Taksista
Veliki se razlikuju. Oni nisu veliki, jer su tako odlučili, a ni zato što imaju marketing, PiaR-ove, i celu muzičku mašineriju iza sebe. Veliki su jer imaju od Boga talenat i veliku dušu. E zato su veliki, zbog duše. Vozio sam najvećeg medju njima – Milorda......
Leto. Noć ko i svaka druga noć kad nema posla, dosadna. Taksi stanica Bogoslovija, sat do ponoći. Motorola ćuti ko da je, ne d’o bog preminula (a i ja, brate, ne bih bio taksista kad vam ne bih kukao kako nema posla), samo me glas dispečera prepadne s vremena na vreme kad pročita neku zalutalu vožnju. „Dajte mi 5 minuta za III Braće Marić XX“, zapeva dispečer tako da umalo ispustih cigaru (u to vreme sam duvanio). Ko će, bre, da ide u Krnjaču u ovo doba da se lomata, i šta ako je „lerka“ (lažan poziv) prodje mi kroz glavudžu, kad će ti ovaj moj ponovo: „Kolege, dajte, molim vas, jedno vozilo za Krnjaču“. „Minuta 8, XXX“ nije red da moli čovek bez veze, „XXX za Vas“. „Potvrdjeno“, i ajd’ za Krnjaču. Ispred ulaza u br. XX stoji čovek, visok, sed, lepo obučen, gospodstven, bre, i oko njega nekolicina ljudi. Ovaj ili im je dosadio, pa izašli svi iz zgrade da ga isprate i budu sigurni da neće da se vrati, ili je više nego omiljen pa im žao što odlazi. Gospodin prilazi polako kolima, uz malu pomoć, pretpostavljam, prijatelja mu, pogleda me i uz ljubazan osmeh, polako izgovori: „Miloša Pocerca, molim“. Prepoznao sam ga. Nervozno gutam knedlu. U momentu oznojena šaka pokušava da ubaci u prvu, menjač zakrlja i napokon krenusmo. „My way“ se tiho čuje sa radio JAT-a, zbunjeno ćutim i vozim mnogo lošije nego što to inače činim. Srce ti ljubim, u kolima mi je ON, prvi, jedini, neprolazni ON. Milord iz Kučeva, Djordje, znate vi koji. Prešli smo Pančevački most. Ćutao sam, a kroz glavu su mi prolazile slike sa onog starog crno-belog televizora i „Natali“, i „Romana“, i „Milord“, i „Zvižduk u osam“ i sve one Nove godine mog detinjstva koje sam čekao sa NJIM. Radio je i dalje bio uključen, ali ga nisam čuo jer su mi u ušima odzvanjale dušom obojene melodije prvog medju najboljima. „Ima li posla?“, upita kao da je znao kako da prekine neprijatnu tišinu. „Ima, Bogu hvala“. I Bogu hvala, nekako mi pade kamen sa srca. Raskravi me čovek jednim najobičnijim „Ima li posla“. Zamislite veličinu i dušu čoveka koji usled pretrpljenog moždanog udara primetno otežano govori, a nalazi toliko snage da mi ukaže poštovanje jednim običnim pitanjem. Ko sam, bre, ja da ON troši energiju na mene? Ne, nije bitno ko sam ja već ko je ON. Kažu da je svojevremeno pred njim klečala mladost bivšeg Sovjetskog Saveza i da su zbog njega davne ’61. održane prve demonstracije u Beogradu. Ja im verujem. Bezrezervno. Usput smo pričali neke neobavezne, ljudske priče, pa i o onom sakou i ideji da ga baci u publiku i o svačemu drugom, da vas ne davim, a vrhunac je bio kada sam ga upitao: „Dragi moj gospodine, vidim da otežano govorite, šta je sa pesmom?“. I u momentu kad sam pomislio da sam postavio najgluplje pitanje u životu, odgovorio mi je onako kako samo ON zna: “Ko nekad u osam i sad prodjem ulicom tvojom, i stanem sam pod prozor tvoj...“. Prvi put u životu sam spoznao kako izgleda kada ti se svaka dlaka na telu naježi, života mi. Stajali smo na semaforu, na raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine ulice, nešto pre ponoći. Čoveče, pevao mi je Milord! Samo meni. To je jedna od onih retkih stvari u životu kojih se setite kad dodje kraj. Kroz glavu mi prodje podatak koji sam nekada negde pročitao, a to je da ON za 45 godina na estradi nije bacio nijedno pismo ni razglednicu dobijenu od obožavaoca. Sada potpuno razumem sve one „djokiste“ i žao mi je što sam bio suviše mali da budem deo njih i sada sam siguran da je najveći. Najveći i jedini. Došli smo u Miloša Pocerca ispred zgrade u kojoj stanuje. Nisam želeo da naplatim vožnju, kao što je nisam naplatio ni Momi Kaporu, ni Peri Kralju, ni Bori Čorbi, ali ON ne bi bio ON da je ostalo po mome. Naravno da sam izašao iz kola da MU pomognem da dodje do ulaza, otvorio sam vrata automobila, a ON reče: „Neka, nemojte se mučiti“. „Učinite mi čast da Vam pomognem, molim. Vi ste jedan od retkih koji su to od srca zaslužili“. Video sam mu suzu u oku, verujte mi, bilo bi ružno da vas lažem, video sam. Otpratio sam legendu do ulaznih vrata zgrade, a to je najmanje što sam ja, taksista, mogao za NJEGA da učinim. S poštovanjem, vaš taksista ...
preuzeto sa bloga:Press Online
Prijem 
