Za Zapad, pravda je pobeda, pobeda je sila, a moc se ne može dokazati bez potcinjavanja - svrha volje je u moci. Za Srbe, pitanje pravde je moralno pitanje, moral se zadobija istinom - pravda nije moguca bez božanskog u sebi !
Sve se zna !!!
Zna se da su na tlu Kosova i Metohije i Decani i Gracanica i Pecka patrijaršija i mnoštvo starih srpskih crkava koji na svojim zidovima cuvaju stotinama godina likove starih srpskih vladara i srpsko pripadanje hrišcanskim narodima; zna se da su ostaci najstarijih srpskih gradova i poceci srpske urbane kulture upravo na Kosovu; zna se da je hrišcanska cast Evrope odbranjena, ne kod Lepanta, nego na polju Kosovu, pod srpskim barjacima; isto tako zna se za onu poveliku šupljinu u teoriji germanske istoriografije o ilirskom poreklu Šiptara, kao što javnom znanju nije uskraceno ni to da je na pocetku Drugog svetskog rata s Kosova i Metohije šiptarskim terorom bilo oterano preko 120.000 Srba, a istom prilikom iz Albanije naseljeno preko 70000 albanskih Šiptara; takode nije nepoznat ni zakon mlade komunisticke Jugoslavije koji je prognanim Srbima zabranio povratak na Kosovo i Metohiju; isto tako nisu usferama funkcije ni pritisci za iseljavanje Srba u periodu posle Drugog svetskog rata, do dana današnjeg, a cime se samo potvrdila oprobana šiptarska praksa iz prethodnih vekova, kako je to svedocio Dimitrije Bogdanovic.
Ko još od Srba ne zna za nesrecnog Martinovica, ritualno kažnjenog šiptarskom rukom zato što je živeo na svojoj zemlji, a Slovenac Stane Dolanc ga je, kao visoki funkcioner slovenacko-hrvatske Jugoslavije, zbog toga izložio šikaniranju, ponižavanju, blacenju, da bi danas, od sve te simbolicne stradanije Srba na Kosovu i Metohiji imali jedino sliku Mice Popovica.
Tu je istina, eto, gola, jednostavna, neposredna, prosta ko pasulj. A za pravdu cemo videti.
Mi smo Srbi, po tradiciji, po istoriji, pa i po savremenom vaspitanju i obrazovanju, podizani tako da je naš misaoni aparat, naša osecajnost, naša svest o nama samima i o svetu zasnovana na bliskoj, cak srodnoj i medusobno uslovljenoj vezi izmedu istine i pravde. I kada ustanovljavamo pravo na život, ili kakvu vrednost, onda posežemo za tim adutima, pred sobom i pred drugima.
Medutim, istina i pravda bili su na srpskoj strani i u Dalmaciji i u Lici, Baniji i Kordunu, u Slavoniji i Baranji - a danas tamo Srbima nema života. Posle velikog izgona Srba avgusta 95. ona šaka Srba što je, posle sistematskog vredanja i maltretiranja, mogla da se vrati, vratila se na svoju zemlju, kao starci, da ostvari pravo na smrt, u istini i pravdi. A nije da se nije znalo da su srpsko-hrvatski odnosi pod hipotekom prve endehazije, ili pod senkom velikog hrvatskog zlocina nad Srbima u Drugom svetskom ratu; nije da se nije znalo da su te zemlje istorijski i etnicki upravo srpske zemlje i znalo se da Srbi nisu okupatori, ponajmanje agresori sa imperijalnim ciljevima. Ali kada je americki ambasador u drugoj Endehaziji, Piter Galbrajt, avgusta 95. seo na celni hrvatski tenk, sve to znanje, u istini i pravdi, postalo je tricava stvar.
Iako se tada nismo opametili, posle te velike naše nesrece, evo nam sada prilike, pred Kosovom i Metohijom, dok osovina Berlin-Vašington ponovo zahuktava, pokrece, ubrzava zamajce protiv Srba. Ili cemo shvatiti, ili ce to neko drugi za nas razumevati, da se upravo na našem srpskom tlu, na srpskoj zemlji odigrava ceoni sudar dva razlicita, štaviše dva dijametralno suprotna shvatanja istine i pravde. Onaj što nam, potkrepljen plutokratskim poimanjem sveta, dolazi sa Zapada, jedan je nacin, a onaj drugi, možda nigde drugde tako jasno nije recen kao u srpskoj junackoj pesmi "Uroš i Mrnjavcevici". Kao cisto hrišcanski nalog pred obrazlaganjem pravde, pred nas se ono postavlja iskljucivo u strahu pred grehom, dok vašingtonska plutokratija, za stvar pravde, kao vrhovni kriterijum ima iskljucivo silu. Odnosno, na pravu sile gradi iste one temeljne vrednosti koje, u našem srpskom slucaju, proistohode iz pravde. Stoga tolika zapadna galama oko ljudskih prava, posebnih statusa, oko specijalne autonomije za Šiptare - jer sila još tu nije sprovedena, na nacin kao što je to ucinjeno nad Srbima u drugoj Endehaziji, pa više nema potrebe za izazivanjem sile.
Za Srbe jemstvo pravde je u istini, što je odraz cisto religioznog duha, onako kao što je i traženje istine ravno putu vere. Dok Zapad, na osovini Berlin - Vašington, pravdu ustanovljava samo i samo pobedom, kao u instanciji volje koja se, sa svoje strane, ogleda pred samom sobom, a kao što smo upozoreni, svrha volje je u moci. I moc se ne može dokazati bez potcinjavanja, valjda je jasno i vrapcima na grani.
Koliko je zapadno shvatanje pravde zastranilo u odnosu na svoje stvarne izvore, po duhu starogrcke, možemo videti na primeru pravde za Oresta. Naime, kada su Atinjani odlucivali o njegovoj sudbini, presudan glas, kao mera istine, bio je glas boginje Atene. Dakle, po duhu, pravda nije moguca bez božanskog u sebi, na sasvim istovetan nacin kao što Jevrosima majka moli svog sina Marka da ne govori krivo, "ni po babu ni po stricevima, / vec po pravdi Boga istinoga." Uz sasvim nedvosmisleno upozorenje: "Nemoj, sine, izgubiti duše!"
Za Marka Kraljevica i nas, današnje Srbe, pitanje pravde je moralno pitanje, dok osovina Berlin - Vašington kaže da je to pitanje sile. Moral se zadobija istinom, a sili jedino što se može suprotstaviti sila. Bez obzira na ishod, buducnost je na strani onog ko zastupa istinu.
Prijem 