Zbližavanje Kine i Rusije

Zbližavanje Kine i Rusije
Oslonjene na regionalne bezbednosne organizacije, dve sile traže na centralnoazijskom prostoru novu stratešku ravnotežu – bez Amerikanaca







(Ilustracija J. Prokopljević)


Kina i Rusija planiraju da preko dve bezbednosne formacije – Šangajske organizacije za saradnju i Ugovora o kolektivnoj bezbednosti bivših sovjetskih republika – uspostave novu stratešku ravnotežu u centralnoj Aziji. Ona bi trebalo da pokaže da na tom prostoru nema političkog vakuuma i da realnije odredi geostrateške, političke i ekonomske efekte američkog vojnog prodora u naftonosno priobalje Kaspijskog mora.
Kinesko-rusko strateško partnerstvo doseglo je dosad najviši vojni nivo na manevrima oružanih snaga zemalja Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), koji se od 9. do 17. avgusta održavaju u Čeljabinsku kod Urala i u Urumčiju, u Sinđijangu. (ŠOS, uz Kinu i Rusiju, čine još Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan). Na manevrima – „Mirovna misija 2007” – učestvuje 6.500 vojnika, od toga 1.600 kineskih i 2.000 ruskih. Angažovano je i 36 kineskih i 46 ruskih borbenih aviona.
U skladu sa proklamovanim ciljevima ŠOS-a – borba protiv „terorizma, snaga separatizma i ekstremnih verskih grupacija” – manevri, prema objašnjenju Pekinga, „nisu upereni protiv drugih zemalja niti protiv interesa zemalja van ove organizacije”.
Međutim, pred kraj manevara u Biškeku, glavnom gradu Kirgizije, održaće se samit ŠOS-a, a on je, sam po sebi, politički događaj, planiran da odredi političke smernice budućoj bezbednosnoj i vojnoj saradnji unutar organizacije.
Protiv američkih baza
Prema pisanju hongkonške štampe, samit treba da obuhvati sledeća pitanja: odnos ŠOS-a prema Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti (UKB), koji čine, uz Rusiju, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan; odnos prema Iranu (predsednik Ahmadinežad verovatno će prisustvovati samitu kao posmatrač) i, najzad, odnos prema Avganistanu, koji je Amerikancima i poslužio za prodor u centralnu Aziju.
Ugledni indijski diplomata M. K. Badrakumar, stručnjak za pitanja centralne Azije, tvrdi da bi učesnici samita u Biškeku mogli prisustvovati zaključenju zvaničnog protokola o saradnji između ŠOS-a i UKB-a, dve najvažnije regionalne bezbednosne organizacije, što bi „nesumnjivo bio ključni događaj na evroazijskom strateškom prostoru”. U UKB-u su, inače, sa centralnoazijskog prostora četiri zemlje – Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan – koje su već članice ŠOS-a. Kina bi se, tako, pridružila formaciji koju su osnovali Rusi, kao što su se Rusi svojevremeno pridružili „šangajskoj” organizaciji.
Čak i ako ne bi tako bilo, nema sumnje da je tok događaja u centralnoj Aziji doveo, od dolaska Amerikanaca, ne samo do podudarnosti, nego i do konvergencije, strateških interesa Kine i Rusije, makar geopolitičke pozicije dve zemlje i ne bile iste. Konvergencija je najviše došla do izražaja u zahtevu ŠOS-a da se odrede rokovi za zatvaranje američkih vojnih baza u regionu.
O „obuzdavanju” i „zaokruživanju"
Rusi sve češće govore da im preti opasnost od „zaokruživanja” od strane NATO-a i da zato neće dopustiti da se Amerikanci učvrste u centralnoj Aziji na način koji bi štetio ruskim interesima. Kinezi ne strepe za sebe toliko od „zaokruživanja” koliko od američkih uverenja da ubrzani uspon Kine predstavlja „pretnju” Americi i svetu. Ali o položaju Rusije („obuzdavanju” i „zaokruživanju”) misle bezmalo isto što i Rusi, iako o tome ne govore otvoreno kao Rusi.
Dva primera mogu to da ilustruju.
Ministarstvo spoljnih poslova Kine izrazilo je zabrinutost zbog namera Amerikanaca da instaliraju svoj antiraketni štit u Poljskoj i Češkoj: „Taj sistem će poremetiti postojeću međunarodnu stratešku ravnotežu i stabilnost. On ne doprinosi regionalnoj bezbednosti i uzajamnom poverenju među zemljama.”
O namerama Rusije da drže NATO van centralne Azije „Ženmin žibao” je nedavno pisao: „Pošto dobro zna kakav strateški značaj ima centralna Azija, NATO nije štedeo napore poslednjih godina da unapredi odnose sa zemljama ovog regiona. Ali nije lako NATO-u da tu i nađe uporište, ako se ima u vidu preovlađujući tradicionalni uticaj Rusije u ovom regionu, sa kojim Amerika i Evropa nemaju šanse da se izjednače.”
Što se tiče odnosa Šangajske organizacije za saradnju prema Iranu i prema Avganistanu – o čemu će se na samitu takođe razgovarati – dovoljno je reći to da Kinezi žele da obe zemlje neizostavno uključe u azijski sistem bezbednosti. Iran je već prisustvovao sastancima ŠOS-a u svojstvu posmatrača i želi puno članstvo u organizaciji, a Kina planira da investira 70 milijardi dolara u iranska naftonosna polja.
Avganistan Kinezi vide kao američku izgubljenu bitku i sve češće porede Avganistan sa Irakom. Smatraju da se i NATO, a ne samo Amerika, doživljava u toj zemlji kao okupator. Ne žele da se talibani vrate na vlast i zalažu se da ŠOS pruži predsedniku Karzaiju ekonomsku i tehničku pomoć.Poučna je jedna kineska strateška zamisao koja se ne izriče glasno i često, ali koja se u kineskim diplomatskim naporima podrazumeva: učiniti Amerikance u centralnoj Aziji „igračima u zajedničkom timu” i tako ih lišiti suprematije supersile.