Zapadu je važno samo Kosovo, posle toga u Srbiji može da se

Zapadu je važno samo Kosovo, posle toga u Srbiji može da se ugasi svetlo
25. decembar 2012.

Željko Cvijanović – Zapadu je važno samo Kosovo, posle toga u Srbiji može da se ugasi svetlo



Znajući Dragana Đilasa – tipa koji za najvažnije duhove današnjice drži Matiju Bećkovića i Vojina Dimitrijevića; sledstveno tome, valjda najradije sluša Sex pistols i Nove fosile i jede šampite s biberom, ume da bude i levo i desno; ukratko, tipa koji radije zahvata široko nego duboko – možda je iznenadio njegov način diskreditacije Radoša Ljušića kao nepodobnog za novog direktora Službenog glasnika.

Pre nego što pređem na stvar, valja otkloniti još par sumnji.

Ne verujem, prvo, da Đilas ne spava zato što su žuti Ljušićevim nameštenjem izgubili najvećeg državnog izdavača – previše je to za njega opisa, premalo dijaloga; previše slova, premalo brojki.

Opet, da Đilas brani Slobodana Gavrilovića, doskoro direktora Glasnika koji je oko sebe okupljao fanove Vuka Jeremića, neće ići, čak ni po cenu da hoće da se nametne „patriotskoj“ struji u DS, utoliko pre što se na toj struji ni jaje ne da skuvati.

Đilas Ljušića opisuje kao nekog ko je „poznat po ideološkom profilisanju ultranacionalističke desničarske organizacije Obraz“. Da li to iz Đilasa progovara legalista, budući da je Obraz sudski zabranjena organizacija? Teško, jer, da je tako, toliko ne bi zatvarao svoja legalistička usta tokom žute vladavine da bi možda sam sebi naneo neko zlo. Hajde da vidimo šta još Đilas zamera Ljušiću – da „srpsku intelektualnu elitu naziva izdajnicima i deli ih na podobne i nepodobne, da napada nevladine organizacije i civilno društvo, a nastavnike i učitelje etiketira kao potkupljive“.

Ta, dakle, vrsta ideološke diskreditacije Ljušića ne samo da Đilasu ne leži već je ono što zamera novom direktoru Glasnika suštinski daleko ispod radara lidera DS sa najtanjim ideološkim bagažom u veoma oštroj konkurenciji njegovih prethodnika. Ko je ili šta od Đilasa tražilo da o Ljušiću govori na taj način, umesto da ga, recimo, oplete onako sasvim đilasovski kako jedan univerzitetski profa nema veze o izdavačkom menadžmentu?

TRI ĐILASOVA MOTIVA

Osim što mu je, pretpostavljam, neko moćniji od njega sugerisao da o Ljušiću kaže baš to, tri su motiva za ovo netipično Đilasovo ponašanje. Prvo, oduševljenje stranaca srpskom vladom – Dačićem i Vučićem pre svih – u vrhu DS doživljeno je kao ostvarenje majanskog proročanstva.

Ono razbija monopol koji su žuti svih ovih godina neštedimice eksploatisali – poziciju gotovo ekskluzivnog i ne manje nemilosrdnog realizatora volje Vašingtona i Brisela. Utoliko Đilas upozorava strane prijatelje da su pogrešili zaposlivši naprednjake: eto kakav je taj svet koga Nikolić dovodi na scenu – svet koji jaše sa Obrazom, koji etketira izdajnike, gle čuda, redovno ljubimce stranih ambasada, koji mrzi nevladine organizacije i civilno društvo, najvažniji politički import srpske scene za poslednjih dvadesetak godina.

Drugo, priča o planiranom pomeranju žutih prema socijaldemokratiji svedoči samo o tome da su oni duhoviti jedino kad toga nisu svesni. Bez ikakvih ozbiljnih planova, bez ideja da svoj profil izvršilaca stranih političkih presuda Srbiji transformišu u bilo kakav politički program, oni vrše jedno mnogo inertnije pomeranje na sceni.

Naime, uklešteni između naprednjaka, s jedne strane – gde je, zbog Vučićevog entuzijazma u ispunjavanju stranih želja, za njih postalo veoma tvrdo – i čedista, sa druge – gde im je mnogo mekše budući da je Jovanović, i potrošen, i provaljen, i još ne radi posao – žuti zapravo cure prema liberalnom biračkom telu, a ono još uvek ume da pljesne ručicama na poruke poput ove Đilasove o Ljušiću.

Treći možda najvažniji Đilasov motiv mogao bi da se sastoji u markiranju i diskreditaciji poslednjih uporišta otpora u kolonijalnoj Srbiji. Nije tu samo reč o Obrazu, ostalim organizacijama i svetu koji ne pristaje na kolonijalni status Srbije već i o naprednjacima, koji sa tim svetom, svedoči Đilas, imaju neke veze iako sve tanje.

U trenu kad je taj svet zapatio virus pobune protiv kosovske i evropske politike vlade – što veoma brine ambasade – Đilas podseća na minuli rad žutih, koji delom svedoči da su oni od tog virusa odavno i provereno vakcinisani, što će se za naprednjake tek videti.

Svestan da nema smisla da i dalje proziva Tomu za zapadne srpske granice ili Vučića za ulicu Ratka Mladića, Đilas upire prstom na srednji naprednjački ešalon, šireći svoju veru da se tamo, među svetom poput Ljušića, vakcina nije primila.

KONAČNO REŠENJE SONJE BISERKO

Ono što Đilas samo površno politikantski gađa, diskurzivno izlaže Sonja Biserko, klasik kolonijalne misli, manje značajan po svojim dometima, a više po zapadnim adresama kojima je bila medij u srpskom javnom prostoru.

Ni njoj se ne dopada sasvim oduševljenje Zapada naprednjacima, budući da u strategiji Nikolića i Vučića vidi nameru „da se svetu predstave kao poželjan partner, koji je sposoban zatvoriti pitanje granice (sa Kosovom; prim. aut.), a da pri tome na unutrašnjem planu ‘ugasi svetlo’ u Srbiji“. Ukazujući da su „narodnjaštvo i populizam (su) samo jedna od manifestacija srpskog nacionalizma, koji i dalje opstaje kao jedina ideologija“,

Biserko je još razočaranija kratkovidom podrškom „liberalnijeg dela civilnog sektora politici Aleksandra Vučića“. Otud, sa svojim zahtevima ona zahvata mnogo šire od toga da naprednjaci isporuče kosovske zahteve Americi, „a da (se) pri tome na unutrašnjem planu ‘ugasi svetlo’ u Srbiji“.



Ne zadovoljavajući se parcijalnim ustupcima, Biserko promoviše, kako kaže, promenu „nacionalne strategije“uspostavljenjem „moralnog minimuma”. A moralni minimum je put do „moralne vertikale“, koja se Srbima ima uterati silom, budući da podrazumeva „suđenja pred nacionalnim sudovima, što bi pokazalo da i unutar samog društva postoji snažna potreba da se napravi diskontinuitet sa prethodnom politikom“.

Šta to znači? Biserko strepi od istog kao Đilas – da Vašingtonu u Srbiji nije važno ništa osim Kosova. Tako bi likvidacijom tog problema, čemu su Vučić i Dačić ozbiljno posvećeni, naprednjaci, strepi ona, mogli da dobiju šansu da ustroje Srbiju onako kako je stvarno osećaju.

A to će reći da napuste političku paradigmu kolonije i samim tim neoliberalnu ekonomiju. Ostajanje u toj paradigmi Biserko naziva „moralnim minimumom”, odakle je granica te paradigme zapravo granica morala, a prelazak preko nje moralni prekršaj. Na stranu to što Biserko ovde različite političke koncepte obeležava moralnim granicama – što je predvorje svakog totalitarizma – već ona odbijanje da se ostane u zadanim političkim granicama želi da kažnjava silom, sudovima i zatvorom.

NAPREDNJAČKA DIHOTOMIJA

Ako bi se ovaj operativni plan privođenja Srba „moralnom minimumu“ gledao sa svim što podrazumeva, tada bi se dalo zaključiti da Sonja Biserko upozorava na mogućnost pobune u Srbiji. Naime, ona uočava važnu dihotomiju u naprednjačkom identitetu, koja dovodi u pitanje zaključke zapadnog establišmenta o toj stranci.

Sa jedne strane te dihotomije jeste novi politički identitet naprednjaka – koji oduševljava Berlin i Vašington – otelotvoren u Vučićevom disciplinovanom isporučivanju kosovskih zahteva zapadnim silama i kontinuitetom sa politikom Borisa Tadića.

Na drugoj strani je nepromenjeni društveni identitet SNS, kao šinjel ispod koga je, kako upozorava Đilas, izašao ultranaconalistički Ljušić. Društveni kontekst vladavine SNS Biserko vidi kao „kulturnu revoluciju“ (smene na pozicijama gde pravo imenovanja ima država), zatim „povratak starih kadrova“, „patrijarhalnost“ (imanentnu otporu evropeizaciji i modernizaciji), te „narodnjaštvo“i „populizam“ (prema Biserko, manifestacije srpskog nacionalizma).

Naravno, taj društveni kontekst SNS, pored navedenog, čine i njihovi birači i srednji ešalon funkcionera, kome pripada Ljušić. Ta razrokost Vučićeve stranke trenutnu situaciju, s pravom tvrdi Biserko, čini neodrživom na duže vreme.

Ona, naravno, rešenje vidi u tome da se društveni kontekst naprednjaka saobrazi onom što čini, na primer, Vučićeva kosovska politika. Taj komplikovani zahvat, zaključuje ona sasvim na tragu prošlogodišnjeg intervjua Svetislava Basare sa Tadićem, ima se obaviti time što će naconalni sudovi uspostavljati moralne vertikale. Na primer, da bi se to postiglo, Ljušićevi „učenici“ iz Obraza biće u zatvoru, možda ne i on sam, ali svakako ne na čelu Službenog glasnika.

Uz pomoć represije i sasvim ogoljenog nasilja, društveni kontekst naprednjaka, pa i cele Srbije, uspostavio bi svoju „moralnu vertikalu“ taman na tragu Vučić-Dačićevog uspostavljanja granice sa Kosovom.

Koliko god njeni predlozi spadali u domen političkog naci-horora – koji ipak u jednoj politički sasvim slomljenoj zemlji ne treba odbaciti kao spisak njenih želja – jednom delu dijagnoze Sonje Biserko događaji daju za pravo. Naime, u ovim okolnostima nije održiv raskorak između političkog i društvenog identiteta naprednjaka, makar ne na duži rok.

ŠTA MOŽE TOMA

Hajde da vidimo šta je u tom smislu Toma Nikolić postigao prvom verzijom svoje kosovske platforme – dokumentom nevelike vrednosti za uređenje srpskih odnosa sa Albancima, ali vanredne u unutrašnjem političkom saobraćaju, budući da vezuje ruke Vučiću i Dačiću u sumanutom isporučivanju kosovskih zahteva strancima. Nikolić – od Vučića mnogo ukorenjeniji u društveni identitet naprednjaka – izvršio je intervenciju upravo iz tog u politički kontekst.

Za to vreme, Vučić – svojom pozicijom među strancima utemeljeniji od Nikolića u novi politički identitet SNS jer je taj identitet određen politkom zapadih sila – neprestano iz tog političkog konteksta interveniše u društveni. Šta bi moglo da ilustruje te njegove intervencije bolje od, na primer, Vučićevog poverenja u deo Tadićevog aparata ili Vučićeve vere u Tadićeve kadrove u medijima, odakle se najvše i utiče na društveni identitet.

Naravno, situacija u kojoj Nikolić napada novi Vučićev politički identitet, a Vučić Nikolićev društveni identitet – jeste konflikt. Utoliko veći što to nije lični spor Nikolića i Vučića, već dubinski i konceptualni. To čak nije ni konflikt unutar SNS, već unutar Srbije – nesreća te stranke je samo u tome da linija fronta prolazi po njenoj sredini.

Dubina sukoba, međutim, još uvek ne obećava njegovu eskalaciju, ni između Tome i Vučića, ni predsednika i vlade, ni naroda i elite, ni između slobodarske i kolonijalne Srbije. Pa ipak, moraće da se rešava, mada ne kako to zamišlja Sonja Biserko – tako što će društveni kontekst Srbije biti menjan nasiljem iz političke zone, osujećen od prisustva svojih reprenzenata u političkom i uopšte javnom prostoru.

Iz te kolizije proizlazi i ključna vrednost Nikolićeve platforme. Ona izgleda kao poslednja ponuda i poslednja provera da li je moguća makar neka vrsta balansa između interesa zapadnih sila i srpskog društva, i to u momentu kada te sile već godinama odbijaju bilo kakav balans i isključivo traže povinovanje njihovoj volji.

Otuda je Nikolićev pokušaj istovremeno i nastojanje da se obriše dihotomija između aktuelnog političkog identiteta SNS i njenog društvenog identiteta.

Njegov neuspeh – koji mi deluju izglednijim unutar kolonijalnog modela Srbije, gde ne presuđuju unutrašnji politički faktori – možda bi mogao da oslabi tenzije u vlasti, ali će ih svakako povećati u društvu, po čemu se jasno vidi da se srpska vlada svojim interesima odvojila od interesa društva, čak ih i antagonizovala, taman kao Cvetkovićeva.

Rečju, ako se Nikolić, kako je najavio, povuče iz kosovskih pregovora jer nije našao zajednički jezik sa Vučićem i Dačićem, to će značiti da je nestalo poslednje zrnce kompatibilnosti interesa zapadnih sila i Srbije na našoj teritoriji.

A, ako to postane definitivno i nepovratno, tada ćemo ili do kraja poslušati ideje Sonje Biserko ili ćemo Dačića i Vučića početi da slikamo veoma jarkim bojama, bez nijansi.

I tada će način na koji je Đilas pokušao da diskredituje Ljušića, čak i za one kojima to danas nije, zapravo biti ozbiljan kompliment, gotovo kao izjava jednog svedoka za spomenicu.



Standard