Zločini " milosrdnog anđela " ---

У ИМЕ НАРОДА - К.бр. 381/2000


Овог 24. марта навршава се десет година од почетка агресије НАТО алијансе на Србију и Црну Гору. По завршетку агресије, Окружно јавно тужилаштво у Београду подигло је оптужницу против вођа НАТО алијансе, а Окружни суд у Београду својом пресудом К. 381/2000 осудио их је 21. 9. 2000. Пресуда није постала правноснажна јер су је власти ДОС-а укинуле решењем Врховног суда Србије. Објављујемо овај документ у неколико наставака, као подсећање на страхоте кроз које смо прошли захваљујући "Милосрдном анђелу"

Окружни суд у Београду, у већу састављеном од судије Верољуба Ракетића као председника већа, судије Горана Петронијевића и судија поротника Милана Марића, Драгослава Гоцића и Душанке Калеб као чланова већа, са записничарем Данком Јаковљевић и Марином Јелић, у кривичном предмету против оптужених: ВИЛИЈЕМА КЛИНТОНА, МЕДЛИН ОЛБРАЈТ, ВИЛИЈЕМА КОЕНА, ЕНТОНИ БЛЕРА, РОБИНА КУКА, ЏОРЏА РОБЕРТСОНА, ЖАКА ШИРАКА, ИБЕРА ВЕДРИНА, АЛЕНА РИШАРА, ГЕРХАРДА ШРЕДЕРА, ЈОЗЕФА ФИШЕРА, РУДОЛФА ШАРПИНГА, ХАВИЈЕРА СОЛАНЕ и ВЕСЛИЈА КЛАРКА, због кривичних дела подстицање на агресивни рат из чл. 152 у вези чл. 22 КЗ СРЈ, повреда територијалног суверенитета из чл. 135 у вези чл. 22 КЗ СРЈ, убиство представника највиших државних органа, у покушају, из чл. 122 у вези чл. 19 и 22 КЗ СРЈ, ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 ст. 1 и 2 у вези чл. 22 КЗ СРЈ и употреба недозвољених средстава борбе из чл. 148 ст. 2 у вези ст. 1 а у вези чл. 22 КЗ СРЈ, по оптужници Окружног јавног тужиоца у Београду Кт.бр.420/99 од 29.08.2000. године, након главног и јавног претреса одржаног 18., 19. и 20.09.2000. године, у присуству Окружног јавног тужиоца из Београда Андрије Милутиновића и његовог заменика Небојше Мараша и бранилаца оптужених Вилијема Клинтона, адв. Томислава Војиновића, из Новог Сада, оптужене Медлин Олбрајт, адв. Ане Николић из Београда, оптуженог Вилијема Коена, адв. Драгољуба Барјамовића из Петроварадина, оптуженог Ентони Блера, адв. Воје Беслаћа из Београда, оптуженог Робина Кука адв. Јована Милетића из Чачка, оптуженог Џорџа Робертсона, адв. Миливоја Смиљковића (отац Снежане Маловић, министарке правде, прим.ред.) из Београда, оптуженог Жака Ширака, адв. Славише Мрдаковића из Крагујевца, оптуженог Ибера Ведрина, адв. Душка Вукоја из Крагујевца, оптуженог Алена Ришара, адвоката Миланке Стевовић из Крагујевца, оптуженог Герхарда Шредера, адв. Милана Камперелића из Београда, оптуженог Јозефа Фишера, адв. Божидара Драговића из Београда, оптуженог Рудолфа Шарпинга, адв. Милана Зиндовића из Београда, оптуженог Хавијера Солане, адв. Миљка Живојиновића из Београда и оптуженог Весли Кларка адв. др Саве Стојановића из Београда, а у одсуству свих оптужених, након већања и гласања донео је и на дан 21.09.2000. године јавно објавио

ПРЕСУДУ


Оптужени Вилијем Клинтон (William Clinton), рођен 19. августа 1946. године у месту Хоуп (Норе), држава Арканзас, Сједињене Америчке Државе,
Оптужена Медлин Олбрајт (Madeleine Albright), рођена 15. маја 1937. године у Прагу, Чехословачка,
Оптужени Вилијем Коен (William Cohen), рођен августа 1940. године у месту Бангор (Бангор), држава Меин, Сједињене Америчке Државе,
Оптужени Ентони Блер (Anthony Blair), рођен 6. маја 1953. године у Клинбургу. Велика Британија.
Оптужени Робин Кук (Robin Cook), рођен 28. фебруара 1946. године,
Оптужени Џорџ Робертсон (George Robertson), рођен 1946. године у месту Порт Елен (Порт Еллен), Шкотска,
Оптужени Жак Ширак (Jacques Chirac), рођен 29. новембра 1932. године у Паризу, Француска,
Оптужени Ибер Ведрин (Hubert Vedrine), рођен 31. јула 1947. године у месту Сен-Силван Белегарде (Саинт-Сyлваин Беллегарде), Француска
Оптужени Ален Ришар (Alain Richard), рођен 29. августа 1945. године у Паризу, Француска
Оптужени Герхард Шредер (Gerhard Schroder), рођен 7. априла 1944. године у месту Мозенберг (Моссенберг), Немачка,
Оптужени Јозеф Фишер (Josef Fischer), рођен 12. априла 1948. године у Гераброну (Герабронн), Немачка,
Оптужени Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping), рођен 2. децембра 1947. године у месту Нидерелберт (Ниедерелберт), Немачка
Оптужени Хавијер Солана (Javier Solana), рођен 14. јула 1942. године у Мадриду, Шпанија
Оптужени Весли Кларк (Wesley Clark), рођен 23. децембра 1944. године у месту Литл Рок (Литтле Роцк), држава Арканзас, Сједињене Америчке Државе

КРИВИ СУ ШТО СУ:
Вилијем Клинтон, као председник Сједињених Америчких Држава; Медлин Олбрајт, као државни секретар Сједињених Америчких Држава; Вилијем Коен, као секретар за одбрану Сједињених Америчких Држава; Ентони Блер, као премијер Велике Британије; Робин Кук, као министар иностраних послова Велике Британије; Џорџ Робертсон, као министар одбране велике Британије; Жак Ширак, као председник Републике Француске; Ибер Ведрин, као министар иностраних послова Републике Француске; Ален Ришар, као министар одбране Републике Француске; Герхард Шредер, као канцелар Савезне Републике Немачке; Јозеф Фишер, као министар иностраних послова Савезне Републике Немачке; Рудолф Шарпинг, као министар одбране Савезне Републике Немачке; Хавијер Солана, као генерални секретар Северноатлантског пакта и Весли Кларк, као командант оружаних снага Северноатлантског пакта за Европу, током 1999. године,због економских, политичких и војних интереса тих држава да повредом суверенитета Савезне Републике Југославије расподеле своје оружане снаге на њеној територији, преузму управљање њеном привредом и прилагоде својим потребама њено друштвено-економско уређење, пружили политичку, финансијску, техничку и другу помоћ албанским терористима на Косову и Метохији у покушају да употребом силе промене уставно уређење Савезне Републике Југославије и на том делу њене територије установе режим који би им омогућио остварење наведених циљева, чиме су интервенисали у унутрашње послове Савезне Републике Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација (глава И члан 2. тачка 4.) и Декларацији о недопустивости мешања у унутрашње послове држава и о заштити независности и суверенитета (члан 1.), која је прихваћена Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 2131 XX од 21. децембра 1965. године,

користећи сва средства пропаганде, учинили да се дезинформисањем јавности о догађајима на Косову и Метохији, легална борба снага безбедности Савезне Републике Југославије против албанских терориста прикаже као терор над албанским становништвом и створи представа о његовој угрожености, па су организовали преговоре у Рамбујеу (Француска), где су, претећи употребом силе, захтевали да представници Савезне Републике Југославије потпишу документ сачињен у форми споразума, којим би се Савезна Република Југославија обавезала да одмах повуче са Косова и Метохије све своје војне и полицијске снаге; дозволи да се ту распореде оружане снаге Северноатлантског пакта; омогући њихово неограничено кретање по читавој територији Савезне Републике Југославије, несметано и бесплатно коришћење аеродрома, путева и лука; обезбеди потпуни имунитет њихових припадника у свим правним стварима и допусти мешање у привредне токове на Косову и Метохији, чиме је Савезној Републици Југославији постављен неприхватљиви ултиматум, који је као такав одбијен, па су у намери да исти циљ постигну употребом силе против суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности Савезне Републике Југославије, што је супротно Повељи Уједињених нација ( глава И члан 2. став 4.), заједнички одлучили да њихове државе као чланице Северноатлантског пакта изврше бомбардовање територије Савезне Републике Југославије, што представља акт агресије према Дефиницији агресије (члан 3. тачка б), која је приложена Резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација 3314 XXИX од 1974. године и при томе испланирали предмете, средства, начине и фазе напада које су срачунали тако да, уз свесно кршење правила међународног права, доведу до разарања природних, економских и културних добара; уништавања оружаних снага; наношења патњи цивилном становништву; лишавања живота председника Савезне Републике Југославије и угрожавања њеног уставног уређења и безбедности, док су ради прикривања стварних разлога већ испланиране агресије, њеног оправдавања пред јавношћу и придобијања присталица, износили у средствима јавног информисања и на јавним скуповима да је неопходно предузети ваздушне нападе на Савезну Републику Југославију због спречавања хуманитарне катастрофе изазване репресијом њених снага над албанским становништвом на Косову и Метохији и због одбијања њених органа да прихватањем захтева постављених у Рамбујеу обуставе репресију .....

па суналожили представницима својих држава у Северноатлантском савету, који су им због положаја, овлашћења и политичке моћи окривљених били фактички подређени, да на седници тог органа гласају за званичну одлуку да се изврше напади на Савезну Републику Југославију, а истовремено као челници водећих и најмоћнијих чланица Северноатлантског пакта, својим ставом и сугестијама извршили утицај на представнике осталих држава у Северноатлантском савету да гласају на исти начин, па је Северноатлантски савет дана 30. јануара 1999. године једногласно донео такву одлуку и овластио Хавијера Солану да донесе извршну одлуку о предузимању напада, што је он дана 23. марта 1999. године учинио и овластио Веслија Кларка да одреди моменат отпочињања напада, који је одмах потом наредио да се, према раније утврђеном плану, изврше ваздушни напади на циљеве у Савезној Републици Југославији, на основу чега су, уз знање окривљених, њихово праћење и контролу војних операција, у времену од 24. марта до 10. јуна 1999. године припадници оружаних снага Северноатлантског пакта, вршењем 25.119 налета борбених авиона и лансирањем 600 крстарећих ракета, продрли на територију Савезне Републике Југославије и напали војне и цивилне циљеве, користећи при томе и недозвољена средства борбе, што је имало за последицу смрт и телесну повреду великог броја лица, уништавање природне околине и велику материјалну штету, те су:

I
На тај начин позивали на агресивни рат, јер су се пре и током ваздушних напада на Савезну Републику Југославију, залагали у својим јавним иступањима за употребу силе, износећи тврдње о неопходности хуманитарне војне интервенције, које су биле срачунате на добијање подршке јавности за вођење рата, Чиме су као саизвршиоци извршили кривично дело подстицање на агресивни рат из чл.152 у вези чл.22 Кривичног закона Савезне Републике Југославије

II
Кршећи правила међународног права, Повеље Уједињених нација, наредили оружаним снагама Северно-атлантског пакта да продру на територију СРЈ, што су они у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године и учинили, на тај начин што су употребом крстарећих ракета и борбених авиона, у више наврата прешли границу СРЈ из праваца суседних држава и напали поред цивилних објеката, објекте и средства Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Републике Србије, што је имало за последицу погибију 546 и рањавање 1.457 припадника Војске Југославије и погибију 138 и рањавање 523 припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије, као и материјалну штету на објектима и средствима Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Републике Србије,и то:

а) на објекте Војске Југославије
1. дана 24. марта 1999. године на аеродроме Поникве, Батајница и Сомбор, касарну "Југовићево" у Новом Саду и објекат "Парагово" на Фрушкој Гори,
2. дана 25. марта, 5. и 7. априла 1999. године на касарну "Мија Станимировић" у Нишу,
3. дана 25. марта и 7. априла 1999. године на аеродром у Нишу,
4. дана 25. марта 1999. године на касарну у селу Синк