KOLIKA JE KRITIČNA MASA ZA OBARANJE IMPERIJE ?

KOLIKA JE KRITIČNA MASA ZA OBARANJE IMPERIJE


7. april 2013.












Da rat između Sjedinjenih Država i ostalog sveta već traje i da su
neprijatelji Vašingtona sve opasniji postoji mnogo dokaza. Jedan od
novih američkih rivala je i Evropska unija. Naime, postoje pokazatelji
da strazburški „vavilonci“ pokušavaju da se oslobode američkog
tutorstva.


Ljudi koji su skloni verovanju u postojanje zakona „setve i žetve“,
posle svega što su SAD učinile svetu, uzimaju u obzir i kletvu poglavice
indijanskog plemena Ondanga. Poglavica, profesor na jednom američkom
univerzitetu, optužio je 1996. godine sa govornice u dvorani hotela
„Omni“, u Atlanti, tokom godišnje konferencije TV mreže Si-En-En, belu
Ameriku za genocid nad njegovim starosedelačkim narodom. Poglavica
profesor je uputio auditorijumu zastrašujuće reči: „Duhovi naših
predaka će vas kazniti. Vi ćete ginuti u tuđim ratovima, umiraćete od
teških bolesti, vaši avioni će padati. Vi ste prokleti!“.

S druge strane, neizbežno osvajanje Istoka u režiji Sjedinjenih
Američkih Država u poodmakloj je fazi. Umesto vojnih jedinica, u ruskim
republikama raspoređene su različite zapadne kompanije. Uzbekistansko
zlato preuzela je američka kompanija „Njumont“.

Pamuk iz Rusije odvozi jedna britanska kompanija. Kazahstansko „crno
zlato“ iz Tengiza iskorišćavaju „Britiš petroleum“ i američki „Ševron“.
Kazahstanski gas odlazi preko „Elf akvitena“, „Britiš gasa“ i „Ađipa“ u
Francusku, Veliku Britaniju i Italiju itd. Prisutni su na Tajvanu i
Filipinima, u Južnoj Koreji, Japanu…



Ko će platiti „grehove protiv Boga“?

Stoga se nameće pitanje da li će Sjedinjene Države i Velika Britanija
uspeti da pokore još neosvojene države ili će njihova moć, zbog
neprestanog rasipanja energije, u međuvremenu splasnuti. Jer, kako
savladati niz: Sirija, Iran, Indija, Kina, Rusija?

Teško je proceniti koliko je dolara potrebno da bi se srušio koncept
privilegovane „isturene odbrane“, ali je cena verovatno manja od cene
jedne američke flote, možda manja i od cene jednog visokoenergetskog
sistema kakav je nosač aviona. U svakom slučaju, retko ko u svetu ne zna
da je potrebno, da bi se navedeni koncept učinio nemoćnim, angažovati
mnogo manje ljudi i sredstava nego što je uloženo u njega i uključeno u
njegovu realizaciju. To zna cela američka nacija. Upravo stoga građani
SAD žive u strahu – plaše se osvetnika – budući da pripadaju državi koja
je često činila genocidne odmazde.

Da njihova strepnja nije bez osnova, pokazuju reči talibanskog vođe Mohameda Mule Omara izgovorene neposredno posle terorističkog napada na njujorške oblakodere i Pentagon, u septembru 2001. godine: „Amerika
je veoma jaka. Čak i ako je dva puta jača, ili dva puta tolika, ona ne
može da bude dovoljno jaka da nas porazi. Istinski verujemo da nam niko
ne može nauditi, ako je Bog sa nama“.

Budući da su pripadnici verski fanatizovanih snaga mentalno spremni
za sve vrste asimetričnih ratova, značajno je, na Zapadu često
ponavljano mišljenje, da oni doživljavaju svoju dogmu u svim pojavnim
oblicima društvenog života kao nepromenljivu i nepomirljivu, i da nemaju
nikakvog obzira prema razumu, nauci i ljudskom iskustvu. Stoga mnogo
znači i analiza uglednog Čarlsa Krauthamera:

„…Ljudi koji imaju volju da ubiju na hiljade nevinih dok
istovremeno ubijaju i sebe, nisu kukavice. Oni su smrtonosni, opaki
ratnici, i treba ih tretirati kao takve. Niti su njihovi akti
besmisleni. Oni imaju izuzetan cilj – da osvete navodne istorijske
zablude i da bace velikog američkog Satanu na kolena…“.


Tako su vašingtonski „mudraci“, zbog „vitalnih interesa“ i primene
„metoda prljavog Harija“, na osnovu kojih se ostvaruju njihovi ciljevi,
paradoksalno stvarali za njih verovatno nesavladive snage.

Zato nije čudno što su se posle postavljanja bombe u Oklahomi
pojavile tzv. marširajuće milicije. Jedna od njih je Milicija Montane
(MOM), koja uvežbava svojih 12.000 pripadnika za gerilsko ratovanje i
drugu nekonvencionalnu taktiku u okviru priprema za odupiranje
neminovnom napadu savezne vlade SAD s namerom da im oduzme naoružanje i
da ih liši neotuđivog prava da nose oružje.

Ta milicija, slično mičigenskoj, u priručnicima i na druge načine
objašnjava kako se izrađuju bombe i bodri istomišljenike da se pripreme
za nastupajuću apokalipsu, koja će sigurno zahvatiti Sjedinjene Države
kao odmazda za njihove „grehove protiv Boga“.

Možda je arhetipska, podsvesna griža savesti razlog što, prema
podacima s Interneta, 95 odsto Amerikanaca ima probleme sa snom a 54
odsto ima ozbiljan poremećaj sna. Taj fenomen se čini razložnim, jer
ukoliko neko postane moćniji od SAD te uzvrati istim (američkim)
pristupom, neće proći mnogo vremena do modelovanja sličnog „odbrambenog
sistema“ s namerom da se nadvlada i poništi američka svekolika
ekonomska, politička i vojna nadmoć.

Uostalom, o postojanom „američkom strahu“ najbolji pokazatelj su reči Toma Ridža, direktora za unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Država, izgovorene 4. decembra 2001: „SAD su ponovo u stanju maksimalne pripravnosti, zbog informacija da slede novi teroristički napadi“.



Apsolutistička i nepromišljena politika

Da rat između Sjedinjenih Država i ostalog sveta već traje i da su
neprijatelji Vašingtona sve opasniji postoji mnogo dokaza. Jedan od
novih američkih rivala je i Evropska unija. Naime, postoje pokazatelji
da strazburški „vavilonci“ pokušavaju da se oslobode američkog
tutorstva.

Stoga su prvo nagovestili stvaranje ZEU – nove zapadne vojne
alijanse, a potom su se sukobili u vezi sa ublažavanjem sankcija protiv
SRJ koje su predložile evropske diplomate, budući da je ekonomska
blokada nanela štetu mnogim evropskim državama.

Nakon odugovlačenja vašingtonske garniture da uputi svoje trupe u
Bosnu i Hercegovinu, ministar odbrane Francuske Fransoa Leotar upozorio
je da „Evropa nema vremena da čeka Sjedinjene Države da identifikuju svoje nacionalne interese“. Lord Dejvid Oven bio je još radikalniji. Predložio je da se Evropa suprotstavi Sjedinjenim Američkim Državama.

Podržao ga je tadašnji premijer Francuske Alen Žipe tvrdeći da
bi Evropljani morali da budu spremni za vojne akcije u svom vilajetu
bez učestvovanja Amerikanaca, „koji su – kako je izjavio – čak i
evropski TV prostor stavili pod svoju kapu“.

Francuski general Žan Kot, jedan od komandanata Unprofora za
bivšu Jugoslaviju, zaključio je da je jedini način da Evropska unija
živi „da amerikanizovani NATO umre“. Evropa je 9. februara 2002,
konačno, objavila diplomatski rat Sjedinjenim Državama.


Naime, komesar Evropske unije Kris Paten pridružio se Noamu Čomskom
i nazvao američku politiku u svetu „apsolutističkom i nepromišljenom“.
Ipak, o sve manjoj podudarnosti interesa SAD i Evropske unije
najpouzdanije svedoči suprotstavljanje Nemačke i Francuske (i Rusije)
ideji SAD da se po svaku cenu u martu 2003. godine napadne Irak.

To suprotstavljanje, po svemu sudeći, može da bude presudno za
budućnost planete jer ukazuje na nove balanse snaga i nova razmeštanja
centara moći. Evropa je smogla dovoljno snage da kaže NE! američkom
shvatanju globalizacije.



Demokratski paradoks SAD

U novom političkom procesu, nazvanom tranzicija, Srbi su dobili
sugestiju koga treba ubuduće da slede. Vojnodiplomatski predstavnik
Italije izjavio je 8. novembra 2000. da SRJ treba da se poveže sa
Evropom (Nemačka, Francuska i Italija), a ne sa Sjedinjenim Državama.

Kada se razmišlja o opstanku američkog odbrambenog koncepta treba
imati u vidu i to da SAD svakodnevno stvaraju, svakako ne klasične,
unutrašnje neprijatelje u procesima afrikanizacije, islamizacije i
hispanizacije, i da pravi Amerikanci ubrzano nestaju.

Naime, poznato je da se tzv. američka nacija pretvara u multietničko
društvo, budući da su 1998. godine prvi put u toj državi hispanska deca
nadmašila po broju tamnoputu decu (samo u toku jedne generacije procenat
bele dece opao je sa 74 na 66 odsto od ukupnog broja dece u Sjedinjenim
Državama).

Zbog svega toga normalno je što Amerikanci svuda vide neprijatelje i
teroriste i što im je sumnjiv svaki „kupljeni mozak“ koji se priklonio
Zapadu u „odlivu mozgova“, jer bi u određenoj situaciji mogao da se
osveti za štete nanete narodu iz kojeg potiče.

Svako pominjanje „američke demokratije“ podseća na „američke demokratske paradokse“ i istinu da su vašingtonski režimi:

1) plašili sopstveni narod famoznim upozorenjem „Rusi dolaze“;

2) uveli doktrinu politički korektnog izražavanja, prema kojoj se zna koje reči smeju, a koje ne smeju da se koriste;

3) izmislili model formiranja nacije u kojem se nacionalno sivilo
uspostavlja proporcijalnim prilivom stanovnika iz celog sveta i da
kontrolisanim prijemom novih državljana stvaraju šablonizovane ličnosti;


4) stvorili hiljade sekti ne bi li raspršili energiju samosvesnih naroda;

5) dozvolili da FBI i Cija sarađuju sa serijskim ubicama;

6) stvorili međugrađansko nepoverenje, uslove za međusobne
obračune, praćenja i obmanjivanja i uspostavili unutrašnju špijunažu;

7) pod velom „građanskih sloboda i demokratije“, pritajili najgrublji oblik rasizma, diskriminacije i netolerancije;

8) prisvojili pravo da ostalim državama u međunarodnoj zajednici neprestano nameću i postavljaju uslove za ponašanje i život, i

9) uspostavili špijunsku kontrolu nad komunikacijama i
kripto-sistemima 120 država u svetu koja obuhvata i njihove saveznike
itd.



Mentalno prepariranje sveta

Suštinu demokratije shvaćene na američki način prikazao je 9. oktobra 1998. godine Karlos Vestendorp (bivši šef OHR u BiH, prim. red.) kada je funkcioneru Srpske demokratske stranke (SDS) Draganu Čaviću
zabranio obavljanje javnih funkcija jer je u govoru povodom krize na
Kosovu i Metohiji pomenuo i stalne pretnje vazdušnim napadima koje je
Nato upućivao Saveznoj Republici Jugoslaviji. Poznato je da je Bil Klinton istog dana sa govornice MMF-a najavio bombardovanje Jugoslavije.

Amerikanci su, zapravo, međusobno najsumnjiviji, jer su oni skup
tragača za zlatom i „američkim snom“ privučen dolarima. Kada bi
Amerikance međusobno zavađali, kao što oni zavađaju druge,
najverovatnije bi imali građanski, verski i rasni rat i na nosačima
aviona. Isto tako, ne bi bilo čudno da neko odluči da na njihove „ulaske
u mozak“ odgovori ulaskom u njihov mozak.


Na američki rezon i pokušaj da se mentalno preparira svet odgovorili su mentalni teroristi. Žan Bodrijar,
francuski filozof, opisao je u jednoj radio-emisiji ljude bombe. Oni su
do 11. septembra spavali u američkim predgrađima, čitali zadatke i
proučavali u krugu svoje porodice one koje će napasti.

Jednog dana probudili su se kao tempirane bombe: „Savršeno
vladanje ilegalnim životom je jednako terorističko kao spektakularni čin
napada na Njujork. Jer, ono baca sumnju na bilo koju individuu: Zar
bilo koje bezopasno biće nije moćni terorista (svaki avion postaje
takođe sumnjiv) i u suštini to je istina“.

Šta će se događati ubuduće verovatno nagoveštava odluka
pedesetčetvoročlanog tela UN, koje je 8. maja 2001. oduzelo Sjedinjenim
Državama mesto u Komisiji za ljudska prava sa sedištem u Ženevi, a potom
i mesto u Odboru za kontrolu narkotika Ujedinjenih nacija. Još je
značajnija činjenica da su članice UN 11. aprila 2002. godine,
ratifikovale Rimski statut tribunala za ratne zločine koji će goniti sve
agresore, optužene za genocid, ratne zločince i zločince protiv
čovečnosti.

Statut Međunarodnog krivičnog suda u Hagu stupio je na snagu. Sud će
se baviti genocidom, ratnim zločinima, zločinima protiv čovečnosti i,
eventualno, agresijama. Rimski sporazum, na osnovu kojeg je osnovan sud,
stupio je na snagu 1. jula 2002. godine. Međutim, Sjedinjene Države i
Savet bezbednosti UN postigli su 13. jula 2002. godine „kompromis“.

Prema tom dogovoru, vojnici SAD bili su izuzeti od suđenja u
Međunarodnom krivičnom sudu sledećih godinu dana. Istog dana američki
ambasador u UN Džon Negroponte izjavio je: „Sjedinjene Države nikad neće dozvoliti da sud uhapsi ijednog Amerikanca“. Ponovio je to istim rečima i američki predsednik Džordž Buš Junior 19. jula 2002. godine.

Očekivalo se da će taj sud suditi svima koji se ogreše o međunarodno
pravo, a to znači i Amerikancima. Čak je u intervjuu za španski list
„Vangardija“ Havijer Solana u vezi sa novim krivičnim sudom rekao: „Stalni međunarodni sud za ratne zločine nadležan je i za zemlje koje nisu ratifikovale sporazum o njegovom osnivanju“. U stvari, SAD još jednom su potvrdile da ih ne interesuje pravo malih zemalja i da negiraju svaku ravnopravnost.

Mada američka administracija priznaje samo svoju moć, očevidno
postoje prve naznake da se stvara klima za suprotstavljanje izrođenoj
sili. U tom smislu, značajna je i optužba „Amnesti internešenela“ da su
SAD enklava za zaštitu ljudi koji su počinili zločine u drugim zemljama:
„Tamo je zaštićeno više hiljada ljudi koji su osumnjičeni za
mučenja, uprkos zakonu usvojenom u SAD 1994. godine, prema kojem se
osuđuje tortura“.


„Napad na jednog Amerikanca je napad na sve“

Prihvatanje neprihvatljivog je rezonski problem. Može se reći da je Donald Ramsfeld razborito rekao: „Ne prihvataju svi namere Amerike i ne poštuju iste vrednosti“. To je istina, jer mnogi u svetu tumače američki pristup bezbednosti – „da SAD moraju da brane svoj način života, štite bezbednost svih Amerikanaca i bezbednost svojih saveznika i prijatelja“ – kao nastojanje SAD da dominiraju svetom.

Pod zaštitom svih Amerikanaca i njihovih prijatelja podrazumeva se da
se snage SAD nalaze svuda po planeti. Uostalom, često se objavljuju
tumačenja da samo Amerikanci ne žele da vide i prihvate da su njihovi
sugrađani i predstavnici u drugim državama zaštićeniji od svih drugih
jer su zaštićeni i kada čine zločine. Nameće se pitanje: čije je
stanovište potvrdio Džordž Buš Junior na svoj 56. rođendan kada je
izjavio, kao da je smislio iskaz za bilbord: „Napad na jednog Amerikanca je napad na sve“?

Naravno, priča o planetarnom (ne)razumevanju „američkog paradoksa“ tu
se ne završava. Naime, da bi ostvarila svoj san, američka
administracija je već smislila Strategiju za dominaciju od 2015. godine.
U njoj su razrađene četiri nove operativne koncepcije: dominantni
manevar, precizna dejstva, sveobuhvatna zaštita i fokusirana logistika.
Eksperti u Pentagonu računaju da će navedene koncepcije odražavati
suštinu informatičkog i nanotehnološkog doba u vojnoj sferi. Na taj
način, očevidno je, pokušavaju da zadrže ulogu kontrolora sveta. Pri
tome ne brinu da li je reč o još jednom neostvarivom konceptu. Zar to
isto nisu pokušali svi stvaraoci poznatih imperija?

Za rušenje bilo kojeg koncepta – to je prirodni zakon – dovoljno je
da se objedini ili stvori kritična masa njegovih protivnika. Neshvatanja
i nerazumevanja nisu specijalitet američkih globalista. Svakodnevno
nerazumevanje je opasno, budući da se ispoljava na svim nivoima i da je
uzrok mnogih sukoba, posebno kada je reč o ratovima i odbrani. U svim
naučnim krugovima postoji tzv. terminološko nerazumevanje.

Vojni naučnici, na primer, ne mogu da se dogovore šta je to
strategija i gde treba taj pojam smestiti u klasifikacijama. Da li je
pojam strategija opštiji ili posebniji od pojma doktrina?

Na doktrinarnom nivou postoji konfuzija u vezi sa sadržajem doktrine
odbrane (državna doktrina). U regulativi su vekovima izgrađivani i
prihvatani modeli često pomešani. Čak su i principi postali promenljivi i
nejasni. U praksi ljudi sve manje vode računa o tome šta će reći i haos
često počinje od reči „mi“. Jer, kao što je rečeno, kada nacionalista
kaže „mi“ misli na svoj narod, a internacionalista i nadnacionalista –
na sve građane.

Budući da je reč o suptilnim rešenjima i nepostojanju ustaljenih i
poštovanih principa, očevidno je da sledi opšta pometnja. Uostalom, oni
koji sve više imaju problema sa nedostatkom znanja pokušaće da vode
ratove znanja, koje su prvi nagovestili Alvin i Hajdi Tofler.



Ključ je u neznalicama

„Američki paradoks“ prilikom ostvarenja „američkog sna“ postaje
svojina sveta. Problem je to što njegovu suštinu čine sveopšte
nerazumevanje, neiskrenost i konfuzija. (Raz)umni ljudi, razmišljajući o
nesigurnoj sutrašnjici, imaće i dalje natproblem: kako da se
neznalicama kaže da su neznalice, kad se u njihovim mozgovima nalazi
ključ za razrešavanje paradoksa?



GLOSA

Svi čije su imperije pale nikada nisu shvatili zašto im se to dogodilo baš kada su bili najmoćniji i najpametniji.



Svetozar Đ. Radišić

Osvajanje slobode- ratovi budućnosti