Ljetovanje u Albaniji

UNDER CONSTRUCTION

Jedinstvo suprotnosti: Bunker na plaži PHOTO: EPA/ARMANDO BABANI

Svuda
duž puta nizali su se različiti komunistički spomenici i natpisi,
napuštena zdanja koja su verovatno služila kao zatvori za političke
zatvorenike i bunkeri koji su predstavljali vrhunac paranoje Envera
Hodže, albanskog diktatora. Inače, bunkeri su nešto što najčešće
srećete u Albaniji, tako da se vrlo brzo naviknete, te već nakon sto
pedesetog, prestajete da obraćate pažnju

Piše: Ružica Dević
Moj put u Albaniju ovog leta bio je podstaknut različitim pričama o
prelepom moru i plažama koje se kriju duž juga. Ali zapravo sam krenula
u jedno istraživanje i preispitivanje, te sam tako izabrala zemlju koja
mi je potpuno nepoznata i strana, kako bih možda kroz izmeštanje u
jedan drugačiji kontekst promenila ugao gledanja na stvari i malo
namučila mozak, koji već predugo leškari u dobro poznatim i definisanim
okvirima.
Uprkos snebivanju okoline i histeričnim upozorenjima majke, odlučila
sam da sama otputujem u Albaniju, put juga. Razgovarajući sa ljudima
koji su imali prilike da se odaju sličnom putovanju, dobro sam se
spremila, svesna činjenice da je u Albaniji mreža puteva loša, da je
javni prevoz komplikovan i da ne govorim jezik, a da idem u zemlju koja
je do 1991. godine bila u potpunoj izolaciji i gde se engleski jezik
slabo govori. Naučila sam kako da stignem od tačke A do tačke B, znala
sam svoju konačnu destinaciju, plažu Drimades. Preko Google Eartha
naučila sam neke od glavnih ulica u Tirani, kao i mesto odakle je
trebalo da hvatam prevoz prema jugu.
Kada sam stigla u Tiranu, nisam imala skoro nikakav utisak. Buka i
nepodnošljiva saobraćajna gužva zatupile su mi sva čula. Jedino što mi
je upalo u oči bili su veliki široki bulevari ispunjeni automobilima i
osunčanost grada. Nisam čak uspela da vidim ni šarene fasade zgrada, po
kojima je Tirana toliko poznata. Nekako sam pronašla mesto odakle
prevoz polazi prema jugu i uhvatila kombi. Dok sam se vozila šest sati
do željene destinacije, isprva sam bila razočarana. Htela sam da vidim
nešto drugačije i novo, a u stvari, sve je bilo vrlo poznato, krajolici
i gradovi komunističkog nasleđa. Jedina stvar koja mi je bila
zanimljiva duž puta jesu strašila postavljena skoro na svakoj kući, a
koju su ponekad činile i dečije lutke i mede, postavljene iz čistog
sujeverja. Svi gradovi kroz koje smo prošli bili su širom otvoreni
prema suncu, sa malo vegetacije i socrealističke arhitekture. Ali kako
smo se približavali jugu, tako sam postajala sve zainteresovanija za
predele kroz koje smo prolazili. Svuda duž puta nizali su se različiti
komunistički spomenici i natpisi, napuštena zdanja koja su verovatno
služila kao zatvori za političke zatvorenike i bunkeri koji su
predstavljali vrhunac paranoje Envera Hodže, albanskog diktatora.
Inače, bunkeri su nešto što najčešće srećete u Albaniji, tako da se
vrlo brzo naviknete, te već nakon sto pedesetog, prestajete da obraćate
pažnju.

Najmirnije mesto za odmor: Plaža Drimades PHOTO: RUŽICA DEVIĆ

Drimades,
moja konačna destinacija, par kilometara udaljen od sela Dhermi,
smeštenog visoko u planinama, jeste izolovano letovalište, sa
kilometarskim polupeščanim plažama, prozirnog otvorenog mora i sa
predivnim zalascima sunca. Čim sam stigla, otišla sam u preporučeni
kafić na plaži i naručila pivo, domaće. Tu je usledilo drugo
razočaranje, kada mi je barmen rekao da imaju samo hajneken i amstel.
Ubrzo sam shvatila da se nalazim na vrlo fensi plaži, gde letuju
imućniji ljudi, gde čak i vodu morate kupovati u kafiću ili restoranu,
jer nema prodavnice i gde je smeštaj 25 eura. Bez obzira na lepu plažu
i svu krasotu mesta, smetalo mi je pretvaranje i držanje standarda koji
je lažan i koji ne odslikava pravo stanje stvari. Odlučila sam da nakon
par dana krenem dalje, u potragu za autentičnom Albanijom i domaćim
pivom.
Ali vetar je okrenuo na moju stranu. Već trećeg dana srela sam dva
poznanika iz Prištine, koji su sa prijateljem iz Tirane kolima krenuli
sa severa Albanije u avanturistički pohod. Odmah sam im se pridružila.
I tek je tada zapravo krenulo putovanje i otkrivanje Albanije. Tokom
sledećih pet dana prošli smo celu južnu obalu, zadržavajući se na
mestima koja su odslikavala jednu istoriju i identitet Albanije u
različitim periodima, od luke Porto Palermo, gde se nalazi stara Ali
Pašina tvrđava, iz perioda Otomanskog carstva, ali i ostaci vladavine
Envera Hodže, napušteni zatvori čiji su zidovi isrctani čudesnim
crtežima morskih bića; Sarande, jednog od većih morskih gradova na
jugu; drevnog Butrinta iz helenističkog perioda; predivne prirode oko
izvora Plavo oko, čija je dubina još uvek neistražena; Berata,
grada-tvrđave, koji je još uvek naseljen; Lazareta, sela čiji meštani
gaje kanabis i koje predstavlja jedno od glavnih uzgajivača ove biljke
i Girjokastre, jednog od najstarijih gradova u Albaniji, inače i rodnog
grada Envera Hodže, prelepog zbog starih kamenih kuća i uskih prolaza i
ulica na kojima se ispija domaća rakija, odlično domaće pivo korča
i jede meza, uz priče iz zanimljive i burne istorije Albanije. Potom
smo se vratili u Tiranu, zaista fenomenalnih šarenih fasada, koje su
odličan način promene u jednom gradu tipičnog postkomunističkog
izgleda. Lep utisak iz Tirane jeste i hostel gde smo odseli, koji se
nalazi u kući staroj sedamdeset godina sa velikim dvorištem, vrlo
ljubaznih i otvorenih domaćina.

Relikt socijalizma: R2D2 na albanski način PHOTO: RUŽICA DEVIĆ

Ostatak
letovanja smo proveli na maloj plaži Yale, ispod sela koje se zove
Vuno, u senci suncobrana, ispijajući koktele i kontemplirajući o
vremenu i prostoru. Albanija je planinska zemlja zaista divlje prirode,
što joj daje posebnu notu. Većina naseljenih mesta smeštena je visoko u
brdima, dobro zaštićena i skrivena. Putevi po Albaniji, inače na vrlo
lošem glasu, zapravo i nisu tako loši. Cela Albanija je pod izgradnjom,
pa je tako i većina puteva u rekonstrukciji. Jedina nepogodnost jeste
upravo probijanje kroz brda i planine, što daje posebnu težinu svakom
kretanju.
Na ovom putovanju sam shvatila da na neka putovanja nije dobro ići
sam. Pokušavala sam da zamislim kakav bi mi utisak bio o Albaniji da
nisam srela drugare i da nisam uspela da vidim sva ta čudnovata mesta i
čujem različite priče iz života. Albanija je još uvek malo skrivena za
putnike entuzijaste i upravo stoga je treba posetiti sa nekim ko zna
gde treba da se ide. Ali ako ste baš željni sličnog putovanja i nemate
sa kim da ga podelite, okušajte sreću i ko zna kakva priča može da se
otvori.