Evropska Unija je izgubila pravo da drugima deli lekcije

Evropska Unija je izgubila pravo da drugima deli lekcije

Zašto Rusija i zemlje Latinske Amerike mogu bolje da se prilagode i opstanu u savremenom svetu nego stare i arogantne države „Starog sveta“? Da li „evropski put“ uopšte više postoji?

Uzavrele rasprave u Velikoj Britaniji u vezi sa doprinosom te zemlje budžetu Evropske unije u Rusiji se sagledavaju iz sasvim različitog ugla. Pre sadašnje krize, a posebno tokom poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza, Evropska unija (nekadašnja Evropska zajednica) bila je veoma poštovana u svim državama istočno od Poljske.

Decenijama je ideja „opredeljenja za Evropu“ bila važan instrument prozapadno orijentisanih obrazovanih ljudi i liberalnih medija. Na taj način oni su nastojali da pridobiju Ukrajinu, Moldaviju i druge bivše sovjetske republike (uključujući i Rusiju) i da ih „oslobode“ od zloćudne i zapravo izmišljene „moskovske kontrole“. Sovjetski Savez, po navodima prozapadnih krugova, predstavljao je oličenje ove „kontrole“ sve do 1991, a kasnije je ova uloga dodeljena večito demonizovanom Kremlju.

Danas postaje jasno da je ova crno-bela vizija Evrope i „evropskog duha“ zapravo pojednostavljena i pogrešna. „Po njihovim plodovima poznaćete ih“, stoji u Svetom pismu. Ako je drvo Evropske unije zaista zdravo, kako je onda moguće da rađa ovakve plodove?

Nedavni događaji unutar EU, uključujući krizu u Grčkoj i u nekoliko drugih evropskih zemalja, kod mnogih su probudili sumnju u stare evrocentrične vrednosti. Na primer, Fjodor Lukanov, glavni urednik magazina „Rusija u globalnoj politici“ i jedan od komentatora radija „Glas Rusije“ otvoreno je postavio pitanje: da li „evropski izbor“ još uvek postoji za bivše sovjetske države?

I da li je fenomen široko proklamovanih „evropskih integracija“ još uvek privlačan za, na primer, Ukrajinu ili Moldaviju kao što je bio za Nemačku ili Francusku tokom pedesetih godina 20. veka, ili za Španiju i Portugaliju u periodu sedamdesetih?


Portugalija i Belorusija imaju približno isti broj stanovnika. Obe države suočile su se sa finansijskom krizom 2011. Međutim, Belorusija je devalvirala svoju valutu, uzela pozajmicu od manje od 3 milijarde dolara od Rusije i uspela da gotovo bez posledica prebrodi krizu. Portugalija nije mogla da devalvira „svoj“ evro, pozajmila 97 milijardi – i sada mora još.
Pogledajmo primer Španije i Portugalije. Učesnice na Iberoameričkom samitu, održanom nedavno u španskom gradu Kadizu, došle su do iznenađujućeg zaključka: državama članicama EU, a posebno Španiji, verovatno više trebaju države BRIKS-a (na prvom mestu Brazil i Rusija) nego što je državama BRIKS-a potrebna Evropa.

Ovaj zaključak izveden je na osnovu statističkih podataka predstavljenih na samitu 18 zemalja Latinske Amerike, Španije, Portugalije i Andore. Uprkos činjenici da je Španija na drugom mestu po obimu investicija u privrede latinoameričkih zemalja, Španci su zatražili pomoć od Latinske Amerike, a ne obratno.

Španski dnevni magazin „El Pais“ izneo je sledeće statističke podatke u vezi sa tim pitanjem: Španija sa svojom izrazito visokom stopom nezaposlenosti i pretećim dugom može samo da pozavidi zemljama Latinske Amerike, u kojima se broj ljudi koji živi ispod granice siromaštva smanjio u toku prošle decenije sa 50% na 30%, tako da sada više od polovine stanovništva pripada srednjoj klasi.

Dok s jedne strane privrede Španije i Portugalije pokazuju sve znake recesije, očekuje se da će ekonomije „velikih 20“ iz Latinske Amerike u ovoj godini doživeti prosečan rast od 3,2%, a prema nekim optimističkim prognozama čak i 4%. Ne čudi što predsednici latinoameričkih država pokazuju da odluke mogu da donose nezavisno od Španije i Portugalije, a ponekad prema njima zauzimaju i snishodljiv stav.

Ovo se ne odnosi samo na predsednike Kube i Venecuele, Raula Kastra i Uga Čaveza, koji nemaju običaj da prisustvuju Iberoameričkim samitima. Ovaj manir prihvatila je i predsednica Argentine, Kristina Fernandez de Kirhner, koja nije učestvovala na samitu u Kadizu jer joj je lekar savetovao da se ne zamara letovima preko Atlantika. Više su joj verovatno prijali samiti Merkosura i Unasura – latinoameričkih varijanti Evroazijske unije, koju ruski predsednik Vladimir Putin pokušava da formira sa zemljama u okruženju Rusije.


Decenijama je ideja „opredeljenja za Evropu“ bila važan instrument prozapadno orijentisanih obrazovanih ljudi i liberalnih medija. Na taj način oni su nastojali da pridobiju Ukrajinu, Moldaviju i druge bivše sovjetske republike (uključujući i Rusiju) i da ih „oslobode“ od zloćudne i zapravo izmišljene „moskovske kontrole“.
Na samitu u Kadizu, domaćini Španci i njihovi portugalski prijatelji svojim nekadašnjim kolonijama nisu držali predavanja o slobodi, demokratiji i izborima. Krajnje je vreme da i druge države članice EU zauzmu isti stav prema svojim istočnim susedima – Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Belorusija stoga ima pravo da ignoriše kritike svog nekadašnjeg gospodara Poljske, baš kao što i Brazil može da ignoriše snishodljivi stav svoje iberijske „otadžbine“ – Portugalije.

Ova tvrdnja se može potkrepiti i ciframa. Portugalija i Belorusija imaju približno isti broj stanovnika (oko 10 miliona). Obe države suočile su se sa finansijskom krizom 2011. godine. Međutim, Belorusija je devalvirala svoju valutu, uzela pozajmicu od manje od 3 milijarde dolara od Rusije i uspela da gotovo bez posledica prebrodi krizu.

A Portugalija – u kojoj su ljudi decenijama kupovali nekretnine uzimajući kredite – dobila je 97 milijardi dolara u paketu pomoći od EU i Međunarodnog monetarnog fonda, a sada traži još. Razlog je jednostavan: pošto se odrekla svoje finansijske nezavisnosti ulaskom u evrozonu, Portugalija sada ne može da devalvira „svoju“ valutu – evro. Sve što može da učini jeste da pozajmi još više novca.

Da li je ovo „evropski put“ o kome su nam toliko pričali? Takav put nas ne zanima i ubuduće nećemo trpeti da nam drže lekcije. Tokom 1990-ih, kada je Rusija imala dužnički problem prema državama članicama EU (udruženim u Londonski klub poverilaca), postojala je izvesna osnova da joj se „drže lekcije“.

Ali EU je načinila svoj izbor: nije ništa poklonila Rusiji. Nije otpisala ni jednu jedinu paru duga. Danas Rusija daje kredite nekim državama članicama EU (uključujući Kipar, Irsku i neke druge nesolventne „učitelje demokratije“). Dakle, zašto bi Rusija trpela snishodljiv stav zapadnih zemalja?

Možda će istorija ironičnom igrom sudbine postaviti stvari na svoje mesto. Multietničke, nestrpljive i relativno mlade države – „produžeci“ Evrope (nekada SAD, a danas Rusija i zemlje Latinske Amerike), mogu bolje da se prilagode i opstanu u savremenom svetu – svakako bolje nego stare, nepomirljive, i krajnje arogantne države „Starog sveta“.

Dmitrij Babic

Glas Rusije