VIŠEVEKOVNA NESLOGA SRBA I MUSLIMANA JEDNOG ISTOG NARODA RAZLIČITIH VERA 14. mart 2013.
Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji
jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo – kaže naš
sagovornik, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske
veroispovesti i Srba pravoslavaca.Istoričar i profesor
Salih Selimović vrstan je
poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su
se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost.
Autor je vrednih knjiga, na desetine studija, naučnih radova o poreklu i istoriji Srba muslimanske veroispovesti.
Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH,
Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući takođe i
na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog
naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže:
„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini
slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi
‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog
porekla.
Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska
jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban
bogumilski narod.
Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi.
Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘
iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija.
Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘.
Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni,
Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske
srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi
to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija,
od kojih će primati islam? “
Turci Osmanlije su od 1389. postepeno osvajali Rašku zemlju!Definitivno su konsolidovali svoju vlast u Raškoj zemlji 1455. godine.
Čestim administrativno-teritorijalnim promenama ovaj prostor je
uključivan u više sandžaka: Bosanski, Skadarski, Hercegovački, Pećki,
Prizrenski.
Krajem 18. veka osnovan je Novopazarski sandžak čije je sedište bilo
najduže u Sjenici. Ukinut je 1817. i ponovo osnovan Vilajetskim zakonom
1865. u fazi opštih reformi u Osmanskom carstvu.
Ovaj sandžak je izdvojen iz Bosanskog vilajeta ili pašaluka 1877, i
pripojen novoosnovanom Kosovskom vilajetu sa sedištem u Skoplju u čijem
će sastavu ostati do oslobođenja 1912. Taj Novopazarski sandžak formiran
1865. obuhvatao je kaze: Sjenica, Novi Pazar, Mitrovica, Pljevlja,
Bijelo Polje sa Bihorom, Prijepolje, Berane, Trgovište (Rožaje),
Kolašin, Nova Varoš i Gusinje.
Gusinjska kaza je odmah posle dve godine bila izdvojena iz
Novopazarskog sandžaka i pripojena Prizrenskom sandžaku. U tom obimu
Novopazarski sandžak je postojao 15 godina i nije predstavljao nikakv
corpus separatum.
Već 1880. je osnovan Pljevaljski sandžak koji je obuhvatao kaze
Pljevlja, Prijepolje i mudirluk Priboj. Početkom 20. veka iz
Novopazarskog sandžaka izdojene su kaze Novi Pazar i Mitrovica i
pripojene Prištinskom sandžaku, a kaze Berane i Rožaje Pećkom sandžaku.
Iako se grad po kojem se ovaj sandžak nazivao nije više nalazio u
njemu, i dalje je upotrebljavano isto ime. Od ostatka Novopazarskog
sandžaka formiran je i zvanično Sjenički sandžak 1902. sa kazama:
Sjenica, Bijelo Polje, Nova Varoš i Vraneš (Donji Kolašin).
U diplomatskom rečniku i političkim manipulacijama Austro-Ugarske i
Turske dugo se središnji prostor Stare Raške ili Raška oblast nazivao
Novopazarski sandžak, iako njega odavno više nije bilo.
Austrougarski civilni komesar u Pljevljima Teodor Ipen svoju knjigu
„Novi Pazar i Kosovo“, koja je objavljena u Beču 1892. u zagradi naslova
imenuje kao „Stara Raška“.
U jednom austrougarskom vojnoobaveštajnom elaboratu o Kosovskom
vilajetu koji je objavljen u Beču 1899. kaže se: „da je zemljouzina
između Srbije i Crne Gore poznata kao Raška“.
Kasnije je ostao u upotrebi samo „Sandžak“, iako su i u Turskoj ukinuti sandžaci 1921. godine.
Pečat
Prijem 
