Odbrana i prvi dani

Odbrana i prvi dani










Šta
god da se večeras desi u Prištini, to neće biti kraj jednog dela naše
istorije, već tek početak. Početak borbe, maratona u kojem nije bitno
ko je brži na startu, već ko će stići na cilj.
Nezavisnost koju planira da proglasi kosovska skupština nije prvi
potez te vrste i ne dešava se prvi put da Srbiji otimaju ovaj deo njene
teritorije, a svaki takav pokušaj završi se – pre ili kasnije –
povratkom Kosova i Metohije pod okrilje matične države. Deklaracija o
nezavisnosti nije legalna, i tu ne pomaže što su je pisali najbolji
pravni stručnjaci Stejt departmenta – ona je pravno ništavna.
„Ako Srbija ne odustane od svog suvereniteta, to pitanje ostaće
otvoreno”, objašnjava Marselo Koen, profesor međunarodnog prava iz
Ženeve, naglašavajući da samo Beograd može da da nezavisnost svojoj
pokrajini time što bi odustao od teritorijalne celovitosti države.
I u Sjedinjenim Državama znaju da je pravo na strani Srbije, ali
Vašington se retko u svojim poslovima u inostranstvu držao prava, iako
je 1861. godine s pravom poveo težak rat da bi sprečio nelegalno
otcepljenje svojih južnih država.
Dakle, ako SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija ili Slovenija i
Hrvatska odmah priznaju Kosovo kao državu, biće to samo prvi dani duge
utakmice u kojoj su i veći deo publike (države koje neće priznati) i
sudija (UN) na strani Srbije. Da bi zadržala tu prednost, ona će morati
da pokaže ozbiljnost i da onom delu sveta koji joj još ne veruje dokaže
da je u pravu. U danima kada zapadni mediji i pristrasni političari i
analitičari tvrde da će „nezavisnost Kosova biti pravedna kazna za
srpski nacionalizam”, ne primećujući da daju krila albanskom
nacionalizmu, Srbija ni jednim gestom ne treba da se pokaže kao bilo
šta drugo sem onog što jeste – demokratska država koja zna da
argumentima brani svoj stav.
U tome će joj pomoći stvarnost „nezavisnog Kosova” – stotine hiljada
izolovanih mladih ljudi bez posla i bez perspektive, njihove vođe
ogrezle u kriminal, potkupljeni strani administratori... Ipak, ta borba
biće veoma teška, jer su se predrasude o Srbima duboko ukorenile ne
samo u široj zapadnoj javnosti, već i u eliti.
Tako čuveni američki filozof Frensis Fukujama u jučerašnjem „Njujork
tajmsu” piše da su Srbi bili agresori i u Bosni i na Kosovu i da je
„etničko čišćenje Albanaca na Kosovu zaustavljeno tek kad je NATO
bombardovao Srbiju”.
U onim krugovima na Zapadu čiji je posao da situaciju na terenu
procene na osnovu činjenica, odgovor na pitanje ko je kriv ima malo
više nijansi. Tako nemački Institut za bezbednost u izveštaju o
kosovskom društvu i trenutnoj napetosti navodi da je za sukobe kriva i
demografska situacija – visoka stopa rađanja među Albancima i to što
„višak sinova” ne može da stekne privilegije namenjene samo prvorođenom
muškom potomku: „Oni nemaju odgovarajući društveni položaj i zato su
skloni da nasiljem i bezobzirnošću reaguju na veliku razliku između
svojih težnji i sopstvenog mesta u društvu”.
Istina je da je režim Slobodana Miloševića počinio teške zločine nad
Albancima, ali – suprotno onome što tvrdi Fukujama – najvećim delom tek
pošto je NATO počeo da bombarduje Srbiju. Istina je takođe da se na
Zapadu ćuti o zločinima režima Hašima Tačija, koji, mora se priznati,
zna s medijima. Usta mu se mehanički rašire u osmeh čim se upale svetla
televizijskih kamera. Kad se svetla ugase, ugasi se i osmeh. Malo ko
veruje da se to neće desiti i s njegovim obećanjem da će štititi i one
koji nisu Albanci.
Uticaj Srbije u svetu ne može se meriti sa uticajem Kine, ali
Beograd s Kosmetom, kao i Peking u slučaju Tajvana, može da čeka da
Vašington promeni svoju politiku i da počne da podržava celovitost
države. „Nezavisno” Kosovo, siromašno i etnički čisto, neće moći dugo
da opstane, bez obzira na proklamovanu, ali ne i suštinsku podršku
Zapada.




Vladimir Radomirović



[objavljeno: 17/02/2008