Nekoliko scenarija za Kosovo, po Rojtersu
Agencija Rojters analizirala je nekoliko scenarija razvoja situacije vezanih za najavljeno proglašenje nezavisnosti Kosova.
Srbija bi, prema jednoj od verzija, ukoliko SAD, Velika Britanija,
Nemačka, Francuska i Italija priznaju nezavisnost koji bi kosovski
parlament mogao da proglasi u nedelju, mogla da odgovori povalačenjem
svojih ambasadora iz tih država. Vlasti u Beogradu, ocenjuje Rojters,
neće u tom slučaju u potpunosti prekinuti diplomatske odnose, ali će
povući svoje ambasadore.
Rojters navodi da Kipar, Grčka, Rumunija, Bugarska, Slovačka i Španija
neće priznati nezavisnost, ali da će odluka o slanju misije EU "stupiti
na snagu u petak u ponoć".
Prema toj verziji, Kosovo će usvojiti svoju zastavu, himnu i druge
nacionalne simbole, ali će formalna proslava uslediti dve sedmice po
proglašenju nezavisnosti i ceremoniji će prisustvovati šefovi država i
drugi inostrani zvaničnici iz zemalja koje budu priznale nezavisnost.
Drugi mogući scenario je, prema Rojtersu, da oko 120.000 kosovskih Srba
odbaci secesiju Kosova uz podršku Beograda. U tom slučaju moguće je da
će Srbi sa severa Kosova formirati sopstveni parlament, dok će vlasti u
Beogradu nastojati da ojačaju paralelne veze sa njima pružajući
administrativnu i drugu podršku.
Srbi s Kosova bi, prema toj varijanti događaja, odbacili svaku saradnju
s misijom EU na Kosovu, ali najverovatnije ipak neće zatražiti od trupa
NATO-a da napuste Kosovo. Zapad, piše Rojters, ne očekuje veliko
iseljavanje Srba, ali je moguće da će manji broj njih ipak želeti da
ode s Kosova, kao što su to činili i prethodnih devet godina.
Treći scenario, po Rojtersu, otvara mogućnost da Beograd preduzme
kontramere prema novoproglašenoj državi Kosovu. To bi, prema ocenama
analitičara, moglo da znači zatvaranje granica, trgovinski embargo i
neprihvatanje novih pasoša građana Kosova. Srpske vlasti u Beogradu
mogle bi takođe da ometaju i isporuku električne energije, snadbevanje
vodom, kao i telefonske i internet servise, ali se isključuje bilo
kakvo vojno uplitanje.
Četvrti scenario predviđa moguću političku krizu unutar vladajuće
koalicije u Srbiji u slučaju gubitka Kosova. Rojters podseća da je
premijer Koštunica već pozvao na odbacivanje svih sporazuma s EU koji
se tiču evrointegracija, dok s druge strane predsednik Boris Tadić
odbacuje takvu mogućnost.
Agencija podseća da će u maju u Srbiji biti održani lokalni izbori, ali
da bi oni mogli da budu povod i za novi referendum oko evropskog puta
Srbije ili okretanja ka Rusiji. Istovremeno, Srpska radikalna stranka
nastaviće da jača svoju poziciju kao najveća stranka u Srbiji.
Poslednji mogući scenario, prema Rojtersu, jeste izbijanje nasilja na
jugu Srbije u takozvanoj Preševskoj dolini u kojoj živi veliki broj
Albanaca. Oni bi, ocenjuje agencija, mogli da pokušaju da ojačaju svoje
odnose sa Kosovom, što su neki lokalni albanski lideri već najavljivali
u slučaju podele Kosova.
Iako je većina pripadnika Kosovske oslobodilačke armije predala svoje
naoružanje posle 1999. godine, procenjuje se da na Kosovu još ima oko
400.000 komada ilegalnog oružja, od čega je većina u posedu kriminalnih
grupa. Ipak, ocenjuje Rojters, 16.000 pripadnika NATO-a na Kosovu
predstavljaju garanciju da do nasilja neće doći.
Regioni za koje bi Kosovo moglo biti presedan
U trenutku kada su kosovski Albanci najavili jednostrano proglašenje
nezavisnosti Kosova, Zapad koji to podržava, tvrdi da taj slučaj neće
predstavljati presedan, ali drugi regioni širom sveta ne slažu se s
tim, navela je odvojenoj analizi agencija Rojters.
Evo nekoliko primera regiona koji bi mogli sa interesovanjem gledati na slučaj Kosova, kako je to prenela britanska agencija:
Pridnjestrovlje i Moldavija - Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije
u septembru 1990. godine. U kratkom ratu poginulo je na stotine ljudi
pre nego što su ruske trupe intervenisale, a sada je tamo ostalo 1.200
ruskih vojnika. Regionom sa 550.000 stanovnika dominiraju Sloveni koji
govore ruski i traže nezavisnost strahujući da će se moldavska većina
priključiti jednog dana Rumuniji.
Abhazija i Južna Osetija i Gruzija - Abhazija se nalazi između Crnog
mora i Kavkaskih planina i nekada je bila značajna turistička
destinacija sa 200.000 stanovnika. Ta oblast vodila je rat između 1992.
i '93. sa Gruzijom i sada efektivno ima samoupravu. Izolovana je
godinama posle rata ali je od tada uspostavila bliže veze sa Rusijom.
Južna Osetija je početkom 90-ih godina prošlog veka takođe vodila rat
protiv gruzijske vlasti, da bi zatim bilo potpisano primirje. Rusija
ima mirovne trupe u obe oblasti.
Nagorno Karabah i Azerbejdžan - Sporadični sukobi u Nagorno Karabahu
između Azerbejdžanaca i etničkih Jermena eskalirali su u
neprijateljstvo između azerbejdžanskih snaga i vojnih trupa iz
Jermenije. Oko 35.000 ljudi je poginulo a stotine hiljada pobeglo pre
nego što je potpisano primirje, a lokalno jermensko stanovništvo je 10.
decembra 1991. proglasilo nezavisnost od Azerbejdžana i osnivanje
Nagorno-Karabah Republike. Suverenost NKR nije priznala nijedna država
ili međunarodna organizacija na svetu. Teritorija ostaje deo
Azerbejdžana, ali je kontrolišu jermenske snage.
Papua, Indonezija - U udaljenoj provinciji Papui aktivisti su vodili
kampanju više od 30 godina da bi se otcepili od Indonezije, a oružana
pobuna niskog intenziteta traje već decenijama. Kritičari navode da su
zloupotrebe vojske i nezadovoljstvo zbog načina na koji Džakarta
raspodeljuje bogatstvo doveli do nezadovoljstva u toj oblasti bogatoj
mineralima i gasom. U pobuni u provinciji Aće tokom 30 godina poginulo
je 15.000 ljudi, a pobuna je okončana mirovnim sporazumom koji je
nadgledala EU 2005.
Baskija i Španija - Baskijski separatistički pokret ETA proveo je
protekle četiri decenije boreći se za nezavisnu baskijsku državu na
severu Španije i u jugozapadnoj Francuskoj, a u tom periodu ubila je
više od 800 ljudi. Poluautonomni region Baskije ima 2,1 miliona
stanovnika.
Kurdi u Turskoj, Iraku,Siriji i Iranu - Oko 20 miliona Kurda rasuto je
na severu Iraka, u Siriji, Iranu i Turskoj. Najviše ih živi na
jugoistoku Turske gde Radnička partija Kurdistana (PKK) vodi pobunu od
1984. tokom koje je život izgubilo više od 30.000 ljudi.
Zapadna Sahara i Maroko - Pokret Polisario u Zapadnoj Sahari vodio je
rat niskog intenziteta za nezavisnost pošto je Maroko anektirao te
pustinjske teritorije posle povlačenja kolonijalne sile Španije 1975.
godine. Trupe UN nadgledaju mir od 1991. Tim primirjem je obećan
referendum o sudbini te oblasti, ali on nikada nije održan, a Maroko to
sada isključuje, navodeći da je autonomija najviše što će ponuditi.
(agencije)
Prijem 
