Kina i budući rat

Ekstrakt predavanja poznatog francuskog geopolitičara Iv Bataja (Yves Bataille) održanih u Institutu za internacionalne studije u Pekingu, publikovan u skraćenom izdanju u italijanskom geopolitičkom časopisu Eurasia, Eurazia-rivista.org
Kina i budući rat


Geopolitika Evroazije




Već duže vreme, o Kini se veoma mnogo priča u dobrom i u lošem smislu, odnosno procenjuje se njeno mesto, značaj i uloga u zajednici drugih nacija i država u vremenu koje dolazi, kao i u novoj podeli odnosa snaga na planeti. Izvesno je to da Kina ni u kom pogledu nije zanemarljiva sila, kao i da ona nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kao velika sila dolazećeg veka, Kina danas zabrinjava Ameriku, proziva Evropu, dok je sa Rusijom već iscrtala snažan geopolitički savez.



Preduslovi geopolitičke pozicije Kine

Više nego mnoge druge zemlje univerzuma, Kina je žrtva večitih klišea. Zapadni i evropski vojni stručnjaci koji je posmatraju, ne mogu ni da citiraju ime Kine, a da ne citiraju večnog Sun Cua. Jedan deo desnice na Zapadu ne može o Kini da govori a da se pri tom ne zastraši tzv «žute najezde», jedan deo evropske tzv. proameričke levice i danas Kinu proziva za Tjenanmen spočitavajući joj nepoznavanje prava čoveka, i, najzad, jedna nedavna medijska kampanja u Francuskoj ubeđivala je javnost da je tržište preplavljeno jevtinom kineskom robom, za nas stanovnike zapada, velika «ekonomska opasnost». Uprkos tome, i jedni i drugi i treći itekako su zadovoljni da Kini prodaju svoju najrazličitiju robu, jer je « Kina ipak isuviše velika», kako kaže Kisindžer. (China is too big, Kissinger). Roba koja se Kini sa zapada nudi kreće se od najviših preciznih tehnologija, preko transportnih i putničkih aviona, sve do znanja iz oblasti vinogradarstva. Budući da su Kinezi u doba Koncesija od Nemaca već nasledili sposobnosti za proizvodnju piva Tsingtao, oni sada uz pomoć Francuza ulaze u tehnologije proizvodnje kvalitetnog vina, u čemu savremenost uvek dobro i vešto spajaju sa sopstvenom obnovljenom tradicijom. Takođe, ogromno tržište od oko 500 miliona potrošača čini u Kini samo polovinu svih korisnika mobilnih telefonskih aparata opredeljenih za finsku marku Nokia, uprkos tome što Kina i sama proizvodi nekoliko svojih modela. Avion finske avio kompanije permanentno je zato prisutan na prospektu futurističkog pekinškog aerodroma.

U sektoru automobilske industrije, svim velikim svetskim markama olakšano je da zatrpavaju ogromno kinesko tržište u snažnoj ekspanziji, zbog mreže ultramodernih puteva i autoputeva. Od znaka društvenog statusa i uspešnosti Kinom danas krstare kvalitetni nemački (Mercedes, BMW, Audi ), i američki proizvodi (Chrysler, General Motors), kao i sve kategorije automobilskih proizvoda susednih zemalja, Koreje i Japana. Kinesko tržište je danas u tom domenu verovatno najbogatije na svetu. Kineski vozni park razvija se brzinom svetlosti, a saradnja sa Citroen –om, koji trenutno zauzima gotovo monopol u kineskim taksi vozilima, sve je jača i impozantnija. Takođe, modne kuće i proizvođači luksuznih parfimerija, kao i mreže velikih francuskih i evropskih restorana, zauzeli su teren u ovoj ogromnoj zemlji na zadovoljstvo bolje stojećeg sloja Kineza, dok su oni na nižoj socijalnoj lestvici potrošači velikih kineskih uslužnih kuća izgrađenih po uzoru na francuske marke, slične istim takvim radnjama u Tokiju ili Seulu. Najzad, najveća industrijska i trgovačka svetska preduzeća danas ne predstavljaju više ništa ako ne poseduju barem jednu poslovnu kancelariju u Pekingu i Šangaju.



Konfučijanski smisao za razmenu i trgovinu u potpunosti dolazi do izražaja u kineskim odnosima sa svetom. Na optužbu koja im je upućena da zapadnoevropske zemlje i tržišta preplavljuju jevtinim kineskim košuljama, kineski ministar trgovine i izvoza spremno odgovara da je za kupovinu samo jednog evropskog AIR-BUS aviona A 380 potrebno prodati 800 miliona kineskih košulja! Naravno, zapadni potrošači su uprkos zamerkama svojih vlada itekako zadovoljni kada mogu da nađu jevtinu kinesku robu, dok upravo oni koji Kinezima zameraju na njihovoj trgovačkoj sposobnosti, po svetu svuda traže jevtinu radnu snagu. Njima tzv. industrijske «delokacije», koje oštećuju matične radnike zapadnih zemalja uopšte ne smetaju, niti im smeta jevtina radna snaga «zemalja u razvoju» koju surovo iskorišćavaju i koja za male nadnice radi bez socijalne zaštite i bez sindikalne zaštite. Ali im zato smeta sposobnost Kine da plasira jevtine proizvode na sva svetska tržišta. Kinezi su se u proizvodnji jednostavno pokazali sposobnijima i to treba priznati. Njihova vredna dijaspora preplavila je konfekcijske radnje širom Francuske, a njihova sposobnost da rade zajednički i u svoju opštu korist iracionalno smeta onima koji bi od konfučijanstva mogli nešto da nauče. Naravno, licemerno je braniti slobodno tržište, a najvrednijoj zemlji sveta osporavati snažan proboj na to isto slobodno tržište !

Kada zapadnoevropske zemlje Kinezima zameraju poluciju, odnosno ekološko zagađenje, Kinezi nas s pravom odmah podsećaju na naša zapadna iskustva, kao i na činjenicu da su Sjedinjene američke države i dalje prvi zagađivač sveta. Kinezi se ne brinu mnogo ni zbog naših zamerki o preteranoj urbanizaciji, ili o radnim brigadama koje u fabrike polaze pevajući, sa dozom nekadašnjeg militarizma. Oni su prosto zadržali ono što je bilo u skladu sa njihovom tradicijom. Imati posao Kinezi smatraju velikom privilegijom i oni su, u konfučijanskom duhu, srećni kada rade. Kina je danas preokupirana jačanjem industrije i povećanjem proizvodnje, uz poštovanje svih pravila Svetske trgovinske organizacije u koju je primljena decembra 2001. godine, ali ono što je Kini najvažnije jeste reciprocitet i uzajamnost u odnosima i trgovini sa zapadom.



Može se reći da su za Kinu istorijski «Ratovi za opijum» koji simbolišu aroganciju i licemerje britanskog imperijalizma (danas potpuno preuzetog od strane Amerike) davno završeni, a ponižavanje drugih naroda karakteristično za anglosaksonsku i zapadnu istoriju, Kinezi su dobro upamtili. Ali, ova stara nacija iz same zore čovečanstva, pokazuje nam upravo to da ni industrija, niti trgovina nisu, kao na liberalnom kapitalističkom Zapadu cilj i svrha sami sebi, već su oni samo način da se u zajednici naroda zasnuje i dokaže sopstvena snaga i zauzme odgovarajuće GEOPOLITIČKO MESTO. Kina danas uspeva da bude proizvodno sposobna i superiorna, ali za Kinu ta slepa trka nije instrument mondijalizacije, kao što je to slučaj u našim zemljama, već, naprotiv, nacionalnog oporavka i samosveti. Upravo ova činjenica je u stvari ono što najviše smeta licemernim zapadnim mondijalističkim kritičarima kineskog razvoja.



Strepeći od jedne jake, industrijalizovane, nuklearno opremljene, specijalno i planetarno kosmički osposobljene Kine, Sjedinjene američke države pokušavaju ovoj sili da zabrane prodaju oružja i tehnički rafiniranih proizvoda. Embargo na oružje Kini održavan je od strane zapada zahvaljujući stalnom pritisku Vašingtona na svoje zapadne «saveznike» od vremena Tjenanmena, odnosno 1989. godine, kada su kineske demonstracije protumačene kao želja da se u Kini napravi demokratija zapadnog tipa.



Međutim, ova ogromna zemlja iznutra i dalje nesmetano jača svoju tzv. «narodnu oslobodilačku armiju», a branu mogućoj anarhiji i dalje čini Komunistička partija Kine kao naslednik narodnih, oslobodilačkih pokreta i učenja Mao Ce Tunga. Kina je jedna od retkih zemalja, koja se, da bi doživela ekonomski preporod, nije u potpunosti odricala svoje prošlosti. Ta drevna istorijska tvorevina u kojoj je većinski i dominantan etnički element Han, uprkos tome, uspela je da pomiri i održi ništa manje od 53 etničke zajednice, na ogromnim kontinentalnim i slabo naseljenim prostorima kao što su Ksinđijang ili Tibet, koji se nikako ne ograničavaju samo na deo naseljen između Mongolije i ostrva Hainan. Ova ogromna zemlja, upravo zahvaljujući svojoj sposobnoj direkciji koja je sačuvala iskustva prošlosti, drži uspešno pod kontrolom sve ono što bi sutra moglo da postane predmet separatista, kao juče Mandžurija. Uprkos činjenici da su pomenute regije mete zapadne diverzije provociranja separatizama, nalik na žrtvovanu državu Jugoslaviju, uprkos autonomnoj teritoriji Hong Konga gde su Britanci ostavili svoje političke sluge, Kina ipak uspeva da sve održi na okupu. Prodreti u kinesku tradicijsku i političku unutrašnjost izuzetno je teško, može se reći gotovo nemoguće, i sve emanacije Džordža Šoroša, tzv «humanitarne organizacije», «karitativni trustovi», «nevladine organizacije», i slično, nalik onima koji su nedavno detektovani u Rusiji i Bjelorusiji, U Kini imaju potpuno Sizifovsku uzaludnu misiju.

Geopolitika i psihologija: medved i zmaj, ali i srpski primer

Kako bi sprečila da u Centralnoj Aziji dobije politički ubod nožem u leđa, Kina danas veoma vešto jača svoje odnose sa Rusijom i Evroazijom. Tzv. «Šangajska organizacija saradnje», pored Kine obuhvata i Rusiju, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgiziju (1). Drugi veliki cilj ove zemlje gledano spolja, jeste napajanje energijom, naftom i gasom u potrebnim količinama za njen neverovatno brz privredni rast, budući da sama kineska proizvodnja energenata za ovo nije dovoljna. Upravo u tom cilju kineska diplomatija pojačala je kontakte i saradnju sa zemljama prozvođačima nafte, kao što su Venecuela, Iran ili Gabon. Kina se ništa manje ne zanima ni za tzv. brazilsku «zelenu, ekološku naftu». U Pakistanu, Kina tradicionalno drži dobre odnose sa vlastima u Islamabadu, kako bi očuvala prolaz ka Indijskom okeanu i ka izgradnji jednog novog pristaništa, odnosno ka razvoju naftnog terminala Gvadar u Balučistanu. S druge strane, na dalekom istoku, Kina se preko svojih odnosa sa Rusijom postarala za snabdevanje hidrokarburatima iz Rusije koji idu u pravcu Mandžurije i obale Pacifika.



Ponekada se spekuliše o mogućoj «kineskoj opasnosti» za Evropu i Evroaziju, u slučaju njene buduće invazije na slabo naseljene teritorije Sibira. Ovo je upravo tema knjige Medved i Zmaj, teoretičara novog hladnog rata u doba informacijskog rata i rata zvezda, Toma Klansija (Tom Clancy). U futurističkoj studiji toga autora, Kinezi su prikazani kao nacija koja se sprema da ukrade sva postojeća naftna nalazišta i nalazišta zlata ispod sibirskog tla, te u tom cilju počinju munjeviti rat sa Rusijom, koja sa svoje strane, oslabljena oligarsima i unutrašnjim problemima, u pomoć protiv Kine priziva američku armiju. Ova fikcija, objavljena 2000. godine, bila bi možda i moguća da iz sebe odmah projektivno nije iznedrila potajni san zapadnih sila da se njihove potencijalne mete, u osmišljenom sukobu, same unište među sobom, kao i da se stvori večni upotrebni mit o «kineskoj opasnosti». Kao i u mnogim dosadašnjim zapadnim studijama i ova studija je iracionalno pretpostavila da su kineske vlasti dovoljno geopolitički neuke da dopuste samoubistvo sopstvene zemlje, ali i da Rusija nije u stanju da obnovi svoju vojnu snagu i armiju. Verovatno naručena od stratega Pentagona, ova studija o Kini i Rusiji sadržala je latentno sve potrebne, ali već uveliko anksiozne američke planove podele, stvaranja nesloge i napada na dve zemlje, Rusiju i Kinu. Sa posebnim akcentom na veliki izrežirani sukob sa Kinom, dok ona još ne postane neuništiva, tj. «nepovratno jaka».



Međutim, na veliku žalost i razočaranje severnoameričkih stratega, ne samo da geopolitički događaji poslednjih godina u Evroaziji nisu išli u tom željenom pravcu, nego su čak išli u sasvim suprotnom smeru, u pravcu stvaranja jednog odbrambenog geopolitičkog bloka, zasnovanog na vojno-političkoj saradnji Kine i Rusije. Najbolji primer tog partnerstva upravo je pomenuta «Šangajska organizacija saradnje», osnovana 2000. godine na inicijativu ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog kineskog homologa Đijang Zemina (koga danas zamenjuje Hu Đintao, dok je njegov prethodnik ostao u vrhu centralne kineske vojne Komisije). Zahvaljujući ovoj formiranoj organizaciji, Sjedinjene američke države bile su primorane da nedavno (21. novembra 2007) evakuišu svoju vojnu bazu Kanabad (Khanabad) u Uzbekistanu, instaliranu 2001. godine posle «antiterorističkog» američkog krstaškog pohoda na čitav svet. Šangajska organizacija saradnje 05. jula iste godine pozvala je američku «antiterorističku koaliciju» da sa teritorije postojeće organizacije ukloni sve svoje vojne baze. Na bivšoj «crvenoj liniji» reke Usuri (Oussouri), koja nekada zamalo što nije proizvela konflikt između dve zemlje, Kine i Rusije, 2005. godine, održali su se zajednički i složni rusko-kineski manevri.

Pored ovog jasnog cilja da se iz Centralne Azije izmeste sve američke vojne baze, saradnja Moskve i Pekinga uspostavljena je i zato da bi se zaustavila zaraza tzv. «narandžastih revolucija», kako ona u Kirgiziji, tako i one koje su nicale svuda po svetu uz isti politički recept obaranja režima koji nisu po volji severnoj Americi.

Zemlja «36 strategija» i prve teorije psihološkog rata

Međutim, naivno je bilo misliti da je u Kini drevnoj postojbini «36 strategija kako da se dobije rat a da se ne odapne nijedna strela», u zemlji prve teorije psihološkog rata, u zemlji izvanrednih analiza i predviđanja (posebno posle NATO agresije na Federalnu Republiku Jugoslaviju, a pre svega na Srbiju 1999. godine predvođene Amerikom i njenim 18 saveznika), moguće nešto politički isprovocirati. Rasparčavanje bivše Jugoslavije, kao i rat koji je vođen protiv Srbije, tokom čitavog trajanja konflikta, kako onog niskog intenziteta, tako i onog vojnog i agresivnog, pomno su proučavali, ali i na terenu pratili kineski vojni stručnjaci i stratezi.



Zang Zaodong (Zhang Zhaodong) autor je tri knjige štampane u Pekingu 1999. godine, koje sve tri tretiraju agresiju NATO pakta na Jugoslaviju, odnosno Srbiju. Ovaj bivši mornarički oficir i profesor na kineskom Nacionalnom Univerzitetu Odbrane, u svojoj prvoj knjizi po imenu „Ko će dobiti budući rat“? (2), pomalo u stilu Alvina i Hajdi Tofler (Alvin end Heidi Toffler) (3), objašnjava strategiju ratovanja u kojoj osnovni napad od sada dolazi isključivo s neba i u kome je budućnost rezervisana za rakete i za lasersko oružje. Teoretičar Zang Zaodong kao glavno stecište napada i odbrane Kine predviđa Pacifik, tj. Tihi okean. On ističe značaj kontrole ostrva kao važnih baza za vazdušnu odbranu i nužnost Kine da se pripremi za ovakav novi tip sukoba, razvijajući maksimalno svoju industrijsku snagu. Kvantitet materijala i vojnih trupa više neće biti važan, od sada će biti važan samo kvalitet. Zaodong se zalaže za vojnu ujedinjenu interarmijsku komandu i objedinjeni civilni i vojni poziv, kao što je to praksa u Americi.



U svojoj drugoj knjizi „Kada će početi rat protiv nas“? (4), Zang Zaodong proučava čuvenudoktrinuRevolucije vojske, koja od prvog rata u Zalivu u potpunosti određuje američko vojno ponašanje. Ovaj tzv. C4ISR domen (Command, Control, Communications, Computers, Information, Monitoring and Reconnaissance), kao i domen tzv. Info-rata, podrazumeva još i informatiku i opremu mobilnih aparata. Ali, uprkos te opšte informatizacije i digitalizacije, veoma je važno ne izgubiti kontakt sa realnošću (koju američka virtuelna strategija često gubi), te stoga kineski analitičar govoreći o modernizaciji Narodne Oslobodilačke Armije, propoveda takođe opštu socijalizaciju i integraciju kineskog vojnika u društvo, ne kao izolovanog borbenog elementa, već kao važnog organskog i psihološkog dela kineske zajednice. To je spoj američkog tehnološki visoko opremljenog vojnika, ali i vojnika koga ne vodi samo merkantilni motiv i koji nije izgubio želju za odbranom svoje zemlje, nalik današnjem iračkom pobunjeniku. Ovo je kineski spoj „Čoveka i Tehnike“, spoj visoko terhnološki obrazovanog pojedinca sa maoističkim učenjem o revolucionarnom ratu,spoj dve strane borbe koje će u srećnoj sintezi roditi nepobedivu odbranu sutrašnjice. Jer, Kinezi kao da nam sugerišu da ta nova borbena nepobedivost svakako neće doći iz Amerike.



Treća knjiga teoretičara Zang Zaodonga, „Ko će biti sledeća meta“? (5) direktno odražava iskustva, proučavanja i analize rata na Kosovu. Zaodong u svojoj studiji eksplicitno navodi iskustva i praksu srpske vojske u konstruisanju lažnih meta, poput tenkova, radara ili mostova od plastike ili drveta. Još od antičkih vremena umetnost kamuflaže smatrana je pre svega vojnim umećem, ali je u dobu „Robokopa“ i drugih Total Information Awareness, kao i raznih naučnih fikcija, pomalo zapostavljena. Međutim, nasuprot virtuelnosti koju proizvodi tehnika, čovek je još uvek superioran u primeni kognitivnog rata, kao i u upotrebi oružja koje nije vojnog porekla.

U toku zadnjeg rata u Jugoslaviji u kome je srpska vojska nedostatak materijala i stare tehnike (6) nadoknađivala serijom naprava i borbenih lukavstava, rustična protiv- vazdušna odbrana (PVO) na bazi raketa Sam-6, naterala je napadače da se iz straha da ne budu pogođeni spuste na visinu ispod 5000 metara, a to je potpuno poremetilo efikasnost njihovog gađanja. Francuski vojnici uvučeni protiv svoje volje u sve ovo, svedočili su kasnije da su se izvukli iz «neviđene ratne ludnice». Na isti način pucanjem u salvama, srpska vojska uništila je četvrtinu krstarećih raketa vrednih po milion dolara, koje su polazile sa Jadranskog mora. Opet na isti način, srušen je i nevidljivi F-117, izvanredno skup proizvod koji je koštao silne godine istraživanja i isprobavanja. U srpskom ratu diskretno su testirani i novi sistemi koji su imali zadatak da u odsutnom momentu kratkotrajno oslepe pilote. Funkcija puteva naglo je adaptirana u piste iznenadnog sletanja. Avioni i helikopteri štićeni su u podzemnim hermetičkim skloništima. Ulazilo se u radio frekvencije agresora kako bi se unapred saznale akcije, ometali signali ili falsifikovale jezičke poruke uz pomoć lingvističkih specijalaca. Jugoslovenske i srpske trupe su permanentno rotirane i fragmentisane u male pokretne jedinice, što je maksimalno umanjilo broj žrtava relativno male vojske, koja je upravo pokazala kako se vodi tzv. asimetrični rat. Armija Republike srpske , prerušena u Nato snage, dejstvovala je u okolini Bjeljine, Tuzle i Pala. NATO je unapred predvideo i najavio da će sve biti završeno za 5 do 6 dana. Međutim, posle opštenarodnog i psihološkog rata jugoslovenske i srpske vojske, rezultat je bio taj da su NATO snagama bila potrebna puna 3 meseca, i to uz potpunu iscrpljenost raketnih rezervi, da bi nekako došle do sporazuma sa Slobodanom Miloševićem. Sve ovo u svojoj knjizi primećuje i analizira kineski strateg. Na ovom mestu, treba reći, Zang Zaodong nimalo ne štedi rusko vođstvo oličeno u Jeljcinu koje optužuje da je izdalo Srbe odbivši da im isporuči rakete S-300, koje su mogle da budu ubojite za Nato Alijansu. Zaodong takođe kritikuje misiju Černomirdina. Sumnja koja se kod kineskih vođa uklonila posle dolaska Putina na vlast u Rusiji, ostala je ipak u obliku jednog pitanja koje se u Kini od zvaničnika i danas često može čuti: Hoće li Rusija u sledećih 20 godina biti u stanju da se nosi sa Sjedinjenim američkim državama ?



Analitičar Zang Zaodong ne propušta da u svojoj knjizi primeti ni razlike između vojne koncepcije Francuske, Nemačke i Sjedinjenih američkih država, beležeći da je doktrina NATO pakta za pedesedogodišnjicu svoga rođendana, pod pritiskom Vašingtona od tzv «odbrambene koncepcije» prešla na «preventivnu» poziciju, odnosno da je od čisto vojne doktrine evoluirala u vojno-političku doktrinu. To znači da je od neutralne, evoluirala u intervenišuću misiju. Zatim, postavljajući retoričko pitanje: zbog čega su zapravo Sjedinjene američke države bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu ?, Zaodong konstatuje da je to bio izraz volje da se pokaže snaga, kao i da se na neki način kazni zemlja koja pomaže neprijatelja, zemlja koja testira nove odbrambene sisteme, i, najzad, zemlja koja za odbranu Srbije u datom trenutku čini mnogo više nego Jeljcinova Rusija antiruskih izdajica i oligarha.

Ono što se danas sa izvesnošću može reći, a što knjiga kineskog stratega Zaodonga jasno ističe, to je da su Kinezi, braneći Srbe i prateći srpsku borbu, zapravo pripremali sopstvenu odbranu.



Sledeći očigledno stav zvaničnog Pekinga na političkom planu, Zaodong pravi razliku između prvog rata u Zalivu, i onoga što naziva „Kosovski rat“: iako nelegitiman, prvi rat u Zalivu je ipak sledio posle napada na Kuvajt, države koja je bila članica Ujedinjenih Nacija. Za razliku od toga, drugi rat protiv Srbije nije bio ni legalan , niti legitiman i po oceni Zaodonga, ovaj rat bio je «potpuno neopravdan». Izvesno je da je stav Zaodonga ujedno i stav kineske vlade po tom pitanju. Zaodong najzad zaključuje svoj najvažniji zaključak, a to je da je «povod» za rat na Kosovu nešto što će u budućnosti verovatno biti upotrebljeno i protiv Kine. Dakle, po mišljenju ovog vojnog analitičara, upozoravajuće u tom smislu za Kinu treba da bude sve što se dogodilo: komadanje suverene Jugoslavije, podrška separatizmima republika i autonomnih regija, pre svega u Bosni i na Kosovu (koji su putem tzv. „koerzitivne diplomatije Madlen Olbrajt, a zatim vojnom silom pretvoreni u države“) i sve što je tome sledilo, budući da jednoga dana sve to može da se odnosi na Tibet ili na Ksinđijang koji neki nazivaju „Istočni Turkestan“.



Na ovom mestu Zaodong sasvim dobro primećuje da spoj turko-islamizma i panturkizma, još mnogo više nego Rusiju, može da pogodi Kinu.

Ove izvanredne analize Zanga Zaodonga, ali i pisanja vojne štampe u Pekingu, svedoče o tome da su Kinezi, posmatarjući i analiziirajući metodologiju destrukcije države Jugoslavije, postali svesni opasnosti koja ih u budućnosti čeka. Nije trebalo dugo ovoj drevnoj i svesnoj naciji da počne da se priprema za odbranu...

Sveopšti rat bez pravila

Naravno, Zang Zaodong nije u Kini jedini koji je pručavao sva ova vojna i strateška pitanja. Iste godine kada i Zaodong, druga dva visoka oficira kineske vazdušne vojske, Kiao Liang (Qiao Liang) i Vang Ksiangsui (Wang Xiangsui) štampali su delo Unrestricted Warfare (7), odnosno Sveopšti rat bez pravila, knjigu koja je napravila prilično buke u Americi. Konstatujući u toj knjizi da je rat sa Amerikom nešto što se sa izvesnošću može predvideti, autori zaključuju da je jedini način da Kina u ovom budućem mogućem ratu pobedi taj da vodi sveopšti rat bez pravila. Budući da pravila međunarodnog prava na koje se mi na zapadu uvek pozivamo, Amerika u ekonomskim ratovima koje vodi uglavnom ne poštuje, u eventualnom ratu s njom dobra bi bila, smatraju Kinezi, uopšte uzevši, sva sredstva. Akcenat je ovde takođe stavljen na žurbu Vašingtona da se snabde preskupim oružjem tzv. vojne revolucije. U studiji se sugeriše najava koju objavljuje Emanuel Tod (Emmanuel Todd) u delu Posle Carstva (Apres l Empire) (8) o mogućnosti da Amerika završi slično kao Sovjetski Savez, ekonomskim krahom nastalim zbog užasnih troškova naoružanja. Odnosno, o mogućnosti da se Americi u vidu unutrašnjih nemira kao bumerang vrate svi ratovi koje je vodila, ili, kako se izrazio jedan kineski zvaničnik citiran u francuskoj literaturi,„da se dogodi urušavanje severne Amerike pod težinom njene dekadencije i kosmopolitizma“. Doktrina„nula mrtvih“, koja je posle drugog rata u Iraku zaboravljena, doživela je to da je Amerikanci 1999. godine ponovo primene, što prema kineskim autorima (Qiao, Wang), čini njihovu najveću slabu tačku. Jer, kako kaže jedan kineski general, Kina neće nestati ako žrtvuje ljude u budućem ratu, ali Amerika, sasvim sigurno, hoće.



Danas kada cifre poginulih američkih vojnika u Iraku, postaju za severnu Ameriku veliki problem, vidimo koliko su smisaone bile ove kineske konstatacije. Posle 11. septembra 2001. godine, doktrina„nula mrtvih“ napuštena je uz predviđanje budućih nužnih gubitaka u ratovima u Avganistanu i Iraku..., ratovima koji su bili programirani mnogo ranije.

Kineski autori konstatuju značaj za Vašington„vojnih akcija koje nisu ratne“, tvrdeći da su američki teoretičari zaboravili „ratne akcije koje nisu vojne“, akoje upravo, u kineskoj doktrini, čine sveopšti rat bez pravila. U stvari, Amerikanci ovakve akcije, kada ih sami ne proizvode kod drugih, upravo trpe, i to u vidu„gerile“ ili terorizma.



Iako je Kina predstavljena u politici i geopolitici Zapada kao opasnost, ona bi se rado okrenula savim drugim stvarima i razvoju, tvrde kineski stratezi. Ali, kako oni kažu, Kina prosto mora da bude spremna da se u ratobornom svetu odbrani od mogućeg napada. Sa jednom milijardom i 250 miliona „ustiju koje treba hraniti“ (kako Peking opisuje svoje stanovništvo), sa raspodelom većine populacije blizu obala Pacifika, sa ograničenom obradivom površinom i zemljoradničkom proizvodnjom, sa velikom potrebom za izvozom cerealija, sa 20 gradova koji imaju više od 5 miliona stanovnika, sa populacijom koja će svoju demografsku kulminaciju doživeti 2010. godine (posle čega će, po prognozama, brzo nastupiti njeno starenje), sa rastućim energetskim potrebama nužnim za kineski razvoj, sa etničkim i religioznim manjinama sumnjive lojalnosti u geopolitički vitalnim zonama kao što je Ksinđijang gde se nalaze centri nuklearnih istraživanja i baze lansiranja raketa, sa Tibetom , izvorištem vode naspram indijskog pod-kontinenta i sl..., Kina bi, u svakom slučaju volela da izbegne bilo kakav rat sa Sjedinjenim američkim državama i njihovim „saveznicima“. Ali, Kina prosto ne zna šta će u odsusdnom trenutku odlučiti druga strana...



Važno je, ističu gotovo svi vojni i ekonomski stratezi, poznavati i kineske prednosti. Kina poseduje brojnu, vrednu, jevtinu i sve kvalifikovaniju radnu snagu. Pored toga, tragovi maoističkog obrazovanja koje je osvešćivalo radnike nisu izčezli, kao ni vekovni patriotizam ove stare nacije, ili obaveštenost o geopolitičkim problemima. Sve ovo onemogućavalo je Zapadnjake da u vidu raznih nevladinih organizacija u Kinu uvedu svoje političke „trojanske konje“. Ta, u drugim zemljama uspešno oprobana metodologija, u Kini jednostavno nije uspela. Stari Konfučijanci koji se u trgovinu veoma dobro razumeju, vezali su danas svoju monetu za dolar, kupili veliku količivu bonova američkog trezora i trguju uspešno sa čitavim svetom, kako sa Amerikom, tako i sa Evropom i Afrikom, služeći se vešto njihovim međusobnim rivalstvima. Tako se moglo desiti da Kina koja kupuje uglavnom evropski AIR-BUS avion, prilikom poslednje posete Džordža Buša Pekingu, koja je kratko okvalifikovana kao „konstruktivna“, obeća kupovinu 70 američkih Boeing-a, upravo onda kada AIR-BUS industrija teži da se maksimalno proširi i ojača. Ali, ovo je bilo upozorenje plašljivoj i neodlučnoj Evropi da skine podršku američkom embargu na oružje Kini. Kina je, naravno, znala da upravo glavni proizvođači AIR-BUS aviona, Francuska i Nemačka odavno priželjkuju skidanje tog embarga, nasuprot gledištu predstavnika američke Evrope, odnosno Hoze Manuela Barosa (Jose Manuel Barroso). (9). „Obećanje“ Džordžu Bušu o kupovini jednog manjeg broja Boeing aviona, kao i odluka Kine da tržište brzih vozova ne ustupi odmah Francuskoj, trebalo je da predstavljaju kinesku kaznu kukavičkoj Evropi koja nekritički sledi Ameriku.

Ipak, buduće održavanje Olimpijskih igara 2008. u Pekingu, posle kojih će slediti Svetska izložba Šangaja 2010, dva su velika kineska uspeha koji prebrođuju mnoge probleme, snažeći i radujući ovaj veliki narod filozofski uvek spreman na radost. Ali, videćemo da će upravo ta 2010. godina, biti geopolitički odlučujuća godina.

Naime, eksperti Pentagona smatraju da će upravo ova 2010. godina biti geopolitički odlučujuća, jer će Kina te godine dostići snagu potrebnu da ozbiljno potrese američku hegemoniju. Preostalo vreme da se sve to spreči, dok ne bude potpuno „kasno i nemoguće“, za Ameriku je, dakle, kako i sami Amerikanci već vide, postalo sve kraće...



U martu 2001. godine, Džerald Fuše (Gerald Fouchet) je u veoma dokumentovanom članku Ka novom hladnom ratu Kina-Amerika, pisao da je Kina postigla masovan rast naoružanja i vojne sile, superioran u odnosu na nemački rast između 1933. i 1940. godine, kao i u odnosu na američki rast posle Perl Harbura. (Pearl Harbor). Prema ovom autoru, problem Tajvana ne mora nužno da bude uzrok budućeg konflikta, već to može da bude i opšti sukob Kine i Amerike oko kontrole Pacifika. Više nego svoje kopnene snage, Kina danas razvija mornaricu i vazdušne snage. Ona takođe stalno usavršava svoj balistički potencijal. „Kina se dakle sprema pre svega za jedan sukob post-modernog tipa, skoncentrisan na elektronski rat, avione, podmornice i satelite, za konflikt koji će neizbežno imati parcijalni nuklearni karakter“ - kaže pomenuti autor.

Ne treba podsećati , međutim, da Kina nikada neće zaboraviti na patriotski, psihološki i ljudski faktor u ovoj pripremi. Kako kaže francuski savetnik Ministarstva Odbrane Ludovik Voc (Ludovic Woets) „Za Kinu nije najvažnije uspostavljanje ekonomske, nego pre svega političke i moralne kontrole“.



Veliko šahovsko polje

Pomenuti savetnik francuskog ministarstva Odbrane u daljoj budućnosti Kine predviđa dve mogućnosti: Prvi scenario, koji se često pominje, jeste buduća dezintegracija Kine. U nedavnoj studiji američkih eksperata sinologa, kao najverovatnije ishodište pominje se budući «raspad» Kine . Ovo gledište preuzelo je tezu koju je 1994. godine izrekao sin jednog visokog kineskog zvaničnika u svom radu Kina viđenja trećim okom, koji je za Kinu predvideo „raspad na jugoslovenski način“. (Scenarios pour la Chine, Strategic Road, Paris , fevrier 2001.).

Drugi mogući veliki scenario prema Vocu jeste „podizanje nacionalnih tenzija“, što drugim rečima znači sukob sa susedima, budući da regionalne tenzije ne nedostaju i da se svi sećamo rata sa Vijetnamom 1979, a pored specifičnog slučaja Tajvana koga štite Sjedinjene američke države, tu su još i Japan, Koreja, Filipini, Malezija itd. Već nekoliko puta do sada provociran je oružani sukob između ovih zemalja oko okolnih ostrva.



Poredeći otvaranje Kine ka svetu sa erom Meiđi (Meiji) u Japanu, Ludovik Voc u modernizaciji kineske armije vidi pre svega strategiju snage i moći jedne ogromne zemlje „dugo umanjivane i ponižavane“. Došavši ponovo do svega što je neophodno za njenu renesansu, Kina ponovo želi da pronađe i ojača svoju „centralnost“, odnosno Veliko Carstvo centra i sredine.

Predviđajući moguće perspektive Kine, Voc određuje i moguću politiku Kine u odnosu na njene kontinentalne i morske susede, ono što Peking zove “naš vitalni prostor“:

1. ovakva kineska politika zahtevaće , posle Hong Konga (1997.) i Makao-a (1999.), ujedinjenje i sa Tajvanom

2. ta politika Kine kumovaće ujedinjenju dve Koreje, odnosno postepenom udaljavanju jednog korejskog dela od Amerike

3. Kineska politika gledaće da maksimalno nadgleda i kontroliše Japan , «mogućeg protivnika» i jedinog rivala u regiji.



Međutim, istovremeno, rivalitet Kine sa Indijom, odnosno konkurentski interesi ove dve azijske zemlje, mogli bi da isprovociraju indirektne sukobe.

Po mišljenju velikog broja analitičara, budući “Veliki rat“ mogao bi da izbije upravo u trouglu: Kina-Indija-Pakistan, odnosno u tzv. nuklearnom trouglu.

Okrenuta azijskom jugoistoku i Tihom okeanu, Kina takođe veoma vodi računa o onome što se dešava iza njenih leđa, plašeći se da Centralna Azija za nju ne postane nova zona rizika. To je ujedno i jedan od razloga zbog kojih Kina održava dobre odnose sa Rusijom.



Emrik Šoprad (Aymeric Chauprade), profesor u ratnoj školi u Parizu, potvrđuje značaj koji Sjedinjene američke države poklanjaju današnjem jačanju Kine. U svom radu Kina kao glavni predmet američke geopolitike (La Chine est l’ Objet Central de la Geopolitique Americaine) (10) Šoprad konstatuje: „Analiza američke strategijske literature od posle raspada Sovjetskog Saveza, kao i izjave njihovih političara, jasno pokazuje da je Kina prioritet američke geopolitičke misli. I pored 11. septembra 2001., ovaj prioritet nije nestao“. Autor zatim navodi moguće namere Vašingtona u smislu suzbijanja i zaustavljanja daljeg jačanja Kine:

1. kontrola kineskih energetskih potreba

2. opkoljavanje Kine američkim saveznicima

3. neutralizacija njene nuklearne snage

4. unutrašnja subverzija Kine uz pomoć podrške raznim separatistima.



Okupiravši Irak 2003. godine, Sjedinjene američke države uspele su da blokiraju pristup nafti, što im je i bio cilj. Ako bi Amerika srušila sa vlasti režim u Iranu, ona bi definitivno presekla dovod nafte na Bliski Istok koji karakteriše glavnu zonu snabdevanja Pekinga. Zato je podrška Iranu od vitalnog interesa i za Kinu i za Rusiju, a Rusija pre svega pokušava da spreči stvaranje jednog novog vašingtonskog satelita na obali Kaspijskog mora. Naglašavajućida od 1999. godine Sjedinjene američke države konsoliduju svoje odnose sa Indijom koja je takođe nuklearna sila kao i Pakistan (kao, uostalom, i Izrael koji sve više sarađuje sa Indijom na vojnom planu), ali gde Indija predstavlja i odličnu prirodnu ravnotežu Kini, analitičar Šoprad rezimira problem između Indije i Kine. Pakistan je sa Kinom tradicionalno imao dobre geopolitičke odnose. Indija je zemlja koja pruža zaštitu Dalaj Lami i koja balansira između Vašingtona i Moskve, a sa kojom Kina ima spor u oblasti Himalaja.Zato se sa sigurnošću može pretpostaviti da ukoliko Pakistan sutra prestane da bude deo novog „Bagdadskog pakta“ koji Amerika pokušava da napravi, i ukoliko se Pakistan okrene islamističkom bloku, neprijateljski raspoloženom prema Vašingtonu i Tel Avivu, u tom slučaju će Amerika svakako pokušati da od Indije napravi zamenika Pakistana. Zato se geopolitika Moskve sastoji upravo u uzimanju pozicije aktivnog medijatora između Nju Delhija i Pekinga, odnosno u nastojanju da se između dva azijska rivala stvore dobri odnosi, kako bi se kontriralo američkim geopolitičkim planovima.



Što se tiče dalekog Istoka, američka politika opkoljavanja Kine oslanja se na strategiju nasleđenu iz vremena hladnog rata koja podrazumeva Japan, Južnu Koreju, Tajvan i Filipine. Takođe, Vašington podilazi Vijetnamu i pokušava da obori „birmansku huntu“ koju sa svoje strane diskretno podržava Peking. Najzad, i Mongolija, koju su nedavno posetili emisari NATO pakta, objektivno gledano, takođe zaokružuje ovaj krug opkoljavanja Kine. Potpuno je razumljivo da Kina želi da nadgleda i kontroliše situaciju koja se odvija iza njenih leđa u Centralnoj Aziji, a to može da postigne samo u saradnji sa Rusijom.



Što se tiče futurističkih predviđanja da bi kineska «žuta najezda» mogla da napravi invaziju na sibirska prostranstva , većina ozbiljnih analitičara za sada ovo ne uzima kao ozbiljnu prognozu, čak ni u periodu moguće maksimalne kineske ekspanzije od 2010-1020. godine. Time se politički uklanja neodgovarajući pojam „Eurosibira“, kao i nekog mističnog savezništva sa Japanom. Vraćamo se ipak na jednu klasičnu koncepciju geopolitike i međunarodnih odnosa koju je nekada dobro definisao francuski vizionar Žak Banvil (Jacques Bainville), poredeći, između dva rata, poziciju Japana u Aziji sa pozicijom britanskih ostrva u Evropi.

U suštini, uvesti dinamiku jedne Kine u geopolitički pojam EVROAZIJE, znači dozvoliti pragmatičko opukljanje živih snaga Evrope i Rusije, kako bi se promovisala nova „Kontinentalna Središnja Sila“, odnosno rodio novi geopolitički blok moći i slobode u jednom novom MULTIPOLARNOM svetu. Prosto, da bi parirala Sjedinjenim američkim državama, Kini je potrebna Evropa, a okupiranoj (od strane Amerike) Evropi da bi se oslobodila od okupatora, potrebna je Kina.



Zaključak

U ovom trenutku jedina postojeća hegemonična sila koja teži da se očuva kao isključiva i da po svaku cenu spreči stvaranje multipolarnog sveta, oličena u Sjedinjenim američkim državama, zabrinjava Kinu u oblasti Pacifika, kao i evroazijsku kontinentalnu veliku Evropu od Atlantika do Pacifika. Hegemonična geopolitička koncepcija američkog Dalekog Istoka (Far East), od koje severna Amerika ne odstupa, na duge staze može da znači izbijanje novog velikog rata.

Zato je za sve svesne geopolitičare i prosvećene političare i vođe nacija, veoma važno da znaju da je borba za nacionalna oslobođenja već počela u velikom Evroazijskom koncertu slobodnih naroda . Ukoliko hegemonična sila ne bude odstupila od svojih ratova za energente i pretenzija porobljavanja drugih država i naroda, ime ove nove multipolarnosti sveta koju čini prostor „Evroazije“, biće u budućem ratu koga su predvideli kineski stratezi, urezano krvlju na svetskoj geopolitičkoj Šahovskoj Tabli.

U studiji Iva Bataja „Kina i budući rat“, obrađuje se iz prve ruke teorijskog, ali i neposrednog iskustva, značaj i fenomen kineskog džina u 21. veku, odnosno sve velike pretpostavke geopolitike Kine i nove geopolitičke slike sveta koju njena snaga danas kroji. Obrađeni su postojeći odnosi ove stare nacije sa ostalim zemljama sveta i prikazan je prospektivni rad američkih geopolitičara i njihove bojazni od kineskog uspona. Autor pokazuje zbog čega hipoteza kineskih vojnih stratega o mogućem budućem velikom ratu za energente između Amerike i Kine nije u potpunosti isključena iz geopolitičkih razmatranja gotovo svih analitičara. Takođe, autor pokazuje kako Rusija i Kina zajedno otvaraju jedan novi multipolarni svet podržavajući kontinentalnu tvorevinu Evroazije.

________________________________________________


(1) Zemlje koje pripadaju «Šangajskoj Organizaciji Saradnje» (OCS),takođe su ičlanice «Organizacije Ugovora o Kolektivnoj Sigurnosti» (OTSC), strukturi koju je osnovala Rusija kako bi parirala NATO savezu, a koja obuhvata Rusiju, Jermeniju, Belorusiju,Kazahstan, Tadžikistan i Kirgiziju.

(2) Peking, China Youth Press, mars, 1999.

(3) Pariz, Guerre et Contre-Guerre, Survivre au XXIe Siecle, Fayard, 1993.

(4) Peking, PLA Publishing House, juillet 1999.

(5) Peking, China Youth Press, septembre, 1999.

(6) reč je o vojnom materijalu jugoslovenske, ali i sovjetske i francuske proizvodnje

(7) Peking, PLA Publishing House, fevrier, 1999.

(8) Pariz, Gallimard, 2002.

(9) Prilikom svoje posete Francuskoj kineski premijer Ven Đijabao (Wen Jiabao) u prisustvu svog tadašnjeg francuskog homologa Dominika de Vilpena (Dominique de Villepin) potpisao je ugovor o kupovini 150 aviona marke AIR-BUS A 320. Tom prilikom najavljeni su i drugi veliki ugovori u oblasti železničkog transporta, kao i elektronuklearne i naftne industrije (učvršćivanje francuske firme Total u Kini).

(10) Revue Francaise de Geopolitique, Paris, n 1, 2003.



Specijalno za Srpsku politiku

piše:Yves Bataille



Izvor : Srpska politika