Pesma Đurđevdan nastala u sarajevskom vozu smrti za Jasenova

Pesma Đurđevdan nastala u sarajevskom vozu smrti za Jasenovac


6. maj 2013.

Pesma Đurđevdan nastala je vozu smrti
koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac. Na putu prema kazamatu,
zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog
straha i neizvesnosti.


U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge“ u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše prvi put zapevao je.

„Od samog početka sukoba, ustaše su hapsile srpski narod. Zbog surovih progona Srbi su počeli bežati iz Sarajeva.
Utočište su nalazili na susednim planinama ili pak u Srbiji. Naravno,
određen broj ljudi je ostao u svom gradu, verujući da u dušmanima ipak
postoji mrva čovečnosti i empatije. Nisu ni pretpostavili šta im đavoli
spremaju.

Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko
jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi „đurđevdanski
uranak“. U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika
iz Jajce-kasarne – sa brda iznad Bembaše.

Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše te
Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se
susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti.

Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskokolosečne
železnice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad.

Pred očima srpskih mučenika na Obali Kulina bana pojavila se duga
kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona
zatvorenika – od Vjećnice pa sve do Elektrocentrale.

U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi.
Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim
sinovima a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se
izjašnjavali kao Srbi. Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: „Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac!“.

Na vagonima je pisalo „sedam konja ili četrdeset vojnika“ a ustaše su
u jedan vagon uvodile i do dve stotine ljudi. Voz smrti je tog istog 6.
maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu
prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su padati
u krize zbog straha i neizvesnosti.

U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član
sarajevske „Sloge“ u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa,
svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše zapevao je: „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme Đurđevdan zatvorile
šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom
prostoru zbijeni jedni do drugih. Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz
Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a njih dve stotine je
preživelo torturu. Zahvaljujući preživelima mi danas znamo za ovaj
događaj.

Pod utiskom ove priče, Goran Bregović je obradio pesmu koju su pevali zarobljenici – „Đurđevdan je„.
Ta pesma je u međuvremenu postala planetarni hit koji se izvodi na više
svetskih jezika. Ali, na našu veliku žalost, mnogi Srbi danas ne znaju
za voz smrti i za pravo značenje ove pesme. Svi smo svedoci da je ona
zastupljena na svakoj srpskoj proslavi, uz alkohol i dignute ruke.

Bilo bi sjajno kada bismo za promenu počeli poštovati
našu prošlost. To je jedini način da nas budućnost ne proguta i da ne
dočekamo neki novi krvavi Đurđevdan.

Neka je večna slava svim žrtvama jasenovačkog kazamata!