Poučne priče

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
"Sada!", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak."

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. "Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem."

Ovo je napisao Andz Roonez, covek koji je imao poseban dar: znao je reci vrlo mnogo s vrlo malo reci . . .

Naucio sam...
Najbolji skolski cas je sediti na podu ispred nogu starije osobe.
Naucio sam...
Kada si zaljubljen, to se vidi.
Naucio sam...
Kada mi samo jedna osoba kaze "ulepsao si mi dan"... onda je moj dan nesto
sasvim drugo.
Naucio sam...
Da je najmirniji osecaj na svetu, kada ti dete zaspi u narucju.
Naucio sam...
Da je biti ljubazan vaznije nego biti u pravu.
Naucio sam...
Da nikada ne smes reci ne poklonu od deteta.
Naucio sam...
Da uvek mozes za nekoga moliti, kad nema snage da si moze pomoci na drugi
nacin.
Naucio sam...
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti zivot zahteva od tebe,uvek potreban prijatelj s kojim se mozes glupirati.
Naucio sam...
Da je ponekad sve sto neko treba, necija ruka za drzanje i srce za
razumijevanje.
Naucio sam...
Da su najjednostavnije setnje u ljetnim vecerima s mojim ocem, dok sam bio dete, ucinile za mene cudo kada sam odrastao.
Naucio sam...
Da je zivot kao rola toaletnog papira. sto je blize kraju brze ide.
Naucio sam...
Da trebamo biti zahvalni sto nam Bog ne daje uvijek ono sto trazimo. Da se novcem ne mogu kupiti cast i stalez.
Naucio sam...
Da mali svakodnevni dogadaji cine zivot spektakularnim.
Naucio sam...
Da je ispod svacijeg tvrdog oklopa neko ko zeli biti cijenjen i voljen.
Naucio sam...
Bog nije sve ucinio u jednom danu. Zasto ja mislim da mogu?
Naucio sam...
Da cinjenice, ako ih ignoriram ili izbegavam, ne menjam.
Naucio sam...
Kada planiras osvetiti se nekome, time samo dozvoljavas sebi da te ta osoba nastavi vrijedati.
Naucio sam...
Da ljubav, a ne vreme, leci sve rane.
Naucio sam...
Najlaksi nacin da kao osoba rastem, da se okruzim ljudima koji su pametnijiod mene.
Naucio sam...
Da svako koga sretnes, zasluzuje da ga pozdravis s osmehom.
Naucio sam...
Da nitko nije perfektan, dok se ne zaljubis u njega.
Naucio sam...
Da je zivot tvrd i zahtevan, ali da sam ja zilaviji i izdrzljiviji.
Naucio sam...
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko ce se uvek posluziti onima koje ti propustis.
Naucio sam...
Kada se naucis zivjeti u luci gorcine, sreca ce se uvijek sidriti negdje drugdje.
Naucio sam...
Da bih volio da sam svom ocu, prije nego sto je umro, jos jednom rekao da ga volim.
Naucio sam...
Da treba razdavati reci koje su nezne i mekane, jer ces ih sutra mozda morati pojesti.
Naucio sam...
Da je osmeh jedan jeftin nacin da popravis svoj izgled.
Naucio sam...
Da ne mogu odabrati kako se osecam, ali da mogu odabrati sto cu napraviti u vezi toga.
Naucio sam...
Da si, jednom kad ti novorodjeno unuce uhvati mali prst svojom sacicom, zarobljen dozivotno.
Naucio sam...
Da svi zele zivjeti na planini, ali da se sva sreca i rast dogadaju dok se uspinjes.
Naucio sam..
Da je dobro davati savjet samo u dva slucaja: kada ga netko trazi ili kada je pitanje zivota i smrti.
Naucio sam...
Sto imam manje vremena, vise stvari mogu napraviti. Naucio sam...
Ujed psa nece proci ako psa ubijes.

Procitajte ovo do zadnje recenice. Pokazite ove recenice prijateljima do kojih vam je stalo. Pošaljite ih svim prijateljima, čak I ako to znači poslati ih osobi koja ih je poslala vama. Ako vam se tekst vrati, znači da imate krug prijatelja.

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima prozalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.

Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo.Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:"Primi me. molim, te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se."Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:"Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi.Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.".I ode. Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize.U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:"Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Biloa bi steta da svet ostane bez ljubavi." "Zao mi je, Ljubavi." odgovori tuga "Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama." i ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj.Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra.Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u ponoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila."Povedi me sa sobom" - zamoli Ljubav Sujetu - "pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. ti si mi jedina nada." Sujeta na to odgovori: "Ne dolazi u obzir!Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva!Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo." i jos uvredjena ode i ostavi.

Ljubav sa njenom tuznom sudbinom Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog. nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi tuku ljubavi.Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo.tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje.Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio.Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu.Tad je Ljubav,tek, primetila Znanje kako sedi na obali.Prisla je i upitala:"Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?" Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:"Kako, zar ti ne znas?To je bilo Vreme." "Vreme?"-zbunjeno upita Ljubav. "Da, Vreme"-odgovori Znanje. "jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika."

Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vjecnost" .

"Sta si me htio pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."


Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Učeni propovednik i gonič kamila

U jednom karavanu koji se vukao kroz pustinju našao se i neki učeni propovednik, koji je toliko bio pametan da je sa sobom vodio sedamdeset kamila natovarenih teškim kovčezima. U njima su se nalazile samo učene knjige o mudrostima iz prošlosti i sadašnjsti. Sadržaj svih tih knjiga, opet, bio je samo kao jedna kap prema znanju koje je propovednik nosio u svojoj glavi.
S karavanom je putovao i neki siromašni gonič kamila, koji se pročuo po verovanju da je novi prorok došao. Stoga je jednoga dana pozvao k sebi goniča kamila i rekao mu:
„Ti znaš koliko sam ja poznat među učenima naše zemlje i celoga sveta. Eno sedamdeset kamila gde nose samop jednu senku moga znanja. Kako to da se ti, prost gonič kamila u odrpanoj odeći, ti koji nisi ovladao ni jednostavnom veštinom čitanja i pisanja i koji nisi nikada ni školu, a kamoli akademiju pohađao, usuđuješ da veruješ da je novi prorok došao?“
Gonič kamila pažljivo sasluša otmenog gospodina, pokloni se uljudno i reče:
„Gospodaru! Nisam se ranije usuđivao da stanem pred tebe i uputim ti svoje oskudne reči. Ali sada, kad si ti mene udostojio pitanjem, pokušaću da ono što mislim pokažem na jednom bezvrednom primeru. Gospodaru! Ti raspolažeš čudesnim dragocenostima znanja, koja bih mogao da uporedim s najblistavijim biserima iz mora. Ti biseri su tako dragoceni da se, umotani u kadifu, moraju da čuvaju u veštom rukom ukrašenoj kutiji. Moje je znanje, naprotiv, kao obično kamenje na kakvo naša noga stupa u pustinji. Zamisli sada Sunce kako izlazi na istoku i šalje svoje zrake ka nama. Šta misliš, gospodaru, šta dočekuje sunčeve zrake i blešti njihovim sjajem? Tvoji skupoceni biseri pod svojim tamničkim pokrovom, ili moje skromno kamenje na ivici puta?“

Instrukcije za zivot


Pruzaj ljudima vise nego sto ocekuju, i radi to sa voljom.
Nauci napamet stihove koje volis.
Ne veruj u sve sto cujes.
Ne trosi vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi zeleo.
Kad kazes nekome "volim te", reci to zato sto tako osecas . . . i sto je istina.
Kada kazes "zao mi je", "oprosti mi", "izvini", gledaj osobu u oci.
Budi veren najmanje sest meseci, pre nego sto se vencas.
Veruj u ljubav na prvi pogled.
Ne ismevaj tudje snove.
Voli duboko i strasno. Mozes biti povredjen, ali to je jedini nacin da zivimo kompletan zivot. Ako se ne slazes, budi ipak lojalan.
Ne vredjaj. Ne osudjuj nikoga zbog njegovih rodjaka.
Govori polako, ali misli brzo. Ako te neko pita o necemu sto ti ne zelis da odgovoris, pitaj sa osmehom: "Zasto te to zanima?"
Ne zaboravi da najvece ljubavi i najveci uspesi, obuhvataju i rizike.
Nazovi svoju majku.
Kazi "na zdravlje" kad cujes da neko kine.
Ne zaboravi tri stvari: Postuj samog sebe. Postuj druge. Odgovoran si za sve sto radis.
Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
Kad primetis da si pogresio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon sa osmehom, onaj koji zove cuje da se ti osmehujes.
Zasnuj brak sa osobom koja voli da prica. U starosti ce vam razgovor biti vazniji od bilo cega.
Ne budi puno sam.
Otvori tvoje narucje za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Cutanje je ponekad najbolji odgovor.
Citaj vise knjige i gledaj manje TV.
Zivi dobar i dostojan zivot. Kasnije u starosti mozes da uzivas u secanjima.
Veruj u Boga, ali zakljucavaj svoj auto.
Vazno je da je atmosfera u kuci ispunjena ljubavlju.
Ucini uvek tako da stvoris mir i harmoniju svojoj okolini.
Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Citaj izmedju redova.
Podeli sa drugima ono sto znas. Tako se stvara besmrtnost.
Budi brizan prema nasoj planeti.
Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokusava dokazati svoju odanost.
Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previse radoznao.
Ne veruj nikada osobi koja ne zmuri kad je ljubis.
Jedanput godisnje putuj negde gde nikada nisi bio.
Zaradjujes li puno para, plasiraj ih negde gde ces moci pomoci drugima, za svoga zivota. To je najvece zadovoljstvo sto ti bogatstvo moze dati.
Ne zaboravi da, ne uspes li u svemu sto zelis, ponekad je to srecan pogodak.
Ne zaboravi da ljubav izmedju dve osobe treba da je vise nego potreba jednog za drugim.
Sagledaj cega moras da se odreknes na svom putu za uspeh u necemu.
Priblizi se ljubavi i kuhinji sa odvaznoscu i predanoscu.
Podeli ovu poruku sa sebi dragim osobama.

Prica o dva muskarca . . .

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, i gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni.

Jednoga jutra je jutranja sestra donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora.
Reče: »A, možda je hteo usrećiti vas?«

Trazio sam . . .

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz chahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . .I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.


“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio . . . ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

Jednog dana ili sada . . .

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj zeni. Izvadi jedan zamotuljak u pirincanom papiru i rece : " Ovo nije bilo sta, ovo je nesto specijalno." Odmotao je paketic i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i cipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Cuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to."
Prisao je krevetu i polozio rublje pored druge garderobe, koju ce ona imati na pogrebu. Njegova zena je umrla. Okrenu se prema meni i rece:
"Ne cuvaj nikada nista za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom zivotu je specijalan".
Jos uvek mislim na njegove reci... one su promenile moj zivot. Ja citam vise, a cistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejzazu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim vise vremena sa porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je zivot u sustini jedna celina ispunjena uzicima, a ne kurs prezivljavanju. Ja ne cuvam nista vise. Ja upotrebljavam moje kristalne case svaki dan. Ja obucem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je zelja. Ja ne cuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad pozelim. Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog recnika. Ako je nesto vredno videti, slusati ili raditi, onda ja zelim da vidim, slusam ili radim to SADA. Ja nisam siguran u to sta bi zena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je nece biti ovde sutra, u sta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila vise u kontaktu sa svojom familijom, svojim najblizim prijateljima. Ona bi mozda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oprostaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona isla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana. Upravo ove neuradjene male stvari sto meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.
Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pisem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i zalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braci i deci, cesce, koliko ih volim. Sada pokusavam da ne zakasnim, ne drzim po strani, ili cuvam nesto, sto moze da obogati nas zivot, sa smehom ili radoscu. I svaki dan kazem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan...
Svaki dan, svaki sat, svaki minut . . . je specijalan.

Stvarnost : Zašto ljudi misle da sam ružna i zla ?
Mašta : A zašto ljudi misle da sam ja lepa, ali beskorisna ?
Stvarnost : Zato što nemaš pravog smisla postojanja .....
Mašta : Zar snovi ne postoje jednako kao i misli ?
Stvarnost : Snovi postaju smisao sami sebi, a misli su smisao koji će zaista postati .....
Mašta : Ali ostvarene misli mogu kao i razum zauvek nestati, a snovi nastaju sve do smrti !
Stvarnost : A šta se događa sa snovima nakon smrti ?
Mašta : Nestanu zajedno sa stvarnošću .....
Stvarnost : I šta onda ostaje smisao postojanja ?
Mašta : Večnost u traženju .....
Stvarnost : Traženju večnosti ?
Mašta : Traženju besmrtne istine .....
Stvarnost : Znači ja kao i ti nisam istina ?
Mašta : Ne, istina je ljubav koja se žrtvuje za voljenoga ..... stvarajući smisao postojanja !

Stvarnost se iznenada probudila iz sna .....
Napokon je postala srećna jer je osetila da nije usamljena !

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.
I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše…
Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.
Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.
Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.
Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj naprijed. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

Evo jedne poučne....

Ptičica je pjevala na grani u jesen i dolazila je zima i bilo je jako hladno. Tolko zima da nije mogla letit nego je pala na cestu već polusmrznuta. Tam je prolazila krava koja ju je pokenjala i ona se u toplom govnu oporavila i preživjela hladnoću. Na proljeće je granulo sunce i ptica je počela polako pjevušiti u dreku. Mačka je prolazila i čula je pticu kako pijuće, izvadila ju je iz govna i pojela...

Poučak: nije svatko tko te posere neprijatelj a nije ni svatko tko te izvuče iz govana prijatelj...

Brod koji je nestajao


"Bio jedan brod, koji je često nestajao. Jednom je nestao na tri stotine godina. Kad je poslije tih tristo pristao u prvoj luci, nastalo je zaprepaštenje i uzbuna. Lučke su ih vlasti htjele uhapsiti, jer nisu imali dopuštenje za sidrenje, a jednako nisu bili ubilježeni ni u jednoj suvremenoj trgovačkoj tvrtki. Mornari su i kapetan govorili kićenim starinskim jezikom, kakav se izučava samo u engleskoj književnoj i trgovačkoj povijesti, a tovar se na brodu sastojao od pušaka kremenjača, upućenih, kako se vidjelo iz popratnice, trupama East India Company na obali Indije.
"Kad kapetan i mornari vidješe da im se zlo piše, oni brže bolje... i brod je opet nestao.
"Jedno vrijeme takvo je vrludanje bilo čak zabavno. Ali postupno je svima dojadilo. Mornari su htjeli pružiti korak po kopnu, povrvjeti na trgove i u javne kuće, kapetan je htio kući u Liverpool - je li još postojao Liverpool?
"Moramo, žalibože, čekati da proradi ljudska svijest i da se otkriju neke davno zaboravljene stvari o vremenu i prostoru", reče kapetan uzbunjenim mornarima. "Moramo čekati. Ili više volite zatvor, kondome, gubitak novca i obitelji"?
"Mornarima nije bilo lako odlučiti što više vole.
"Što mislite, kapetane, koliko će još vremena trebati ljudima da shvate..."?
"Nažalost, još mnogo".
"Onda je nama ipak bolje na našemu jedrenjaku"?
"Nažalost, tako je".
"Opet su izranjali, uranjali, ganjali se s vremenima i dobima. No na brodu je uvijek bilo jedno te isto vrijeme: sadašnje. Galebima to nije smetalo, dupini se nisu čudili, vjetrovima je bilo pravo.
"Možda bismo mogli isploviti u daleku budućnost"? predložio je jednoga dana netko od posade. "Ili možda u davnu prošlost? Tada bi nas dočekali kako dolikuje".
"O tomu vrijedi sanjariti", pomalo će sjetno kapetan.
Tako je to išlo, dok lađu nisu snimili sa satelita u trenutku kad je prelazila iz nestanka u nastanak, ili obratno. Tada bi se, naime, podizao strujni vrtlog visoke titrajne vrijednosti.
Smjesta se u igru uključio Pentagon. Krenula je hajka za jedrenjakom. Napisale se o toj pojavi mnoge knjige, snimali se filmovi, pisali se doktorati, dokazivalo se i protudokazivalo. Japan, Kina, Amerika, Rusija... svi su šaptom pratili trag sablasne lađe.
"Mornari na jedrenjaku za to su vrijeme silazili s uma, sve dok jednoga dana nisu napustili pravocrtno vrijeme i poskakali u ocean, sa zadovoljstvom se utopivši. Kapetan je još neko vrijeme odolijevao, a onda je sjeo i napisao oporuku. Potom je i on skočio u more.
Jedrenjak je nekako doteturao do Bahama. Već se znalo za nj, njegovo se kretanje pratilo na ekranima, i brod učas bude opkoljen čamcima obalne straže - bude zauzdan, dovučen u tajnu mornaričku luku, pretražen. Ne dopustiše novinarima pristup. Ne pustiše u eter vijest svih vijesti. Danima su samo mjerili i istraživali.
Ne nađoše na jedrenjaku živa čeljadeta. Nađoše puške kremenjače. Rječnik tamilskoga jezika. Jednu kornjaču. I na kapetanovu stolu, zapečaćenu oporuku. Kad su svečano otvorili oporuku, pročitaše ju na tajnomu sastanku. U oporuci je pisalo, krasopisno starinski:
""Budale, zar ne znate da vrijeme ne teče? Bermudski trokut nije ništa drugo nego spoznaja da je vrijeme nulta točka, i da smo svi zajedno u njoj. Mi smo to na kraju shvatili, za razliku od vas. Stoga odosmo u kraj gdje nema takvih umobolnih nesporazuma. Jedrenjak vam ostavljamo, puške predajte komu hoćete. Do viđenja za narednih tristo godina"!
KAŽU da ima mnogo takvih brodova uokolo, koji Čekaju svoj trenutak s nama.

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je
dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isple-
vši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se
uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.
Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić
bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi
zaspao u senci drveta.
Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem
i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno
prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo.
A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu
reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mo-
jim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj se-
nci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na te-
be i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Že-
lim da kupim toliko stvari i da se zabavljam... Ali, znaš, po-
treban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“,
ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu li-
šće i jabuke... Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabu-
ke i prodaš ih u gradu... Tako ćeš doći do para i biti sretan.“
I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih
odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao...

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, de-
čak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“,
reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim
granama... I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše
posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“
, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potre-
bna kuća... Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja ne-
mam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja
kuća... Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi na-
praviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče gra-
ne Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću.
I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada
se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je je-
dva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga
drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da
bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac
, koji bi me odvezao daleko odavde... Možeš li mi naći neki
čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgo-
vori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i
da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drve-
ta... i načini sebi čamac... i odjedri daleko, daleko.
I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi.
„Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ni-
šta više što bih ti mogao dati... Znaš, ne rađam više jabu-
ke...“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabu-
ke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro
drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za
takve stvari... mislim, za ljuljanje na granama“, primeti de-
čak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se
mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po
drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Do-
bro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam... ali mi ni-
šta više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi
je, zaista...“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i de-
čak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.
Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro
drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pra-
vo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i se-
di. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno.
I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.