Silovanje po komandi
Žene američki vojnici u Iraku izložene su seksualnom zlostavljanju svojih starešina. U situaciji kada granate padaju iz minuta u minut i ne zna se ko će dočekati jutro, nadređeni oficiri kucaju na vrata svojih koleginica očekujući seks. Ona koja se usudi da ih prijavi smatra se izdajnikom i može ostati bez čina
Suzan Svift
(Foto:
www.refusingtokill.net) Pored bombi, nesnosne vrućine, nesanice i straha, žene vojnici raspoređene u Iraku u sastavu američkih snaga suočene su i sa pretnjom iz sopstvenih redova – muškim saborcima koji u njima često vide samo seksualnu igračku. Obrazac je uvek isti: seksualno zlostavljanje koje nadređeni negiraju, vojni sud, niži čin i pitanje koje do kraja ostaje bez odgovora: šta se stvarno dogodilo. Atmosfera je takva da se svaka žena koja prijavi silovanje smatra izdajnikom. „Reši to sama i ućuti”, nepisano je pravilo koje one najčešće poštuju dok su na zadatku, a tek kad se vrate kući počinju iznova da proživljavaju traumu koju pojedini psiholozi porede sa incestom, jer ih je izneverila osoba koja je bila zadužena da o njima brine.
Pukovnik Dženis Karpinski podigla je veliku prašinu kada je prošle godine javno rekla da su tri devojke iz američkog korpusa u Iraku umrle od dehidracije (temperature se leti penju i preko 50 stepeni Celzijusa), jer nisu htele da piju tečnost u popodnevnim satima, strahujući da će biti silovane ako noću budu morale da idu u toalet. U njihovom predmetu piše da su „stradale van borbe”, bez detaljnijih objašnjenja.
Mikiela Montoja (21), koja je u služila u Iraku u okviru Nacionalne garde, posvedočila je da je sa sobom uvek nosila nož, ali, kako je rekla, „ne zbog Iračana, nego zbog naših”. Njoj je jedan od vojnika, navodno, rekao da veruje da vojska šalje žene na ratište „da muškarci ne bi poludeli, jer su u Vijetnamu imali prostitutke, a u Iraku ih nemaju”.
Raport u krevetu starešine
Suzan Svift (22) iz 54. jedinice vojne policije nije se pojavila prošlog januara kada se posle kratke pauze njena grupa spremala za povratak u Irak. Znajući kakva je procedura sa vojnicima odsutnim bez dozvole (brz postupak pred vojnim sudom, derangiranje i zatvorska kazna), podigla je sav novac sa računa i krila se kod rođaka i prijatelja u drugoj državi. Ipak, šest meseci kasnije, lokalni policajci su je pronašli i odveli sa lisicama na rukama. Vojnim istražiteljima je rekla da se nije javila zato što su je trojica nadređenih oficira seksualno zlostavljala i da je to nešto što se ponavljalo otkako je sa 19 godina obukla uniformu, najpre u Kuvajtu, kasnije u Iraku (2004) i na kraju u bazi Fort Luis. Navela je, takođe, da pati od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), kako stručnjaci za mentalno zdravlje nazivaju odloženu reakciju na pretrpljenu traumu, koja se manifestuje kroz ponovno proživljavanje, razdražljivost, nesanicu i slične tegobe. Sviftova je objasnila da uzrok njenog teškog stanja nisu samo rat ili samo silovanje, već kombinacija ova dva faktora. U situaciji kada su njenu stanicu, nedaleko od iračkog grada Kerbala, svake noći puna dva meseca granatirali, njoj je od prve večeri na vrata kucao nadređeni oficir očekujući seks. Kada je posle četiri meseca prekinula ponižavajući odnos, uvređeni kolega joj je svakodnevno naređivao da trenira u punoj opremi pred ostalim vojnicima.
Da bi objasnili situaciju u kojoj se našla Suzan, ali i stotine njenih saborkinja, advokati žrtava koriste izraz „silovanje po komandi”. Tu zapravo nije reč o silovanju, već o prisili na seksualni odnos kroz manipulaciju, jer je prestupnik čovek koji je od žrtve viši po rangu, što u strogoj vojničkoj hijerarhiji znači da, kako je Suzan objasnila novinarki „Njujork tajmsa”, „ona mora da gazi po minskom polju ako joj on naredi”. Od drugog oficira koga je optužila za seksualno uznemiravanje jednom prilikom je na pitanje gde treba da preda raport dobila odgovor: „Na mom krevetu, gola”.
U decembru, u okviru sudske nagodbe, Suzan je priznala krivicu za odsustvo bez dozvole. Provela je 21 dan u vojnom zatvoru i dobila je niži čin. Posle se prijavila na psihijatrijsko odeljenje u Fort Luisu, ali je brzo vraćena na dužnost i moraće da ostane u vojsci dok joj 2009. ne istekne petogodišnji ugovor. Vojna istraga je zaključila da protiv dvojice koje je optužila nema dovoljno dokaza, a treći je dobio ukor i premeštaj.
Seksualne igračke
Iračko bojište je za američke žene vojnike drugačije od bilo kog rata u istoriji. U Iraku i Avganistanu je služilo više od 160.000 Amerikanki (svaki sedmi vojnik je žena), a u armiji one čine 15 odsto aktivnih snaga, četiri puta više nego u vreme Zalivskog rata 1991. Na najnovijem ratištu ranjeno ih je 450, a život je izgubila 71– više nego u Korejskom, Vijetnamskom i prvom Zalivskom ratu ukupno, piše „Njujork tajms”.
Iako je pravilo da žene ne učestvuju u direktnim borbenim sukobima, u Iraku one nemaju drugog izbora, jer je to rat u kome su izokrenuta sva pravila – nema linija fronta, ni bezbednih zona, civil izgleda kao pobunjenik i obrnuto, a od bombi podmetnutih pored puta niko ne može da pobegne. Žene voze kamione, čuvaju zatvore, vrše racije, pretresaju Iračane na kontrolnim punktovima i gledaju kako im ginu prijatelji, ali i iračka deca i građani. A njihove muške kolege ih i pored svega tretiraju kao manje vredne vojnike i „seksualne igračke”.
U SAD ne postoji mnogo studija o psihičkim posledicama borbi na žene vojnike. Ipak, raspoloživi podaci pokazuju da su one dva puta izloženije posttraumatskom stresnom poremećaju u odnosu na muškarce, a stručnjaci još uvek ne mogu da objasne da li je to zato što žešće reaguju na traumatična iskustva ili što bolje opisuju simptome. Sigurno je da su traume kroz koje prolaze različite, i da su, po rečima psihologa, neke pogubnije od drugih, a silovanje spada u kategoriju najtežih.
Otkako je američko ministarstvo odbrane, posle brojnih seksualnih skandala u vojsci, 2005. otvorilo poseban sajt na kojem žrtve ove vrste zlostavljanja mogu da se informišu ili da anonimno prijave traumatično iskustvo, broj prijavljenih slučajeva se povećao za 40 odsto. Međutim, od 3.038 istraga sprovedenih tokom 2004. i 2005. na sudu je završilo samo 329 slučajeva, ili tek jedna desetina, a više od polovine je odbačeno zbog nedostatka dokaza, što donekle objašnjava zašto se ove devojke (većina je mlađa od 25 godina) posle svega teško odlučuju da isteruju pravdu.
J. Kavaja
[objavljeno: 23.03.2007.]
Prijem 
