Dok je vere, biće i Srba na Kosmetu

Glas na manastirskoj slavi Sveti Vrači u Zočištu na Kosovu i Metohiji
Dok je vere, biće i Srba na Kosmetu
Više od dve hiljade Srba prisustvovalo osveštenju obnovljenog manastira Zočište, u blizini Orahovca, i vraćanju delova moštiju Svetih vrača Kozme i Damjana iz Sopoćana
Zvuk zvona sa improvizovanog zvonika u porti manastira Sveti Kozma i Damjan u Zočištu, udaljenom od Orahovca oko pet kilometara, prolamao se Metohijom kao vekovima unazad na praznik Sveti vrači. Narod, pristigao iz svih krajeva Srbije komešao se.

- Dolaze vladike! - reče neko.
Vladike Artemije i Teodosije ulaze u dvorište manastira. Narod izvija vratove da ih vidi. Tiskaju se oko njih, traže blagoslov. Mršava žena, zabrađena maramom, nosi u rukama živog petla. Daje ga jednom od monaha. Valja se, kaže, dati dar za zdravlje dece. Sredovečna Srpkinja, poreklom iz Prizrena, obučena u staru srpsku nošnju sa Kosmeta ponosito šeta dvorištem. Vremešna Stana Bojić pokušava da se probije kroz masu, bliže vladikama.

Bolne uspomene
Oči starice pune suza. Obukla je za Svete vrače, manastirsku slavu, najlepšu odoru. Kao nekad, kad je bila devojka. U rukama steže buketić cveća. Pogledom iz dvorišta manastira traži svoju devojačku kuću.
- Ovde sam ti, sine moj, devovala. Onim putem tamo su me svatovi odveli - pokazuje rukom krivudavi put koji se proteže kroz selo.

- Rodila sam se u Zočištu, udala se u Istok. Tražila sam da me dovedu da za života još jednom vidim crkvu u kojoj sam krštena. Istu su je napravili kakvu je ja pamtim - milujući pogledom obnovljenu manastirsku crkvu priseća se Stana.
- A kako je nekad bilo ovde za Vrače.... Puno! I Albanci i Srbi, svi zajedno! Eno, dole niže je izvor s čudotvornom vodom. Lek za oči. Slepi su od nje progledali. Po njemu je selo i ime dobilo - nastavlja da se priseća.

Danas Srbi ne mogu do izvora. Deli ih od njega bodljikava žica. Kao i od njihovih kuća i imanja.
U dvorište manastira pristiže i glavnokomandujući Kfora na Kosmetu, nemački general Kater. Narod se došaptava.

- Svaka mu čast - ču se iz gomile.
- Pa tu su i onaj mali Tadićev i Koštuničin. Kako se zove..? - češkajući se po prosedoj glavi pokušava da se seti imena državnog sekretara iz ministarstva za Kosovo i Metohiju Ilija iz Štrpca.

- Proroković? On je juče došao. Kada su svete mošti donete iz Sopoćana nazad u Zočište - važno mu odgovara Dušan.
- Pa tu je i ona nova ministarka za dijasporu - nadovezuje se njihov kompanjon Goran.
- E, a šta to znači?! Da smo mi dijaspora. E, to ne razumem - ubacuje se u razgovor Nikola iz Prištine.

Ponovo se čuju crkvena zvona. Počelo je osveštenje crkve. Vladike i sveštenstvo, a za njima narod uz molitve obilaze oko crkve. Pripadnici nemačkog Kfora naoružani idu uporedo sa njima. Narodu smetaju puške na svetom mestu.
Austrijanci, pripadnici Kfora, zaduženi za bezbednost manastira, odlaze kroz ostatke spaljenog konaka u donji deo manastirskog dvorišta, na puteljak koji je nekada nizbrdo vodio do donje kapije i ulaza u selo. Na polusrušenoj kapiji sada znak "Zabranjena zona" - ispisan na albanskom.

Đorđe Krstić, sa zidina ograde pokazuje unuku Nikoli, pristiglom iz Kraljeva, gde mu je nekada bio dom.
- Vidiš ona tri jablana. E, odmah tu je bila naša kuća! A ono tamo, vidiš. To su bili naši vinogradi. To su sine tvoji vinogradi, nemoj da zaboraviš! - vidno potresen govori Đorđe unuku, milujući mu crnu kosu.


PRVI U NIZU OBNOVLJENIH MANASTIRA

Obnovljeni manastir Sveti vrači Kozma i Damjan, koji potiče iz 11. veka, osveštan je 14. jula, kao prvi od 150 crkava i manastira porušenih na Kosovu i Metohiji. Obnova je trajala godinu dana. Bratstvo manastira stradalo je sa narodom tog kraja još 1998. godine, a monasi su proveli dva i po dana u logoru OVK i oslobođeni su posredstvom Međunarodnog crvenog krsta. Manastir je opljačkan, a 1999. godine potpuno uništen. Bratija se sklonila najpre u Prizren, a posle toga u Crnu Rijeku. Monasi nisu mogli da se vrate pet godina jer su od Kfora dobijali odgovor da nema dovoljno vojnika za njihovu zaštitu. Vratili su se 17. oktobra 2004. godine i bratstvo broji pet monaha. Jedan od iskušenika se na Svete vrače zamonašio.




Vinograde Đorđa Krstića, nastanjenog u Velikoj Hoči, Albanci su pretvorili u pšenična polja. Kuću mu zapalili, a u novu, sagrađenu za povratnike, ne može.
- Sve je to predstava za javnost. Rukovodstvo opštine i sela kaže - dođite. Ali kako? Pa nas policija i Kfor vodi u selo! Sami ne smemo! A svi bi se vratili. Imanje mi je tu i grobovi predaka. Poreklo... - uzbuđeno govori Đorđe.

Ranko Stanojević i Jefta Krstić, pristigli su dan ranije iz Sremčice, da prisustvuju vraćanju delova moštiju Svetog Kozme i Damjana iz Sopoćana u Zočište. Jefta je prvi put od 1999. godine, od kada je izbegao, došao u rodno selo.
Prevaljeni preko manastirske ograde prisećaju se nekadašnjeg života.

- Ne znam da li sam tužan ili srećan. Sinoć nas Kfor proveo kroz selo. Video sam školske drugove Albance. Prolazimo pored njih, ne javljaju se. A vratio bih se! Ako bi se svi vratili i ja bih. Ne znam samo za posao... Ali, bih - kaže Jefta, dok Ranko u znak saglasnosti potvrdno klima glavom.

- A, jel ono Milivojev sin?! - znajući unapred odgovor na pitanje raspitivala se Zorka iz Štrpca o čoveku koji je palio sveće na grobu ispod manastira.
- Idi ga zovi! - naredi ona mužu.

Suze radosnice
Dvorište manastira postaje sve tešnje. Narod pristiže sa svih strana. Sergej Stolić, povratnik u Orahovac, doveo svih osam unučadi. Pljušte poljupci i zagrljaji na sve strane. Sreću se prijatelji, braća, komšije... Suze radosnice cakle im u očima. U hladovini manastirskog dvorišta narod raširio ponjave. Poslužuju jedni druge donetom hranom, rakijom.- Uzmi, valja se za zdravlje! - nude jedni druge.
Šator, spremljen za goste, krcat. Ispred manastirske kapije štandovi sa pićem, čokoladama, vodom... Na jednom od njih i rakija od grožđa. U svakoj flaši od belog i crnog duda rukom izrezbaren krst s natpisom - Kosmet. Narod, posedao pored puta koji vodi do manastira. Put opasan bodljikavom žicom.

Mladi Budimir Savić iz Belog Polja pored Peći sa društvom našao utočište od vrelog sunca u hladovini manastirske kapije.
- Nemaju oni toliko žice koliko mi imamo lepote! Pa, gledaj! Vidi ovo! - široko pokazujući rukom ispred sebe Budimir pokazuje na narod i manastir, nazdravljajući istovremeno limenkom piva austrijskom pripadniku Kfora, smeštenom na uzvišici iznad njega.

Nemački vojnici fotoaparatima pokušavaju da ovekoveče kako se srpska zastava podignuta visoko na zvoniku u obnovi vijori na vetru nad Metohijom.
- Koliko lepe dece na jednom mestu. Ceo prizor je nestvaran. Vaši sveštenici, obred, snaga i vera vašeg naroda je zapanjujuća - reče jedan od prisutnih stranaca svom srpskom drugu.

- Da, to smo mi, Srbi... Dok je vere biće i nas na Kosmetu - odsutno mu odgovori ovaj.
A smeh i radost više od dve hiljade Srba pristiglih iz svih krajeva Srbije utihnuli bi samo dok bi se izgovarala molitva, krsteći se i ponavljajući; "Bog neka čuva."