Srbin po srcu: Francuski oficir, osuđen zbog špijunaže za Sr

Srbin po srcu: Francuski oficir, osuđen zbog špijunaže za Srbiju


7. april 2013.

Pjer-Anri
Binel, bivši francuski oficir, osuđen zbog špijunaže za Srbiju: Nisam
imao predubeđenja, ali sam brzo shvatio da Srbi jedini drže reč. Bilo je
nemoguće sedeti skrštenih ruku.
VOLIM Srbe, a kako vreme odmiče, samo su mi još draži – ističe, u
ekskluzivnom razgovoru za ”Novosti” Francuz Pjer-Anri Binel, osuđen zbog
špijunaže u korist naše zemlje, čovek koji je zbog Srbije žrtvovao i
svoju profesionalnu karijeru i slobodu. Neposredno pred NATO
bombardovanje, kao šef kabineta francuskog predstavnika pri
Severnoatlantskoj organizaciji, generalu Jovanu Milanoviću dostavio je
moguće ciljeve, zbog čega ga je sud u Parizu osudio na zatvor.

* Šta ste radili, u ovo vreme, pre tačno 14 godina, dok je NATO bombardovao Srbiju?

- Bio sam zauzet obavezama prema Republici! Ali, pratio sam
razvoj situacije i bombardovanje preko TV ekrana u zatvorskoj ćeliji.
Video sam sve snimke koji su bili dostupni, uključujući pogođene ciljeve
i hrabre branioce na beogradskim mostovima.

* Kako ste uhvaćeni?

- Bilo je to veoma brzo. Prvi susret s generalom Milanovićem
sam imao u julu 1998. Tada se ništa nije dogodilo. On je zatim
kontaktirao sa mnom početkom oktobra i tada sam mu dostavio informacije.
Mislim da su ga pratili. Naš susret je, tako, privukao pažnju. Ali,
nisam se uopšte krio. Nisam imao razloga za to. Već 10. oktobra sam
pozvan u Pariz, a 17. sam prvi put izveden pred sudiju.

* Jeste li imali podršku za svoj poduhvat?

- Uradio sam to potpuno sam. Niko mi nije pomogao.

* Mislite li da ste vašom akcijom spasli živote i dobra?

- Ne mogu da procenjujem efikasnost moje akcije. Ono što je sigurno, jeste da nisam mogao da pustim da se dogodi ono što se pripremalo. To je bilo monstruozno. Morao sam zato da reagujem.

* Jeste li to radili zbog humanizma, ili zbog simpatija prema Srbima? Da li biste isto učinili i za neku drugu naciju?

- U početku, kada sam došao u mirovnu misiju u Bosnu i
Hercegovinu, nisam imao predubeđenje. Nisam bio za ovu ili onu stranu.
Vremenom, od decembra 1995. do juna 1996, koliko sam tamo boravio,
shvatio sam da su Srbi bili jedini koji su držali reč. Kad bi rekli da
će nešto uraditi, to bi i uradili. Osetio sam bliskost s njima. Postao
sam, da tako kažem, Srbin po srcu. To je, ako hoćete, i deo francuske
tradicije. Mnogi Francuzi su bliski Srbima.

* Jesu li vas vlasti ostavile na miru posle izlaska iz zatvora?

- Jesu. Promenila se vlast, promenili su se i prioriteti.
Sarkozi je imao druge brige. Za sve njih, priča o Jugoslaviji, Srbiji i
Kosovu je odavno završena. Ionako ništa nisu razumeli.

* Pažnju privlače vaša pisma podrške koja šaljete na godišnjicu bombardovanja. Šta vas na to navodi?

- Prvo pismo sam napisao na desetu godišnjicu kriminalne
agresije. Poslao sam ga, jer tom prilikom nisam mogao da dođem u
Beograd. Posle toga, svake godine, šaljem, preko moje prijateljice Mile
Bataj Alečković, po nekoliko reči podrške. Radim to, jer ostajem
solidaran sa srpskim narodom.

* Stiče se utisak da je vaša ljubav prema Srbima veća danas, nego ranije?

- Sve je veća! Otkrivam hrabre, vredne, kultivisane ljude.
Postoji, u svemu tome, i porodična tradicija. Jedan od mojih predaka se,
sa generalom Tranijeom, borio u Prvom svetskom ratu zajedno sa Srbima. U
porodici sam uvek vaspitavan u tradiciji simpatija prema soluncima. A
postoji i vojna tradicija.

* Volite narod zbog kog ste bili u zatvoru?

- Naravno, i nimalo ne žalim zbog toga! Od trenutka kada sam
video šta se sprema u vezi s Kosovom, shvatio sam da ne mogu da sedim
skrštenih ruku. Iz kontakta koji sam imao s generalom Milanovićem
zaključio sam da je u vlasti u Beogradu još bilo onih koji su mislili da
ih Francuzi neće bombardovati. Miteran nikada to ne bi dozvolio, ali
znajući da će Širak to učiniti, trebalo je, svim mogućim sredstvima,
upozoriti Vladu u Beogradu da je pretnja NATO bila ozbiljna. I, da će
Francuzi učestvovati. To sam, između ostalog, rekao Milanoviću, kada smo
se sreli u oktobru. Upozorio sam ga da je situacija vrlo opasna.
Predsednik Milošević je to veoma loše primio. Nije mogao da veruje da će
Francuzi učestvovati u bombardovanju. A to se dogodilo.



* Da li vam je država Srbija do sada pokazala bilo kakvu zahvalnost za to što ste učinili?

- Nisam dobio medalju. Ali, kad sam posetio Srbiju, svi su me izuzetno toplo primili. Otkrio sam da me ljudi poznaju. I, to mi veoma mnogo znači.

* Imate li danas kontakte sa Srbima?

- Slabo. Ali, srećem ih, s vremena na vreme, jer ih dosta živi u
Francuskoj. Kad kod nekog prepoznam govor iz bivše Jugoslavije, pitam
ga koje je nacionalnosti, a ako se ustručava da odgovori, kažem mu da bi
mi činilo veliko zadovoljstvo ako bi mi rekao da je Srbin. Obično se
tada nasmeju, a susret protekne veoma prijatno.

* Je li, i pored osude za izdaju, bilo simpatija među vašim kolegama za ono što ste uradili?

- Mnogo! Imao sam priliku da sretnem kolege iz moje klase na
Sen Siru, koji danas rade u francuskom tajnim službama. Rekli su mi da
je među njima otprilike polovina bila za mene, a druga polovina protiv.
Razgovarali smo o svemu što se dogodilo. Hteli su da znaju čitavu priču.
Ne mogu da me optuže kao izdajnika, jer me poznaju. U poslednje vreme,
dešava mi se još jedna zanimljiva stvar. Više puta, vojnici koji u
okviru antiterorističkog plana kontrolišu metro i železničke stanice,
kad me prepoznaju, stisnu mi ruku i čestitaju mi što sam stao na stranu
Srba. Postoji jak osećaj u tom pravcu.

* Kako objašnjavate fenomen da mnogi francuski vojnici i
oficiri, koji se vrate iz misija u BiH ili na Kosovu, postaju veliki
prijatelji Srba i Srbije?

- Većina koje sam video kada su se vratili s Kosova, bili su
zgroženi načinom na koji su se ponašali Albanci. Čak je i jedan Bernar
Kušner, i pored svega, na kraju svoje misije rekao da jedino Srbima može
da se veruje!

* I pored zvanične politike i bombardovanja, može, dakle, da se kaže da francusko-srpsko prijateljstvo i dalje opstaje?

- To u svakom slučaju može da se kaže kada je reč o Francuzima
koji su u toku s onim šta se dešava. Ali, problem je u tome što se
prosečan Francuz uglavnom bavi televizijskim programom i vreme provodi
uz igrice na internetu. Ništa ih drugo ne zanima. Ali, oni koji poznaju
prilike u regionu, i naročito ako su tamo radili, steknu mišljenje da su
Srbi ljudi s kojima je najlakše raditi, da su stručni, da mogu da imaju
poverenja u njih. Sada svi polako toga postaju svesni.

* Kako vidite današnje odnose u Evropi? Šta nas očekuje na kontinentu?

- EU je bila dobra ideja, ali je potpuno skrenula s puta i
izgubila polaznu vrednost. Nema legitimno izabranu centralnu vlast.
Zajednička moneta joj ne donosi korist. Evropa više nije rešenje, nego
problem.

* Kako vidite ulogu Nemačke u aktuelnoj ekonomskoj krizi, evropskom uređenju, problemima na Balkanu?

- Nemačka ima izuzetno egoističnu ekonomsku koncepciju.
Istovremeno, nikada nisu zaboravili Prvi i Drugi svetski rat. I dalje im
kao kost u grlu stoji to što je Hitler u dolini Neretve izgubio celu
pancir-diviziju. Uvek ću ustajati protiv toga što je NATO bio prvi koji
je bombardovao Beograd posle nacista. Kada se raspadala Jugoslavija,
Nemci su prvi priznali hrvatski separatizam i držali stranu Hrvatima. I,
ostali su na njihovoj strani.

NE ŽALI ZBOG UNIFORME

PJER Anri Binel (61), koji je po činu bio major, osuđen je na tri
godine zatvora i dve uslovno zato što je pukovniku Jovanu Milanoviću,
koji je kasnije unapređen u čin generala, pred bombardovanje dostavio
moguće ciljeve NATO.
Iz zatvora je izašao u proleće 2002. godine. Danas živi u predgrađu Tuluza i radi kao geometar. Za nekoliko meseci će u penziju.
Ne žali, kaže, što više nije vojnik.
- Mnogo volim moje novo zanimanje. Dosta radim, putujem, pišem. Kad
vidim šta se sada dešava, uopšte mi nije žao što više nisam u vojsci.
Međunarodna politika je previše usaglašena s politikom NATO i SAD – kaže Binel.

HARTIJA, LEGIJA ČASTI

NA zidu u svom stanu Pjer-Anri Binel drži uramljeno pismo, jedini dokument koji ga vezuje za Srbiju.
- Veoma sam srećan zbog tog papira. Za mene vredi kao Legija časti – kaže Binel.
Na toj hartiji još iz aprila 2002, ”Unija zelenih” je od tadašnjih
jugoslovenskih vlasti zatražila da se Binelu dodeli visoko državno
priznanje.
Država Srbija se nikad nije usudila da uzvrati javnom zahvalnošću.