„Marš na Drinu“ ili svet pored koga i Dačić izgleda kao planina
Željko Cvijanović - “Marš na Drinu“ ili svet pored koga i Dačić izgleda kao planina
Šta je pokazao poslednji incident u UN, gde su Srbiju najviše brukali njeni mediji
Koliko god me ostavljao hladnim njujorški pi-ar Vuka Jeremića, nikad se ne predajem jer kod njega uzbuđenja uvek dolaze kasnije, kad se svetla pogase.
Ovaj put za afterparty bila je zadužena sabornost bezmalo svih srpskih medija, koji su, kao hor iz antičke drame, u globalnu osudu Srba uvukli i poslovično i formacijski uzdržanog Ban Ki-Muna, tako da je po tom pitanju nevin ostao još samo Dalaj Lama.
Naime, dok si rekao govor mržnje, svi su preneli da se portparol prvog čoveka UN „izvinio“ zbog najnovije svinjarije Vuka Jeremića, onog što su ga uoči srpske Nove godine isti ti mediji – istinabog delom i njegovom zaslugom – vijali po Central parku da ga slikaju kako natiče praznično prase na ražanj. „Ban Ki-Mun se izvinio zbog aplauza ‘Maršu na Drinu’“, pisale su redom srpske novine i izveštavale televizije pozivajući se na reči portparola generalnog sekretara UN.
Reč je bila o Jeremićevoj proslavi julijanske Nove godine u UN, na kojoj je pevao beogradski hor Viva Vox, izvodeći i poznatu kompoziciju Stanislava Biničkog.
U nastavku priče sledi jedna od onih olinjalih propagandnih akcija. Jezikom koji pristojan svet niti govori niti ga sluša bosanski predstavnici u UN protestovali su kod Ban Ki-Muna što je uopšte izvedena ta „ozloglašena i napadačka srpska nacionalistička pesma“.
Valjda da bi ojačali svoje moralne gabarite, u celu priču bosanski diplomate uvukli su i organizaciju Majke Srebrenice da bi svi skupa zavapili kako se radi o „posebno fašističkoj pesmi“, koja je „korišćena da inspiriše širenje mržnje protiv svega nesrpskog“ i „kao instrument podsticanja inspiracije ubistva hiljade nesrpskih civila“.
Na kraju, Bosanci su od generalnog sekretara zahtevali „izvinjenje svim ratnim žrtvama u Bosni i Hercegovini, stradalim od strane srpskih nacionalista“.
ŠTA JE REKAO GENERALNI
Uveren, prepostavljam, da bi mu polemika o „Maršu na Drinu“ trebala koliko i koksaki, Ban Ki-Mun je delovao kao da će celu stvar prećutati ne pridajući joj važnost. Ali ne može.
Na brifingu za novinare njegovog portparola zaskočio je bosanski dopisnik iz UN Erol Avdović – inače poseban tip žurnalističkog kanibala koji je za poslednje dve decenije o Srbima ispisao takve grozomorne stvari da na ovoj strani jednostavno nema pandana, osim među onima koji su takođe pisali o Srbima.
Avdović je, naravno, ponovio navode iz pisma bosanskih diplomata i Majki Srebrenice, konstatovao da je Ban Ki-Mun aplaudirao izvođenju „Marša na Drinu“ i pitao da li bi se generalni sekretar možda izvinio zbog toga („…would like probably to apologize or to expect anything else?“)
A onda se portparol u ime generalnog sekretara izvinio. E pa nije, i u tome je cela priča. U tri puta kraćem odgovoru nego što je bilo Avdovićevo pitanje portparol se nije izjašnjavao o samoj pesmi niti se izvinjavao u bilo čije ime.
Umesto toga, kurtoazno je rekao da je Ban Ki-Mun svestan da su tom pesmom neki ljudi bili uvređeni i da mu je žao zbog toga. („…we are aware that some people were offended by the encore song [...] we sincerely regret that people were offended by this song…“). Ali to, naravno, nije bilo izvinjenje, još manje potvrda glupavih navoda.
A onda su na scenu stupili, pazite ko, srpski mediji, tvrdeći kako se portparol izvinio u ime generalnog sekretara. Kako je moguće da, u trenutku dok su predstavljali „još jednu srpsku blamažu u UN“, niko od njih nije proverio original, koji je odmah posle brifinga okačen na sajt UN, najpre kao video klip a potom i kao transkript, nego su svi krenuli da čereče Jeremića, sa identičnim prevodom i gotovo istim naslovima, u kojima je stajalo izvinjenje.
Potom su krenuli komentari o novom Jeremićevom gafu, kojima je jagodu na vrh stavila Leni Rifenštal srpske tviter-elite – o Biljani Srbljanović je reč – koja se upitala„može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen“.
Naravno, Srbljanović je – dovodeći Lili Marlen u istu ravan sa Maršom na Drinu, koji je Binički, kapelnik kraljeve garde, komponovao 1914. godine, odmah posle Cerske bitke u čast Milovoja Stojanovića, komandanta Gvozdenog puka, poginulog u toj bici – ilustrovala tu verovatno najslavniju muzičku metaforu srpske istorije kao stvar nedostojnu, iritantnu i u krajnjoj liniji zločinačku.
SRCE TAME
Pokazalo se da ni u jednom srpskom mediju nije prevladala nelagoda zbog toga što je bio uvučen kao akter jednog ponižavajućeg događaja, kojim je sopstveni narod diskreditovao kao scet moralnih patuljaka koji jednu muzičku kulisu zločina prihvata kao deo svog identiteta.
Nikoga nije interesovala ni originalna izjava portparola, ni to što „Marš na Drinu“, pesmu iz najslavnijeg i najuzvišenijeg trenutka srpske istorije, tretiraju kao smrdljivo jaje u sedištu UN.
I šta se desilo posle, kad je stvar prenoćila? Kad su shvatili da su bili deo jedne odvratne igre , mediji su se izvinili? Ne, nisu čak ni kurtoazno, čak ni koliko portparol generalnog sekretara da im je žao što se nekome nisu dopali njihovi lažni izveštaji.
Umesto toga, nastavili su da insistiraju na izvinjenju generalnog dekretara, tek nekoliko njih diskretno je u tišini promenilo svoje bombastične naslove, i to je bilo sve.
Da li su na lažne izveštaje reagovala novinarska udruženja, saveti za štampu, etički komiteti i ostali zaduženi za širenje moralne panike po Srbiji?
Nisu ćutali su, naravno, svi osim NUNS-a, koji nikad ne ćuti, još od onomad kad je podržao Tadić-Dinkićev inkvizitorski zakon o medijima. A NUNS je reagovao vrlo energično, ali ne protiv medija koji su pisali i prenosili lažne izveštaje, već protiv „Pečata“ i njegovog autora Miodraga Zarkovića, koji je u tekstu, prema NUNS-u, napisao da su „novopridošli rukovodioci“ Informativnog programa RT Vojvodina opisani kao „sve sami antisrpski jurišnici“ i da je vojvođanski javni servis „od jula 2011. potpuno u rukama protivsrpskih kadrova, čija je ostrašćena mržnja prema naciji u čijoj državi žive i deluju bespogovorno dokazana“.
Možda bih i sam imao prigovor na ponešto iz Zarkovićeve argumentacije i formulacija, ali šta tu nije tačno? Zar mu nije dao za pravo sam opisani slučaj iz UN, zar se nije dovoljno puta pokazalo koliko je srpske medije lako mobilisati u svaku antisrpsku svinjariju, koliko je teško uvući ih u nešto suprotno od toga i koliko je ta moralna i profesionalna erozija eskalirala. Nije li se Zarkovićevo pisanje potvrdilo već u ovom događaju iz Njujorka?
Naravno, ti mediji danas su najbolje ogledalo srpskih elita, najjačeg i najefikasnijeg oružja protiv Srbije, čak i u danu kad je notorni Ivica Dačić i šakom i kapom delio po Briselu ono što je ostalo od Kosova.
Ali za ovo što smo videli sa Maršom na Drinu čak i Dačić deluje pošteno, makar utoliko što će on svoje politički da plati pre ili kasnije. Ali, sa druge strane, pokušajmo da odmerimo njihove uloge pošteno, odgovarajući na sledeće pitanje.
Ako bi Dačić pao sa vlasti, a srpski mediji i elite ostali ovakvi kakvi su bili juče i danas, da li bi Srbiji od toga bilo bolje? Sumnjam, uostalom da li joj je danas bolje pošto je Dačić došao umesto Cvetkovića?
A, ako bi promenili medije i elite, makar utoliko što to ne bi bili zabrani petokolonaškog ološa, možete li Dačića da zamislite kao boljeg od ovog danas? Iako ne mnogo boljeg, ali mogu.
Šta to znači? Jednostavno, Srbiji, čak više i od promene vlasti, treba promena elita, posebno u medijima kao srcu tame tih elita. Zato je, više nego ikad do sad, promena vlasti u Srbiji nedovoljna, jer će mediji i elite, zajedno sa strancima, od svakog slabog momka napraviti Ivicu Dačića.
Zahvat promena zato će morati da bude širi jer nisu ovde mediji i elite produžena ruka vlasti, kako smo navikli, već je upravo obratno.
Što pre shvatimo da nam je borba za slobodne medije potrebna koliko i slobodno Kosovo, i što pre to glasno kažemo, to ćemo pre razumeti prirodu sveta u kome, ima tome, više umiremo nego što živimo.
Standard
Prijem 
