SRBIJI NE TREBA GMO HRANA 2. maj 2013.
Zemlje
koje se bave GMO često uzimaju genetski materijal iz siromašnih zemalja
koje ga besplatno daju, da bi potom, za upotrebu GMO biljaka
proizvedenih na taj način, morale da plate veliku cenu, kaže akademik
Vaskrsije Janjić.
U Srbiji nije dozvoljena prodaja hrane i uzgajanje biljaka koje su
genetski modifokovane, ali bez obzira na to da li će u budućnosti doći
do promene tog stava, treba povećati investicije u istraživačke i naučne
kapacitete u ovoj oblasti, pre svega u cilju zaštite od plasmana
ovakvih proizvoda. Mada se GMO hrana reklamira kao rešenje za glad u
svetu, ona je Srbiji nepotrebna jer naša zemlja ima dovoljno resursa da
konvencionalno uzgajanim biljkama zadovolji potrebe stanovništva.
Ovo su poruke sa okruglog stola „Genetski modifikovani organizmi,
naučni i etički aspekti, proizvodnja i korišćenje“ koje je organizovala
Akademija inžinjerskih nauka Srbije – odeljenje biotehničkih nauka.
Postoji niz aspekata stvaranja, korišćenja i uzgajanja GMO – pa se
tako postavljaju pitanja upotrebe zemljišta, ljudskih resursa,
bezbednosti, smanjenja genetske diversifikacije, za šta će rešenje u
nekom obliku dati biotehnologija, smatra Kosana Konstantinov akademik
AINS. Ona je i navela osnovne razlike između konvencionalnog mešanja
genoma i onog kada se koristi biotehnologija. Ako se zna da jedan gen
ima informacija koje možete staviti na 170.000 strana, kombinovanjem na
uobičajen način dva gena dobija se treći istog obima koji sadrži određen
deo informacija svakog gena. Korišćenjem biotehnoogije se u svakom
genomu menja po nekoliko gena, što je ekvivalent od pola strane teksta
od 170.000 strana. Kod kukuruza je promena tog jednog gena bila dovoljna
da se poboljša otpornost biljke na insekte.
Postoji niz aspekata biotehnologije – etički, naučni, komercijalni i
politički. Pod naučnim se podrazumeva osposobljavanje kadrova i
institucija za prepoznavanje GMO, pre svega u svrhu odbrane od njihovog
plasmana u neku zemlju.
Kada se radi o etici, nije tajna da je razvoj GMO počeo na materijalu
uzetom iz prirode, koji je generacijama stvaran i pripada svima. Sada
se izmenom tog materijala stvara novi koji se patentira i tako postaje
nedostupan široj javnosti. Protiv toga se kako kaže Konstantinov bori i
„Džin Etiks Grup“ (Gene Ethics Group) formirana u SAD 2007. godine koja
se zalaže da živi organizmi ne mogu biti predmet monopola i patenata.
Tu se javlja i problem suprostavljanja organske proizvodnje GMO hrani, gde je prva skupa i sa manjim prinosima.
Etika je zastupljena i u pogledu posledica GMO. Pa je tako 2005.
godine u istraživanjima kompanije Monsato primećeno da pacovi tretirani
GMO hranom, razvijaju određene abnormalnosti. Kompanija je istraživanja
proglasila za beznačajna ali nije sa njima prestala.
Istovetan nalaz imao je i profesor Arpad Ruštai sa Rovet instituta u
Škotskoj, koji je po njihovom objavljivanju dobio otkaz, a institut od
države dobio nadoknadu štete.
Da bi se stvorio novi hibrid neke biljke potrebno je šest generacija –
u slučaju kukuruza to znači minimum tri godine rada, ali je onaj koji
ubaci određeni gen često zaslužniji za formiranje hibrida od samih
uzgajivača.
Zemlje koje se bave GMO često uzimaju genetski materijal iz
siromašnih zemalja koje ga besplatno daju, da bi za upotrebu GMO biljaka
proizvedenih na taj način morale da plate veliku cenu – što predstavlja
ekonomski aspekt biotehnologije.
Suprotno uobičajenom mišljenju, čak 40 odsto biljaka koje se gaje ne
koristi se za ishranu već za sasvim druge namene kao što je recimo
proizvodnja biodizela, kaže Vaskrsije Janjić, akademik AINS. To je možda
i jedan od uzroka gladi u svetu, gde svega trećina populacije ima hrane
u izobilju. Porast proizvodnje hrane u svetu je vezan i za ograničen
resurs, zemljište, jer je svega 10 odsto zemljišta na svetu obradivo. Po
podacima FAO – Svetske organizacije za hranu, u nerazvijenim zemljama
je zabeležen rast od 20 odsto obradivog zemljišta na 890 miliona
hektara.
Ipak i to je nedovoljno pa je tako u Africi iskorišćenost obradivog
zemljišta 5,2 odsto, Evropi 32, a Americi 18,9. Drastičniji su podaci
kod obradivog zemljišta po stanovniku – u Evropi je npr 0,78 hektara,
Americi 1,54, Aziji 0,12, Africi 1,27 Srbiji 0,50, svetski prosek je
0,46 po stanovniku. Slični su i pokazatelji odnosa ukupnog stanovništva i
obradivog zemljišta. U Evropi se 8,6 odsto svetskog stanovništva hrani
sa 16,2 odsto ukupnog obradivog zemljišta, dok je u Africi odnos 8,6
prema 4,8. odsto.
Glad se pokušava kompezovati rastom proizvodnje pa su tako 147
glavnih kultura od 1947. godine zabeležile rast od 242 odsto u
prinosima, što je bez GMO nezamislivo. Štete koje te kulture trpe od
insekata i korova se kreću od 25 odsto u razvijenim zemljama do 42 odsto
prinosa u Africi.
Upravo zbog korova su se formirali herbicidi koji su u početku
dočekani kao čudo ali se njihovom upotrebom pokazali i štetni efekti kao
što je otpornost štetočina. Isplativost je velika pa, kako kaže Janjić,
kod herbicida „Glifosan“, u čijem nastanku u Monsatu je radio i jedan
čovek iz Srbije sedamdesetih godina prošlog veka, je ostvaren profit od
20 odsto prodaje svih herbicida. Taj profit je kasnije iskorišćen za
GMO, kaže Janjić i dodaje da je najveći broj GMO stvoren zbog korova i
herbicida.
Od 1996. godine do 2012. površine pod GMO su porasle sa 1,7 na 170
miliona hektara, a najveći proizvođači su SAD, Kanada, Brazil i Indija
od kojih su poslednje dve, relativno skoro ušle u igru. U SAD je 39
odsto obradivih površina pod GMO. Od kultura su najzastupljenije soja
(81 odsto od ukupno zasejanih povrsina su GMO), kukuruz 81, pamuk 35 i
uljana repica 30 odsto.
GMO trenutno odobrava 30 zemalja a njihovim razvojem se bavi 50 kompanija i instituta.
Rizici gajenja GMO se vide u njihovom uticaju na
negmo biljke, smanjenu raznolikosti flore, rast otpornosti štetočina.
„Uprkos rizicima, GMO hrana je već tu“, kaže Snežana Mladenović
Drinić, dopisni član AINS. Prema njenim rečima prva GMO hrana je bio
paradajz sa produženim rokom zrenja od koga je pravljena konzervirana
pasta. Od 1996-98. godine prodato je 1,8 miliona konzervi ove paste, ali
je proizvod povučen kada se pojavio paradajz sličnih karakteristika
gajen na konvencionalan način.
Dodatni primer poboljšanja predstavlja takozvani zlatni pirinač koji
je modifikovan da ima povećanu vrednost vitamina A, jer je primećeno da
ljudi kojima je pirinač glavni izvor ishrane, na primer u Aziji, imaju
nedostatak ovog vitamina. Na sličan način je u bananama povećan vitamin A
i gvožđe, papaja učinjena otpornom na bolesti, kao i patlidžan u
Indiji. U soji je povećan postotak vioskooleinskih kiselina, i smanjen
udeo trans masti.
GMO je u upotrebu našao i preko aditiva od kojih je najpoznatiji aspartam- zaslađivač koji se koristi u oko 6.000 proizvoda.
Kod GMO hrane postoje rizici smanjenja hranjivih materija i mogućeg
javljanja toksina, kao i prenosa alergenskih osobina. Trakav je slučaj
kod ubacivanja određenih gena iz brazilskog oraha u soju.
Zbog svega toga, kako kaže Marinković Drinić, uvedeno je i obeležavanje GMO proizvoda.
„Negde ga ima, ali nije obavezno, nedge je obavezno, a negde ga nema“, kaže Marinković Drinić.
U EU, kod hrane je prihvaćen standard, koji važi i kod nas, da ako neki proizvod ima 0,9 odsto GMO mora biti obeležen.
Zvaničan stav je da je GMO hrana bezbedna kao i
negmo hrana jer
17 godina, koliko postoji GMO hrana, nije bilo negativnih efekata.
Ipak, smatra Marinković Dinić, GMO hrana nije dovoljno ispitana, za šta
će biti potrebne generacije.
Neuobičajen pristup koriščenju GMO biljaka predstavio je Janoš
Berenji, naučni saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom
Sadu. Prema njegovim rečima, biljke se mogu koristiti za čišćenje
zemljišta – na primer topola je poznata po tome da skuplja tečne metale
iz zemljišta. U Japanu se sada radi na razvoju biljaka koje će zemljište
očistiti od nukleotida.
Pored toga GMO biljke se mogu koristiti za detekciju, pa je u
saradnji sa jednom danskom firmom u institutu razvijena biljka koja može
da detektuje azot dioksid, koji ispuštaju zakopane mine.
Iako je njegov stav da upravo zbog toga GMO treba gledati sa raznih
aspekata jer situacija nije crno bela, kada se radi o GMO hrani, on je
mišljenja da Srbiji to ne treba.
Srbija je sasvim dobro opremljena za detekciju GMO organizama, kaže
Jelena Samardžić, iz ovlašćene laboratorije Instututa za molekularnu
genetiku i genetsko inženjerstvo. Ovo je jedna od pet domaćih
laboratorija koja mogu da se bave ovim poslom, a u njoj se ispituje
hrana biljnog porekla. Iako postoji zakon o GMO, domaće laboratorije
koriste pravilnike koji važe u EU.
Unija je dozvolila korišćenje 48 modifikacija na 6 biljnih vrsta, dok
za gajenje ima svega jedna dozvola za kukuruz. EU se bavi problemom GMO
još od 1986. (pre nastanka prvog proizvoda GMO), kada je OECD izdao
svoje uputstvo.
Uzorke u ovoj laboratoriji dobijaju od državnih organa, mada je bilo
slučajeva da i građani donose uzorke na ispitivanje. Najveći broj
uzoraka je soja, krompir, kukuruz, pirinač, uljana repiva i šećerna
repa.
Problem po Samardžićevoj, predstavlja sve veći broj neautorizovanih
GMO koji dolaze izvan EU, i za koje nema referentnci na osnovu kojih se
utvrđuje da li je GMO ili nije.
U diskusiji koja je usledila pokazalo se da je i aflatoksin vezan sa
GMO, a da u Srbiji nije potrebna GMO hrana jer se hrana dosta baca,
postoji i veliki procenat neobrađenih površina, i sve manje ljudi živi
na selu.
Prijem 
