Otadzbinska poezija

Отаџбини – Велимир Рајић (1879-1915)

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест', ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем –
Животом својим, земаљским, и гробом,

Животом вечним – и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

Citat sa jednog foruma, a ne znam ko je napisao ali ću se potruditi da saznam.

Citat :

DIV ::
Све се може уништити, и сажећи,
У прах дати,

Градови се разорити...и вријеме
може стати,

Срце можеш ишчупати, ал'душмане
мораш знати:

ЈА САМ КАО КОРЈЕН ВРБИН, Н Е У Н И Ш Т И В...
ЈЕР САМ СРБИН!

ОКО МЕНЕ ИЗ КАМЕНА, СА ЗГАРИШТА,
ИЗ ПЛАМЕНА,

ИЖЂИКАЛА ВРБОВИНА, СВЕТО ДРВО,
С Р Б О В И Н А!

Српска мајка – Јован Јовановић Змај (1833-1904)

На меком, топлом крилу
Јединка сина њиха,
Љуби га ноћ и дан;
Цвећем му власи кити,
Песмом му слади сан.

Расте јој синак, расте,
На своје ноге стаје,
Васцео мајчин свет –
Ох, није шала, није:
На грани један цвет.

Расте јој синак, расте,
А мајка дршће, стрепи,
У нежном срцу свом,
Да не би на цвет пао
Из ведра неба гром.

Расте јој синак, расте,
Једино благо мајци
Које јој даде Бог.
Ко не би брижно чуво
„Зеницу ока свог?“

Расте јој синак, расте,
Мајка би звезде с неба
Скидала сваки час,
Да синку, свом јединку,
Од звезда сплете пас.

Синак се снагом паше,
А мајка снева свате,
Весеља нада свог;
Топи се од милина
Крај сина јединог.

Ал' зачу с' бојна труба:
„За Српство, за слободу!“ –
Мајка му паше мач.
А кад је пао, нико
Није јој чуо плач.

AVE SERBIA-Јован Дучић (1871-1943)


Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млекa.

Ђура Јакшић(1832-1878)

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

-----------------------------------------

Đura Jakšić(1832-1878)
Jevropi

Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
"Pa izginite!"

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"

MI ZNAMO SUDBU

Aleksa Šantić



Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,

No strah nam neće zalediti grudi.

Volovi jaram trpe, a ne ljudi. -

Bog je slobodu dao za čovjeka.



Snaga je naša planinska rijeka,

Nju neće nigda ustaviti niko!

Narod je ovi umirati svik'o -

U svojoj smrti da nađe lijeka



Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,

I silni, kao planinska rijeka,

Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje tamo, do Golgote,

I kad nam muške uzmete živote,

Grobovi naši boriće se s vama!

MOJA OTADŽBINA

Aleksa Šantić



Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.



Ovdje, u bolu srca istrzana,

Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka

To je krv moja iz mojijeh rana.



U meni cvile duše miliona -

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,

Njihovim bolom vapije i ište.



I svuda gde je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžina moja,

Moj dom i moje rođeno ognjište.