Posledice 17. februara

Posledice 17. februara


Stabilnost Balkana: Iskre, vatra, požar





Nezavisnost Kosova otvara
niz pitanja: srpskog nepriznavanja otcepljenja, statusa Srba na Kosovu
i mogućih novih sukoba, granica Bosne i Makedonije, odnosa Srbije i
suseda, kao i Beograda i Brisela






Koliko
god spolja posmatrano Balkan izgledao stabilno, a njegova budućnost
izvesna – što je po američkim zvaničnicima jedan od ključnih razloga za
priznavanje nezavisnosti Kosova – pogled iznutra govori da je
ozvaničavanje secesije ugasilo jedan požar i bacilo iskre za nove.
„Prioritet SAD je stabilnost na Balkanu i mi verujemo da je najbolji
način za postizanje te stabilnosti nadgledana nezavisnost Kosova, po
Ahtisarijevom planu”, rekao je ambasador u Beogradu Kameron Manter.
Priznanje priznanja jednostranog akta otvorilo je pitanje srpskog
nepriznavanja otcepljenja, statusa Srba na Kosovu i mogućih novih
sukoba, postavljanja pitanja o granicama Bosne i Makedonije, odnosa
Srbije i suseda, kao i Beograda i Brisela.
Najosetljivije je svakako pitanje Kosova. Britanski ambasador u UN
Džon Sojers na sednici Saveta bezbednosti u ponedeljak u Njujorku rekao
je da isključivanja kosovske vlade iz područja gde žive Srbi neće biti
prihvaćeno, te da kosovski Srbi treba da sarađuju sa vladom u Prištini
i predstavnicima međunarodne zajednice.
Sojers je u svom govoru elegantno preskočio da kaže ko to neće
tolerisati ignorisanje prištinske vlade, kao i to kakve će mere tim
povodom preduzeti. Ali je nedvosmisleno jasno da je poruka s pretećim
tonom upućena ka Beogradu, čiji su zvaničnici pre toga najavili
snažnije prisustvo srpske države na Kosovu posle jednostranog
proglašenja nezavisnosti.
Prve reakcije Beograda i Unmika na uništavanje kontrolnih punktova
na Jarinju i Brnjaku uveravaju da će se pitanje severnih granica Kosova
u budućnosti samo zaoštravati, sa slabim ili nikakvim izgledima za
postizanje bilo kakvog kompromisa po tom pitanju. Ministar za Kosovo i
Metohiju Slobodan Samardžić je u utorak podržao akciju Srba na
kontrolnim punktovima. On je rekao da akciju Srba nije inicirao
Beograd, ali da je ona u skladu sa politikom Vlade Srbije o preuzimanju
carinske politike. „Mislim da to nije lepo, ali jeste legitimno”, rekao
je Samardžić.
Šef Unmika Joahim Riker je povodom reakcija iz Beograda rekao da
„Vlada Srbije treba da se uzdrži od svih akata koji mogu biti ocenjeni
kao nasilje”, a da su događaji na severu Kosova predstavljali jasno
nasilje koje neće biti tolerisano.
Drugi, permanentni izvor nestabilnosti odnosi se na integraciju
kosovskih Srba u Kosovo Hašima Tačija. Malo je verovatno da Zapad
priznavajući nezavisnost Kosova nije istovremeno bio svestan
militantnosti i ekstremizma uticajnijeg dela albanske zajednice, koji
će za posledicu imati neprestane pokušaje da se Srbi milom ili silom
(što je realnije) proteraju. Ili albanizuju, što se nije retko dešavalo
u istoriji srpsko-albanskih odnosa. Ako se uzme u obzir da se već devet
godina pravi da ne vidi Srbe proterane sa Kosova 1999. godine, moglo bi
se zaključiti da je Zapad scenario sa etnički čistim Kosovom (bar do
Kosovske Mitrovice) već ukalkulisao u svoje „konačno rešenje”.
Kako se do Kosova bez Srba ne može doći reprizom 17. marta,
proklamovano „multietničko Kosovo” nalaže da se u njega uključe i oni
koji nisu Albanci. Pri čemu je za Zapad od multietničnosti važnije da
na taj način pokaže da Srbi priznaju „novorođenu državu”. Politički
predstavnici kosovskih Srba naslućuju da će posle ljubaznih poziva da
se uključe u novonastalu „realnost”, prištinska vlada i njeni guverneri
iz EU pokušati da ih na to privole administrativnim putem: preko računa
za struju, vodu, pošte, telefona, komunalnih službi, ličnih dokumenata
– ukratko, preko svega onoga što se na ovaj ili onaj način nalazi pod
kontrolom vlasti iz Prištine. Ukoliko kosovski Srbi ne prihvate, na
primer, lične karte ili saobraćajne dozvole koje izdaje Priština,
njihov svakodnevni život može biti skoro nemoguć. To se posebno odnosi
na enklave, dok će na severu Kosova birokratsko iznuđivanje ljubavi
prema američkoj i EU tvorevini svakako biti izvor konflikta.
To što će posle proglašene nezavisnosti Srbija nastaviti da Kosovo
tretira kao deo svoje teritorije, ima, naravno i brojne druge
posledice. Istoričar Dejan Jović kaže da će tretiranje Kosova kao
srpske teritorije značiti stalne sukobe sa onima koji će priznati
Kosovo kao nezavisnu državu.
„To će praktično onemogućiti dalje pregovore o pristupanju EU, te će
zaoštriti bilateralne odnose sa svim zemljama koje priznaju nezavisnost
Kosova”, navodi Jović u svom blogu, koji je, inače, pisao pre priznanja
nezavisnosti.
Sudeći po izjavama predstavnika DSS-a, nije baš jasno kako će se
stvoriti uslovi da se u mesecima koji dolaze pregovori sa EU nastave.
Ako se i nastave, Srbiji će, bar po neformalnim izjavama zapadnih
diplomata u Beogradu, u nekom trenutku, a najkasnije uoči prijema u EU,
kao uslov biti postavljeno priznanje nezavisnog Kosova. Nema nikakve
dileme da u bližoj budućnosti Brisel takvu potvrdu neće dobiti i da će
na zapadnobalkanskom ćilimu imati rupu a ne rupicu.
Srbija u ovom trenutku nastoji da zaoštravanje odnosa sa zemljama
koje su priznale Kosovo svede na meru koja neće ugroziti njene
interese, ekonomske i političke. Otuda nema, recimo, proterivanja
diplomata. Iako je jasno da će sve zemlje bivše Jugoslavije izuzev
Bosne i Hercegovine u relativno kratkom roku priznati nezavisnost
Kosova, sve one, uključujući i do juče goropadnu Sloveniju, pokušavaju
da to učine što kasnije kako bi odnosi sa Srbijom bili što manje
narušeni. Hrvatski premijer Ivo Sanader je juče rekao da je „Srbija u
teškoj situaciji i da nije na Hrvatskoj da joj dodatno otežava”,
ponavljajući da će Zagreb priznati Kosovo kad za to dođe vreme i kada
to učni većina zemalja EU.
Dodatnu težini toj izjavi daje to što ju je Sanader dao posle
provokativne izjave lidera SRS Tomislava Nikolića da neće priznavati
granice Hrvatske u slučaju da ona prizna Kosovo i pošto je prozvan u
hrvatskom parlamentu da odgovori kako će vlada reagovati na „uvrede i
pretnje iz Srbije”. No, Sanader neće moći dva puta da bude tako
uzdržan, a malo je verovatno da svoju izjavu Nikolić neće ponoviti, jer
srpski političari, očekivano, gube kočnice.
To se ne odnosi samo na Nikolićeve granice i Samardžićevu
legitimnost. Lider NS Velimir Ilić juče je povodom razbijanja ambasada
rekao da su „nama stranci razbili državu, a mi njima nekoliko prozora
na ambasadama”. Ilićev „ingeniozan” zaključak je indikativan: „Moraju
da nauče da je i to demokratija”. Čini se da je posledica
radikalizacije političke scene to što se čini kao da Beograd pomalo
napušta argumente kojih se do juče vrlo čvrsto držao – prava i zakona.
Jović navodi i brojne druge posledice kosovske nezavisnosti, tvrdeći
da proglašenje nezavisnosti Kosova izaziva samo nove probleme i ne daje
nikakvo trajno rešenje. On kaže da će posledice osetiti sama EU, jer se
odluke o Kosovu ne donose u Briselu, nego u Vašingtonu i Moskvi.
„Bez jedinstvenog stava o priznanju Kosova, postavlja se pitanje i
šta je to evropska „zajednička” spoljna i bezbednosna politika, te hoće
li biti moguće uskladiti politiku daljeg širenja na zemlje zapadnog
Balkana”.
Kriza u Bosni i Hercegovini je neminovna ukoliko se Republika Srpska
odluči da krene putem Kosova: „Podrži li Rusija u tom slučaju RS,
rusko-američki sukob će se prebaciti s pitanja Kosova na pitanje Bosne,
a to bi značilo destabilizaciju svega što je učinjeno u toj državi”.
Konačno, ne i po redu, Kosovo je na Balkanu usidrilo dve svetske sile:
„Rusija će biti sve prisutnija u Srbiji, a Amerika na Kosovu.
Sudaranje Amerike i Rusije događaće se na Ibru i to će tako ostati sve
dok se jedna od tih dveju sila ne povuče sa Balkana, a to znači –
unedogled”.
-------------------------------------------------------
Nemački sindrom
Jović kaže da treba istražiti da li na Kosovu postoji „kosovski nacionalizam”, ili „albanski nacionalizam”.
„Kosovski Albanci za sebe ne kažu da su Kosovari, nego su Albanci, a
albanski nacionalizam će (baš kao i srpski, i hrvatski, i svaki drugi)
i dalje insistirati na paroli „svi Albanci u jednoj državi”. Stvaranjem
kosovske države, stvara se i „nemački sindrom”: jedna je nacija
podeljena u dve države. Kao što se Nemačka ujedinila uz slogan – „mi
smo jedan narod”, tako će i albanski nacionalizam insistirati na
nelogičnosti postojanja dveju država jednog naroda. To, naravno, otvara
i pitanje budućnosti Makedonije, kao i pitanje stabilnosti južne
Srbije”.
----------------------------------------------------------
Kosovo novi Izrael
„Zbog toga što će Srbiju videti kao stalnu pretnju, Kosovo će
zavisiti od podrške koju uživa u SAD, a ta podrška moraće da bude
velika, jer će i pretnja održanju nezavisnog Kosova takođe biti velika
i – kako su najavili srpski političari – permanentna. Za Sjedinjene
Države, Kosovo će biti novi Izrael, čije održanje u najvećoj meri
zavisi od američke podrške”, kaže Jović.
------------------------------------------------------------

Izvor: Politika