Godišnjica NATO napada: Od mog brata je ostala samo prašina!

Godišnjica NATO napada: Od mog brata je ostala samo prašina!















„Život mog brata, Siniše Medića (33)
prekinut je 23. aprila, u 2.06 minuta posle ponoći, kada je bomba NATO
alijanse pogodila prostoriju RTS-a u kojoj se nalazio na radnom zadatku.


Ni Sinišin leš ni odeća koju je nosio tog dana, pa čak ni deo mesa
ili kosti, nikada nisu pronađeni. Pretvorili su se u čestice, kao i
delovi zgrade televizije. Ja mesecima posle toga nisam mogao tu da uđem.
Ni sada ne radim u Abardarevoj, već u studiju u Košutnjaku.

Nakon nesreće dolazio sam u RTS, ali uvek kad kročim, osetim nemir.
Tu su njihove duše…”, priča na četrnaestogodišnjicu napada na tadašnju
SR Jugoslaviju Miroslav Medić (48), koji je mesec dana kasnije u
bombardovanju RTS-a izgubio brata.

Tog tragičnog dana još 15 porodica naših kolega zavijeno je u crno!
- Od 1989. godine sam radio u RTS-u na poziciji majstor slike. Ja sam
bio taj koji je godinu – dve pre bombardovanja, doveo Sinišu da radi u
RTS-u kao dizajner programa. Kobnog dana radio sam prepodnevnu smenu.

Kako ste saznali da je RTS bombardovan?
- Došao sam sa posla i želeći da se odmorim, pustio sam utakmicu. Bio je
Kup Evrope. Lacio je igrao. U jednom trenutku nestalo je slike. Mrak.
Prebacio sam na drugi kanal RTS-a. Tamo isto… Nema signala. Odmah mi je
bilo jasno o čemu se radi. Odjurio sam tamo. Supruga, u trećem mesecu
trudnoće je ostala sa ćerkom Milicom, koja je tada imala dve godine.

Dok sam vozio do tamo, nadao sam se da su gađali toranj. Mogao je da bude toranj. Da je NATO hteo samo da prekine emitovanje, gađali bi kulu. Isto bi se prekinuo signal, samo ne bi bilo stradalih…


Šta ste videli kada ste došli tamo?
- Bilo je puno ljudi. Dim, garež, miris paljevine… Odmah sam rekao: „Ako
su bili na radnom mestu, niko nije preživeo“. Video sam kako Hitna
pomoć razvozi kolege koje su te večeri dežurale sa mojim bratom. Glave,
ruke i noge su im bile u zavojima… Video sam strašan prizor ljudi koji
vise na ruševinama.

Tog dana u zgradi je bilo oko 100-150
ljudi. Mnogi su bili povređeni… Kolega inženjer koji je bio u video
režiji gde se urušio samo zadnji zid, pričao mi je da kada je pala
bomba, praktično nisu ni čuli eksploziju. Oko njih je sve počelo da se
ruši i urušava. Od mraka i dima nisu znali ni gde se nalaze ni šta se
desilo. Počeli su da se dozivaju…

Nekako su došli do tog srušenog dela i kroz
rupu koja je zjapila, videli su crkvu Svetog Marka i Tašmajdan.
Spuštali su se niz ruševine. Kažu da je kamen još bio vreo i da je
tinjao pod nogama.



U kom trenutku ste postali svesni da je vaš brat mrtav?

- Pa čim sam došao video sam da je bombardovan deo zgrade gde baš on
radi… Međutim, nadali smo se. Izneli su šest tela. Moj brat nije bio
među njima. Pronela se priča da se neko javio mobilnim iz podruma i da
je nekolicina njih tamo zarobljena… Postojala je i mogućnost da se neko
nalazi u blokiranoj kafeteriji kod studija tri, koji je bio potpuno
neoštećen.

Međutim, ubrzo smo shvatili da od toga nema ništa. Ipak, nastavili
smo da se nadamo. Sinišinoj devojci je tog dana bio rođendan, pa smo
mislili da je možda izašao na kratko da se vidi sa njom. Kada su u
blizini Palilulske pijace našli njegova kola, sve nam je bilo jasno.


Kada je Siniša konačno proglašen mrtvim?
- Danima smo stajali ispred ruševina u Abardarevoj, čekajući da nađu
njegovo telo od kojeg nije bilo traga. Nekoliko meseci kasnije u
roditeljsku kuću su došli forenzičari da sa odela uzmu dlake kako bi
utvrdili da li se njegov DNK poklapa sa parčićima mesa i kostiju koje su
našli u ruševinama.

Nijedan se nije podudario. Od Siniše je ostala samo prašina. Sve i da
je bilo nekih ostataka, ne čudi me što nisu nađeni. Videli smo kako je
taj bager kupio šut… Inače, druge porodice su sahranjivale patike,
majice, pantalone svojih najmilijih… Supruga jednog poginulog radnika
nam je rekla: „Kada mi sledeći put nešto pokažu, ja ću da kažem da je
njegovo da bi ga proglasili mrtvim i da mogu da sahranim”.

Moji i Sinišini roditelji to nisu želeli. Iako ništa nije nađeno, šest meseci kasnije Siniša je proglašen mrtvim.

Da li su zaposleni znali da će RTS biti meta?
- U početku nismo verovali. Međutim, nakon bombardovanja Generalštaba i
Saveznog MUP-a, a naročito nakon bombardovanja Pinka i CK-a shvatili smo
da je vrag odneo šalu… Posle gađanja voza u Grdeličkoj klisuri, bili
smo ozbiljno uplašeni! Naročito noću nas je bilo strah.

No, dobili smo rešenje da moramo da dolazimo na posao i da za vreme
smena ne smemo da napuštamo zgradu. Nama, tehničarima, smene su bile od
sedam časova ujutru do 19 i od 19 do sedam izjutra. Što je opasnost bila
veća, RTS je sve više izazivao. Nekoliko dana pre granatiranja krenuo
je u kampanju „branjenja televizije”.

Tada je napravljen onaj čuveni krug ljudi oko televizije, a, potom
se, Tatjana Lenard gledacioma obratila čuvenim rečima: „U našim
redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i
noći… Neka Klark puca – mi ga čekamo”, rekla je. Upravo ja sam snimao
taj prilog. Sećam se, dok je to izgovarala, da smo se svi u studiju
gledali. Znali smo da kada pročita prilog ona će, za razliku od nas,
sesti u kola i otići kući..


Da li ste verovali da će vas neko obavestiti da se evakuišete?

- Naravno. Nisu ljudi sedeli kao lutke tek tako. Verovali smo da će
nas evakuisati na vreme. Urednici su nas ubeđivali da smo potpuno
sigurni. Nekoliko dana pre bombardovanja RTS-a, negde oko dva sata
ujutru, neko je javio da su NATO avioni krenuli na nas. Vest se brzo
pročula.

Uspaničeni ljudi sišli su u podrum. No, kada je tadašnji direktor
informativnog programa Milorad Komrakov video da vesti kasne pet minuta,
sišao je u podrum da nas traži. Rekao je: „Šta tražite ovde?! Ko vam je
rekao da silazite?! Nije vaše da brinete! Ima ovde ko će da razmišlja o
tome…”, zapretio nam je. Posle toga nismo ni pokušavali.



Kada ste poslednji put videli svog brata?
- Dan pre bombardovanja. Sedeli smo i pričali. On je uporedo sa RTS-om
radio i na Studiju B. Baš tog dana mi je pričao da su u Studiju B ljude i
opremu izmestili u hotel „Park” i da će se nadalje odatle emitovati
program. Baš smo komentarisali kako je čudno da ovi naši ni ne
razmišljaju o tome. I tog 23. aprila smo se čuli više puta. Poslednji
put smo se čuli oko pola sata posle ponoći.


Zbog čega mislite da su čelni ljudi RTS-a znali da će ta zgrada biti bombardovana?
- Kada je počeo rat, postojala je naredba da se televizija iseli.
Vojna jedinica je otišla na Kosmaj sa zadatkom da napravi studio.
Međutim, prijatelj Vlastimir Banković, čija je ćerka takođe stradala u
bombardovanju RTS-a, pričao mi je da tamo ništa nije urađeno.

Jedinica je samo sedela i čekala, ne znam ni ja šta… Indikativno je i
da je general Vojvodić tog dana avionom iz Podgorice hitno došao kako
bi ćerku, zaposlenu u RTS-u, izvukao iz zgrade. Naknadno smo čuli i da
je snimatelj Tatjane Lenard koja je bila u Budimpešti javio da će
televizija biti bombardovana.


Ko je kriv zbog toga što se desilo?

- Naravno NATO, ali i cela naša država i svi rukovodioci RTS-a, koji
su s vremena na vreme dolazili na RTS, ali nikada posle 15, 16 sati. Ni
novinari zvezde se nisu zadržavali. Mi, izvršioci sa minimalnim platama,
koji jedva sastavljamo kraj sa krajem, bili smo glineni golubovi.

Krivo je naše Ministarstvo odbrane i informisanja i svi oni koji su
trebali da zaštite radnike koji su samo radili svoj posao. Sve su to
neljudi koji su žrtvovali naše najmilije ne trepnuvši. Direktor
Milanović je igrao na svadbi svoga sina, osam dana kasnije, dok su
porodice još uvek tražile leševe svojih najbližih.


Bio je pun života, a onda je otišao na posao

Kako pamtite brata?

Kao dobrog dečka. Bio je omiljen u društvu. Sportista… Na moju svadbu
je doveo trubače. Kada sam mu rekao da ću postati tata, nije bilo
srećnije osobe od njega. Ćerku Milicu je obožavao. Nikada se nije
pojavljivao, a da nešto ne donese. Moja Nada, koja je sa njim i
roditeljima bila poslednjeg dana njegovog života mi je pričala da je bio
izuzetno veseo.

Na televiziji je bio koncert nekog stranog benda. On je toliko jako
pustio muziku i uzeo Milicu da đuska sa njom da se supruga uplašila da
neće čuti sirene. A on kaže: „Ma, šta se sekiraš. Vidiš koliko je meni i
Milici lepo”. Pričao je kako ćemo on i ja ponovo početi da igramo
fudbal. Bio je pun života, a onda je otišao na posao…