CAR DUŠAN .... !

/ Душан Силни, први српски цар, фреска из манастира Лесново (Македонија). /




Стефан Урош IV Душан

Лични подаци
Датум рођења око 1308.
Место рођења Зета
Датум смрти 20. децембар 1355.
Место смрти -
Династија
Немањићи
Владавина
Претходник Стефан Урош III Дечански
Датум и место крунисања за краља:
8. септембар 1331,
Сврчин
за цара:
16. април 1346,
Скопље
Период владавине (1331—1355)
Наследник Стефан Урош V
Породица
Мајка Теодора од Бугарске
Отац Стефан Урош III Дечански
Супруге Јелена, бугарска принцеза
Деца Стефан Урош V, можда ћерка непознатог имена


Стефан Урош IV Душан (1308. — 20. децембар 1355; владао 1331—1355) је био српски средњовековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки.

На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар део византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеном сукоба између Цариграда и Србије.

Поред освајачке значајна је и његова законодавна делатност. Најзначајнији споменик ове делатности је Душанов законик који је решавао правну проблематику насталу у новим условима Српског царства и који се добром делом ослања на византијско право уз строго поштовање старијих законских аката. Стефан Душан је био и ктитор. Завршио је задужбину свога оца манастир Дечане а најзначајнија његова задужбина где је био и његов гроб био је манастир Светих Архангела код Призрена.

Референце
Историјски извори

Историјски извори за живот и дело Стефана Душана бројнији су у односу на претходни период, али и у односу на време његовог наследника, Стефана Уроша V. Стефан Душан је током владавине издао читав низ повеља па је из његовог времена сачувано највише ових докумената у односу на друге владаре из династије Немањића. Ипак због ауторитета Стефана Душана фалсификоване повеље су често носиле на себи његово име што представља специфичан проблем за истраживаче. Други документарни извори за Душаново време сачувани су у Дубровачком архиву. Дубровачки извори нарочито су значајни за период пре Душановог краљевског крунусања. Српски наративни извори о Душану прилично су малобројни и подразумевају пре свага недовршену биографију Даниловог настављача и аутобиографске текстове у уводним деловима Душанових повеља, нарочито у повељи која је претходила тексту Душановог Законика. Изузетан значај имају византијски наративни извори — дела Нићифора Григоре, Јована Кантакузина и у знатно мањој мери, Јањинска хроника. Дело Јована Кантакузина представља мемоарски текст који је драгоцен извор података с обзиром да је његов животни пут био испреплетан с Душановим. Ипак он је често пристрасан јер његово дело има апологетичан карактер а и хронолошки је често непрецизан. Специфичан извор јеДушанов законик. Он је значајан за разумевање Душанове идеологије, али се у врло ограниченој мери може користити за разумевање праксе Душановог владања јер није сачувано много података о његовој примени у овом раном периоду. За разумевање Душанове идеологије велики значај има нумизнамитчки материјал и ликовне представе њега и његове породице.
Рани живот

Душан је био другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград. Стефан је у Цариграду са породицом боравио седам година. Ту му је умро млађи син Душица, а старији Душан је имао прилику да се упозна са византијском средином. Породица је била смештена у манастиру светог Јована Претече. По повратку у Србију Стефан је на управу добио град и жупу Будимљу (берански крај). По речима биографа Стефана Дечанског из каснијег времена, Григорија Цамблака, Душан је једно време боравио на двору краља Милутина, где је могао провести највише годину дана.[1] Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. у Србији су отпочеле борбе за престо из којих је као победник изашао Душанов отац1.

Млади краљ
Управа над западним областима српске државе

До краја 1321. године прилике у земљи су се стабилизовале[2]. Стефан је био крунисан 6. јануара 1322. године, а његов син проглашен за младог краља. Тада је Душан добио владарско име Стефан којим се служио до краја живота. Двор младог краља налазио се на обали реке Дримац. Душан је на управу добио област Зете, али пошто је тада имао 14 година управа је вероватно била поверена краљевим службеницима о којима се мало зна.

На граничним подручјима области којом је управљао Душан дошло је до сукоба са суседима. Још се краљ Милутин сукобљавао са Младеном II Брибирским2. Кад је умро краљ Милутин, а угарски краљ, Карлo Роберт поразио Младена II, локални великаши су видели прилику да се осамостале. Тренутак је хтео да искористи властелин Бранивој. У граничном пределу дуж Неретве, Бранивојевићи су се сукобили са Стјепаном II Котроманићем, босанским баном који је настојао да завлада Хумом. Босански бан је у почетку сам ратовао против Бранивојевића а потом се споразумео са Дубровчанима који су постали његови савезници3. У овим сукобима Душаново учешће се помиње тек почетком априла 1326. године када од Дубровчана тражи да не нападају Брајка Бранивојевића јер је он његов вазал[3]. Недељу дана касније Душан је код Дубровника разговарао са дубровачким посланицима. У ово време се развила удружена офанзива Дубровчана и Стјепана II против Бранивојевића. До јула Брнивојевићи су сломљени а главна последица њиховог пораза била је територијални губитак на западу српске државе. Босанске чете су продрле до јадранске обале а Дубровчани су загосподарили Стоном и његовим полуострвом[4].

Територијалне промене су неповољно утицалe на српско-дубровачке односе. Фебруара 1327. Дубровчани су тајно забранили извоз робе у Србију a српски краљ је оштро наступио према трговцима.[5] У септембру 1327. почео је рат који је трајао годину дана. Мир је постигнут на лето 1328. године. Мањи део територије враћен је Србији, а већи део је остао у поседу босанског бана Стјепана II. Борбе између Босне и Србије су настављене. Године 1329. забележено је да Стефан Урош III шаље сина на безбожне погане бабуне[6], како су називани богумили.4 Ово је први помен учешћа Душана у ратним дејствима. Немогуће је у потпуности расветлити територијалне промене настале након српско-босанског сукоба 1327—1330. Сигурно је да је невесињски крај потпао под српску власт[6].
Битка код Велбужда

Ширење ка југу представљало је главно тежиште српске политике. После збацивања византијског цара, Андроника II Палеолога, дошло је до погоршања односа између Србије и Византије јер је српски краљ Стефан Дечански подржавао Андроника II током грађанског рата у Византији. Године 1330. бугарски цар, Михаило Шишман и нови византијски цар, Андроник III Палеолог, склопили су споразум да истовремено нападну Србију са југа и са истока. Стефан Дечански је одлучио да се прво сукоби са бугарском војском. Битка се одиграла код Велбужда5 28. јула 1330. у којој је српски војска је однела победу. Према речима настављача архиепископа Данила, млади краљ веома се прослави у томе рату[7]. Пошто је у бици код Велбужда погинуо Михајло Шишман, на бугарски престо је постављен Шишманов син из првог брака са сестром Стефана Дечанског, а византијски цар је одустао од већег војног похода у Македонији.

KRUNISANJE


SMRT ...

Car Stefan Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada.

Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.