Istoričar Salih Selimović: Muslimani nikada nisu postali Tur

Istoričar Salih Selimović: Muslimani nikada nisu postali Turci!


15. maj 2013.

Muslimani nikada nisu postali Turci
jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali
svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović koji je vrstan
poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose.


On je objasnio uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca.

„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla.
To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi „hteli“, reč je o
bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju
ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se
slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod.

Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli
da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost,
‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka
nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘.

Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni,
Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske
srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi
to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija,
od kojih će primati islam?“, navodi Selimović.

On je istakao da su islam prvo prihvatile vlastelinske pravoslavne porodice.

„U prvom periodu turske okupacije islam su
prihvatali pojedinci iz vlastelinskih porodica, trgovci, zanatlije i
stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske
pravoslavne crkve bilo slabije. Vlasi su bili slobodniji od
zemljoradnika i vršili su razne pomoćne vojne službe za Turke.

Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma).
Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli
prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i
postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni
položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom:

„Ako se ko od raje poturči,
odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti
pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog
Turčina. “Ko je od srbskih porodica u Staroj Raškoj među prvima okrenuo
leđa pravoslavlju?“.
Selimović navodi da, prvi koji su prihvatili islam
iz redova krupne vlastele bili su Isa-beg Ishaković iz srpske porodice
Hranušića, Ahmet-paša Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače,
Ahmet-beg Vranešević, sin kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin
Ljubo postavši Ibrahim-beg Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana
Crnojevića, Skender-beg Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima po
predanju potiče od nekog potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz
bosanske kraljevske kuće princ Sigismund Kotromanić i niz drugih.

„Naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci.
Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na
kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge
narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci.

Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali.

Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj
ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke
koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a
naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su
potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav„, navodi Selimović zaključujući da muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a da se ni oni sami u duši nisu tako osećali.

Na pitanje koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi
pravoslavci, Selimović kaže da je najveći problem politizacija i kod
jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja.

„Tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da
je kod velikog broja muslimana prisutan kompleks, a kod nekih, možda, i
osećanje krivice. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok
postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je
etničko poreklo i koje su narodne tradicije, pa da se na osnovu toga
zna i nacionalna pripadnost.

Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua
izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i
stvarno tako oseća, i da li tek tako samo deklarativno može biti
pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao
Bošnjaci, trebalo bi da vole svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli.

Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju
Srbin pravoslavac s pravom može da se ljuti i da kaže:„Pa kad više voliš
tuđinsku državu, onda idi tamo. Šta ćeš ovde!“

Selimović navodi i da su se pojedini Srbi muslimanske veroispovesti vratili svetosavskoj veri.

„Neki su ponovo pristupili pravoslavlju duboko ubeđeni u ispravnost
tog čina, dok su drugi to činili iz nužde ili posle povlačenja Osmanlija
sa nekih naših područja. Po mom uverenju to bi trebalo da bude lični
čin svakog čoveka. Promena vere, u svakom slučaju, neophodno je da bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja.

Kao jedan izuzetan primer i čin navodim slavnog reditelja, umetnika, filmskog stvaraoca, i pregaoca na drugim poljima – Emira Kusturicu.
On je izuzetna i samosvesna ličnost, hrabar je i dosledan. Vi branite
istinu, bez obzira na činjenicu što se to ne dopada pojedinim verskim
vođama u Novom Pazaru i Sarajevu. Nije na verskim vođama da određuju šta
je istorija, arheologija i etnologija, i šta te nauke na osnovu
materijalnih i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju.

Njihov bi posao trebalo da bude istinski rad sa
vernicima, a ne da im vernik bude sredstvo političke manipulacije“,
zaključuje Selimović.