Svet 2008: kraj lošiji od početka

Godine dolaze i prolaze, loše su ili dobre, ali sve su, kako nas je svojevremeno podsetio jedan aforizam, "istorijske". Godina iza nas se međutim za ovaj epitet kvalifikovala u nešto većoj meri nego prethodne. Biće je, u svakom slučaju, teško zaboraviti, pre svega zbog nekoliko događaja koji će biti nezaobilazni kad god se budu analizirale prekretnice u istoriji sveta s početka 21. veka. Evo i zašto.

OBAMA: Yes, we can ("da, mi možemo"), odzvanjalo je tokom cele 2008. u američkoj predsedničkoj kampanji, dok je ceo svet, kao istinsku političku dramu (a na momente i sapunicu) pratio - da li zaista može. Pokazalo se, uprkos svemu, da je to moguće bilo i realno, pa je Amerika za svog 44. predsednika izabrala ne samo čoveka crne boje kože već i muslimanskog imena: Barak Husein Obama. Bio je to i događaj koji je doneo najviše optimizma u godini čiji glavni učinak - prvo finansijsku, a onda i sveobuhvatnu ekonomsku krizu - nisu predviđali ni najveći pesimisti.

KRIZA: Nisu je prognozirali, mada je sve vreme nešto "visilo"; osećalo se da se nešto sprema, ali malo ko je bio u stanju da tačno opiše šta je to. Bilo je inače i golim okom vidljivo da na američkom tržištu nekretnina nešto škripi, ali koliko je problem veliki postalo je jasno tek kad je grunulo iz sve snage.

Urušio se jedan od ključnih sektora u svakoj ekonomiji - stanogradnja. Kako i zašto, u najkraćem se može predstaviti ako opišemo tipičan slučaj američkog građanina koji se našao u ulozi da bude i kriv i (preterano) dužan u celoj stvari. Naime, sistem je bio takav da je Džon Smit (nazovimo ga tako), koji godišnje zarađuje 15.000 dolara (veoma malo po američkim standardima), bio u situaciji da bez imalo komplikacije uzme kredit za kuću od 700.000 dolara - i za otplatu garantuje baš tom kućom.

A kad je, sa nekoliko miliona drugih u istoj situaciji, shvatio da je to ipak iznad njegovih mogućnosti i prestao da otplaćuje - urušio se ceo sistem, povukavši sa sobom i najveće banke i osiguravajuća društva. Na kraju se pokazalo da je i cela Amerika živela "na odloženo", da je trošila više nego što je stvarala.

Još sve nije gotovo, pa se ne vidi i na šta će sve izaći. Ali među žrtvama je svakako i do juče neprikosnovena ideologija "nevidljive ruke" slobodnog tržišta. Srušen je i ideološki tabu da država nema šta da traži u ekonomiji. Rano je je, doduše, konstatovati da je ovo kraj modernog kapitalizma, ali u traganju za odgovorom zanimljivo je konstatovati činjenicu da je naglo poraslo interesovanje za nemačkog filozofa iz 19. veka, čije glavno delo, koje se zove "Kapital", sa mnogo argumenata dokazuje - da ekonomija određuje kakva će biti politika.

NAFTA: Išla je prvo gore, pa onda dole. Cena za naftno bure (barel) već u januaru je dostigla 100 dolara, ledeći krv ekonomskim planerima. U julu se vinula bezmalo do 150, što je donelo sijaset sumornih prognoza da će do kraja godine dostići i 200. Ovoga momenta je oko 40, zato što se manje traži, a manje se traži zato što se manje troši, a manje se troši zato što su gotovo svi pogoni globalne ekonomije usporili.

Gorivo je svugde jeftinije, ali zato što se fabrike manje dime, svi imaju manje para u džepovima i na računima, pa će ceo svet manje putovati. Uz sve probleme, od svega će, međutim, biti i "kolateralne koristi". Manje će se grejati naša, klimatskim promenama zbog industrijskih zagađenja ugrožena planeta, pa će i priroda malo odahnuti.

BUŠOVKE: Neki događaji postaju prvo politički, a potom i istorijski simboli. Upravo smo bili svedoci jednog takvog, kada je u Bagdadu, na pres-konferenciji, gostujućeg predsednika okupacione sile, jedan irački novinar napao novim oružjem: svojim cipelama.

To je rečenog novinara učinilo arapskim herojem, usrećiće će i turskog proizvođača "bušovki", ali događaj je ponovo u fokus stavio jednu promašenu politiku koju predsednik koji odlazi ostavlja u nasleđe novom. Sličan neuspeh, onaj u susednom Avganistanu, takođe je dobio svoju paradoksalnu metaforu: vijagru, plave pilule za muškost, koje američke snage darežljivo dele onemoćalim plemenskim vođama ne bi li pridobile njihovu podršku. Vijagra jeste, kažu, u onome za šta je namenjena čudotvorna, ali malo je izgleda da će podići i moral u jednom pogrešnom ratu.

MUMBAJ: Spektakularnim napadom i trodnevnom opsadom luksuznih hotela u Mumbaju, finansijskom središtu Indije, teroristi povezani sa pakistanskim islamskim ekstremistima, a preko njih i sa Al Kaidom, potvrdili su da je već osmogodišnji globalni "rat protiv terora" takođe daleko od toga da bude dobijen. To je dovelo do zveckanja oružjem između dva nuklearno naoružana suseda, Indije i Pakistana, na čijim granicama se zloslutno gomilaju trupe. Ostaje nada da će sve ostati na zveckanju oružjem - njihova prethodna tri rata ništa nisu rešila, pa se valja nadati da im je istorija, ta inače sasvim loša učiteljica života, ipak nešto utuvila u glavu.

AFRIKA: Na, po ukupnim prilikama, najcrnjem kontinentu, godina je počela nasilno, posleizbornim građanskim ratom u Keniji. Nije, na sreću, trajao dugo, završio se političkim kompromisom. Ali toga- razumnog kompromisa - nema nešto južnije, u Zimbabveu, gde se heroj borbe za nacionalno oslobođenje iz 1980, Robert Mugabe, tri decenije kasnije, pretvorio u ostarelog diktatora kome je vlast preča od života (ne njegovog, već izgladnelih sunarodnika). Ekonomija te zemlje koja je imala sve šanse da bude bar relativno prosperitetna, sasvim je propala. Krajem decembra, stopa inflacije tamo bila je 13,2 milijarde odsto, što ostatak sveta ne može da pojmi. Mi, nažalost, znamo o čemu se radi.

KINA: Najmnogoljudnija nacija je u avgustu, na svečanosti otvaranja Olimpijade čiji je bila domaćin, spektakularno pokazala briljantne rezultate 30-godišnjih reformi. Ali kraj godine donosi brige: Kina je u međuvremeno postala radionica bogatog Zapada, i kada Zapad manje kupuje i kineska ekonomija neizbežno poboleva. Svetska kriza je i za Kinu podsetnik - da ima još toga preostalog da se reformiše.

RUSIJA: Sa ojačalim mišićima, avgustovskom intervencijom u Gruziji, pokazala je da postoji "crvena linija" za zapadno opkoljavanje njenog strateškog prostora. Ali ono što je na početku godine izgledalo veoma sjajno, prilično je potamnelo na njenom kraju. Ruska ekonomija je u problemima, čini se, većim nego drugde. Rublja je od avgusta devalvirala 20 odsto, devizne rezerve se prazne, jer svi planovi zasnovani na skupoj nafti moraju na reviziju.

EVROPA: Irska je odbacila Lisabonski ugovor, gurnuvši institucionalnu reorganizaciju sada već povelikog kluba EU u nove komplikacije. Nikola Sarkozi je pola godine bio "predsednik Evrope", ali nije joj udario neki trajniji pečat. Kosovo je proglasilo nezavisnost i time dodatno zapetljalo zamršeni balkanski čvor, inspirišući separatiste širom sveta...

U godini pred nama, istorija takođe neće biti pravolinijska, a pogotovo neće biti - dosadna.

Milan Mišić