Press: Najprljaviji poslovi u Srbiji
Ko hoće da radi, za njega uvek ima posla, kaže stara narodna. A, u Srbiji ima skoro milion nezaposlenih. Istražujući koliko je teško izdržati smrad fekalija, kaljanje u blatu, rovarenje po kontejneru ili dranje svinja, "Press" je ustanovio listu deset najprljavijih poslova u Srbiji. Čini se da je gotovo desetina gradjana spremnija da gladuje, nego da čisti tudja govna, pere leševe ili po osam sati provodi 20 metara ispod zemlje.
Svi ovi poslovi su teški, a svako ko se nekim od njih bavi, reći će da je njegov najprljaviji. Ovaj put svoju dušu rešili su da otvore čistač septičkih jama Zoran Veljković, klaničar Dragan Stijak i obdukcioni asistent Vlada Tomić i ispričaju kako su preživeli prvi radni dan, o smradu koji će sa sobom poneti u penziju, zašto imaju košmare, kako leče depresiju i kako odolevaju iskušenjima da posao napuste. Ipak, svi su složni u jednom, što se mora nije teško.
Vlada Tomić radi kao obdukcioni asistent na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu. Kada je prvi put došao na posao, bilo mu je nelagodno i mučno. Posle prvog radnog dana otišao je kući čvrsto rešen da se sutra ne vrati. Ujutru se predomislio, a sada ima osam godina radnog staža.
Posao obdukcionog asistenta sastoji se u tome da pripremi telo preminulog za obdukciju. Prvo ga doveze do sale, a zatim stavlja na sto. U toku obdukcije asistira obducentu, a kada se ona završi, ušije telo pokojnika, opere ga, stavi u vreću i sačeka da ga preuzmu ljudi iz pogrebnog zavoda. Ponekad zna da bude veoma krvavo i neprijatno, ali se vremenom navikne.
On se sa svojim kolegama Stevom, Smiljkom i Radetom bori protiv depresije nekim dobrim vicem ili izmedju obdukcija gledaju televiziju u maloj kancelariji. Možda nekom to zvuči bizarno, ali to je njihov sistem odbrane od svakodnevnog stresa.
Uprkos početnoj mučnini i nelagodnosti, Vlada je svoj posao zavoleo jer nema lepšeg osećaja, nego kada se zahvaljujući njihovom radu reši neki zločin. Ovaj posao nosi sa sobom i odredjene opasnosti, jer nikad ne znaju da li je preminuli bolovao od neke zarazne bolesti. Zato stalno moraju da budu na oprezu da ne dodju u direktan kontakt sa krvlju.
Koji nož da koristi, gde i kako da "secne" učili su ga deda i otac. Prvi put je zaklao u 16. godini. Pao je u iskušenje da baci nož i kaže "ma, ljudi džaba vam sve, ja ovo ne mogu". Nije smeo, pobedio je strah od podsmešljivih komentara "kakav ti sutra domaćin planiraš da budeš, kad ne možeš jedno svinjče da zakolješ". Te noći nije mogao oka da sklopi, ali je Dragan Stijak (55) samo nekoliko meseci kasnije upisao srednju školu za mesare. Jer nekada je, kako kaže, klanje stoke bio odlično plaćen posao.
"Danas je žali bože... Sećam se da sam 90-ih u džep stavljao po 2.000 maraka mesečno, a sad oko 200 evra. Eventualno sa strane zaradim 1.500 dinara po komadu kada me neko pozove da u vreme svinjokolja uredim ziminu", žali Stijak, glavni mesar "Klanice Medić" u Novim Banovcima.
Danas, posle 34 godine iskustva, oguglao je na krv i skičanje svinja. Više ne oseća ni gadan miris.Iako se priseća vremena kada je dnevno klao po 150 komada, svinja Dragan kaže da nikad ne bi mogao da zakolje jare.
"Jednom sam pokušao. Ali, gledalo me je tako tužnim pogledom i počelo da plače kao malo dete da sam bacio nož i rekao sebi - nećeš ovo raditi", kaže Dragan Stijak.
Zoran Veljković je radnik u JKP "Gradska čistoća" na odvozu fekalnih materija ili prevedeno na srpski čišćenju septičkih jama. On, pak, kaže da posao nije previše prljav, već samo ima neopisivog smrada. Nezgode se dešavaju. Tako mu je na jednom od zadataka puklo crevo kojim se prenose fekalije od septičke jame do kamiona. Izmet je leteo na sve strane pa i po njemu. Čak mu je nešto malo uletelo u usta!
"Svi koji rade ovaj posao u zezanju kažu da se i u penziji osećaju na fekalije", dodaje Zoran uz smeh.
Uslovi za rad su im se u poslednje vreme znatno poboljšali, a na radnom mestu obezbedili su im tuševe, tako da se na kraju teškog radnog dana u toku kojeg očiste izmedju šest i 10 septičkih jama, dobro operu kako bi čisti i namirisani stigli kući. Plata uvek može da bude bolja, ali se ne žale. Ovo moraju da rade jer treba izdržavati porodicu, pa i po cenu smrada.
Njihovim problemima tu nije kraj. Najčešće ulaze u nepotrebne rasprave sa strankama čije fekalne odvode prazne. Ljudi znaju često da budu nerazumni i traže neke nemoguće stvari.
"Ponekad ni sami nisu sigurni gde im je jama, pa čovek može sasvim slučajno da upadne u nju. To je prizor kakav se retko viđa, a svi se mole da se to baš njima ne desi. Meni, hvala bogu, još nije", kaže Zoran Veljković.
(MONDO)
Prijem 
