Ko radi protiv interesa Srbije?

Ko radi protiv interesa Srbije?

Miloš TEODOROVIĆ

Ko su ti koji rade protiv interesa srpske države u samoj Srbiji? Ovo pitanje zvuči kao istrgnuto iz vremena Miloševićeve diktature, ali je poslednje dve sedmice u Srbiji ponovo aktuelizovano, i to od strane analitičara koji su u svojim tekstovima postavili pitanje - postoje li granice u slobodi javnog mišljenja o Kosovu i da li bi one koji prihvataju mogućnost da Pokrajina dobije nezavisnost trebalo kazniti?
Reči komentatora najstarijeg srpskog dnevnika „Politika“ toliko su jako odjeknule da ih je i pomoćnik američkog državnog sekretara Danijel Frid iskoristio kako bi dokazao da se mišljenje u Srbiji u korist nezavisnog Kosova radikalno menja. Jakšić je naime napisao kako bi za Srbiju bilo dobro da razmišlja da bude prva koja će priznati Kosovo. Novinar Slobodan Ikonić u uvodniku poslednjeg broja nedeljnika „Nin“ govoreći o tome, zapitao se:
„Iritirani tim i nekim drugim stavovima posle otvaranja Ahtisarijevog plana, mnogi pitaju dokle kod nas seže granica slobode i delovanja nauštrb proklamovanih interesa da ne bude sankcionisana.“

U razgovoru za naš program, Slobodan Ikonić kaže da ove reči nikako ne znače zalaganje za vraćanje uvođenja verbalnog delikta:

„Neću o tome ni da razmišljam. Ovde se uopšte ne postavlja pitanje sankcionisanja mišljenja. Ne znam zašto to pitate. U pitanju je sankcionisanje delovanja. Ali ljudi se pitaju da li oni koji iznose određena mišljenja treba da budu sankcionisani. Zato sam i napisao taj tekst da se vidi šta je delovanje, a šta je sloboda mišljenja.“

Međutim, sam Boško Jakšić nije spreman da na komentare slične „Ninovom“ gleda kao na ocene koje ne mogu proizvesti druge posledice osim popunjavanja novinskih strana:

„Bio je i jedan komentar u ,Politici‘ i jedan tekst u ,Kuriru‘. Sad se odjedanput naglo podseća da to može da podleže zatvorskoj kazni do 15 godina. Ako se to tako nastavi, ako se unosi jedna atmosfera straha, onda je to jako loše. A ako ćemo mi biti sutra prva zemlja koja će izmisliti disidente u demokratiji, onda je to zaista veoma zabrinjavajuće.“

Dileme Slobodana Ikonića, kako sam navodi, nisu ni bile vezane za novinske tekstove. On upozarava da se mladoj demokratiji, kakva je srpska, institucije cesto zloupotrebljavaju za promociju stavova suprotnih od onih koje je država odredila kao nacionalni interes:

„Ako postoji nešto što je zacrtano ustavom i ako neko kroz institucije deluje protivustavno, onda je to za svaku sankciju.“

Sličan stav deli i savetnik premijera Koštunice Vladeta Janković:

„Tu su prioriteti jasni. Prvi, vrhunski prioritet je demokratija i poštovanje Ustava.“

Medu onima koji nisu spremni da se drže Ustava, protiv čijeg usvajanja su vodili I kampanju, nije teško prepoznati opciju koju zastupa koalicija okupljena oko Čedomira Jovanovića:

„Na Kosovo smo došli 1912. godine, ratom. Sa Kosova smo otišli 1999. godine, ratom.“

Tako je u Skupštini nastupio Jovanović, čiji su malobrojni politički istomišljenici glasali protiv rezolucije kojom je odbačen Ahtisarijev predlog. Jedan od LDP-ovaca Nikola Samardžić odgovara zašto ne smatra da ga obavezuje tekst srpskog Ustava u kom je Kosovo zacrtano kao deo Srbije:

„Državni interes je definisan Ustavom, ali ta definicija ne podrazumeva nikakvu ni krivičnu, niti moralnu odgovornost. Ja bih voleo da vidim u čemu će se ogledati odgovornost onih koji odbacuju mirno rešenje sporazumevanja s međunarodnom zajednicom. I s druge strane, ja tu prepoznajem isto ono zaoštravanje javnog diskursa koji podseća na zločinačku epohu devedesetih godina.“

U Samardžićevoj partiji, takve stavove prepoznaju i u tekstovima drugog komentatora „Politike“ Slobodana Antonića. Prošle sedmice Antonić je potsetio na izjave u kojima se eventualno odvajanje Kosova od Srbije poredi sa silovanjem, pa zaključuje:

„Da, Glavni Badža voli da je veliki ljubavnik. Ali, Srbijo mila, ipak, ne moraš zbog njega glumiti. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana Da, da. Jednoga dana!“

To su poslednje rečenice iz komentara Slobodana Antonića koji nije želeo da daje dodatne izjave za Radio Slobodna Evropa. Nikola Samardžić optužuje kako je očigledna sprega političkih analitičara, Vlade Vojislava Koštunice, ali i krugova koji stoje iza ubistva Zorana Đindića:

„Mislim da je to ista politika i jedan isti krug ljudi koji su međusobno povezani.“

Ovakve optužbe, „Ninov“ novinar Slobodan Ikonić odbacuje i upravo ih smatra ograničavanjem slobode govora:

„Šta to znači? Da li je to što sam ja rekao možda nezakonito, ili da li sam ja možda imputirao nekome neku nezakonitu stvar?“

Premijerov savetnik Vladeta Janković takođe odbacuje optužbe da Vlada stoji iza medija, a posebno tvrdnje da ograničava slobodu novinara:

„Ova vrsta eventualne kontrole nad medijskim izveštavanjem ili komentarisanjem može doći u obzir jedino u trenucima najvećih kriza, a to su, praktično, ratna i vanredna stanja. I bogu hvala da smo od toga danas vrlo, vrlo daleko.“

Vladeta Janković, u razgovoru za naš program, smiruje strasti konstatacijom da su pogrešne uverenja da javno iznošenje ideja, posebno novinara, može ugroziti državne interese:

„Ja mislim da mnogo više treba da se desi da bi državni interesi bili ugroženi onim što mediji donose.“

Ili kako bi rekao onaj sa kojim je počelo – komentator Boško Jakšić:

„Ako je državni interes spao na to da može da ga ugrozi jedan komentar u novinama, onda sam veoma zabrinut za taj državni interes.“