Poslednji milanovački rabadžija

Član u razvoju Broj poruka : 233 Datum upisa : 01.05.2008


Napisao Boško Lomović

Milun Baralić 45 godina drži dizgine i još odoleva motorizovanoj konkurenciji, jer „gde ne može traktor, može konj“ Bilo ih je, šezdesetih godina, na desetine, a ostao je samo Milun Baralić Baralija i još se ne predaje. – Kad ti konjska dlaka uđe u krv, gore je od svake droge. Kad sam, pre dve godine, slomio nogu i ležao u krevetu četiri meseca, hteo sam da crknem od muke. Pogledajte, ovo je za štaku i da se sedi kod kuće, ali ja ne mogu – pokazuje nam Milun unakaženu levu potkolenicu dok nabacuje amove na Bećare (oba konja se isto zovu). Milunu je 57 godina, a ima 77 godina radnog staža. Počeo je da odmah posle četvrtog razreda osnovne da rabadžija. Tri-četiri godine sa ocem Budimirom, a kad je svi ojačao, otac mu je prepustio kajase. Punih 45 godina je rabadžija, za to vreme je promenio šezdesetak konja. Kasnije se zaposlio, vozio je 32 godine u preduzeću viljuškar, ali rabadžiluk nije ostavljao. – Završim smenu u preduzeću i odmah prežem konje, pa još jednu smenu. Tako sam stekao dvadeset godina staža više nego što imam godina života. Znate li da smo mi, rabadžije, izgradili ovaj grad. Kad nije bilo traktora i kamiona, konji su vukli pesak iz Morave, šoder, ciglu, cement i gvožđe. I kad je, posle, bilo kamiona i traktora, opet je za mene bilo posla, jer konj može gde traktor ne može. Starac Budimir, Milunov otac, tvrdi: crn je to hleb i mnogo opasan. Sin se u to više puta uverio. Pre 30 godina se pod točkovima odronila obala, prevrnuli su se i konji i špediter, Milun je na vreme iskočio s kanata. Posle je slomio nogu u zglobu, a pre dve godine, u šumi, pri prevozu drva, pukli su i kost i mišić potkolenice, još nosi šrafove na nozi. – Inače, konj je pametan kao i čovek, sve razume, samo što ne zna da govori. Najbolje ga je od malena, kao sa detetom što se čini, učiti i vaspitavati – uverava nas dok komanduje Bećarima koju nogu da podignu da bi im očistio kopita, a oni poslušno i tačno izvršavaju. Pre četiri godine, u dva sata po ponoći, lopovi su mu izuveli pastuva iz štale. Psu su dali slanine pa nije lajao, ali im se pastuv oteo i zanjištao, probudio gazdu i krađa je sprečena. A gde su konji, trebalo bi da budu i potkivači. Brzo se cepa „obuća“, na asfaltu i kaldrmi pogotovu, valja svakog meseca ponovo menjati ploče ili bar zameniti pokidane klince. – Ima u Takovu potkivačnicu Dušana Ralovića, ali njemu je 85 godina. Još nekako potkiva kad mlađi neće. U Milanovcu je samo, Mijailo Mijailović na Lunjevačkom putu, i on je star, ne radi; dođe mi s torbicom alata i, da ga esnafska želja mine, sredi moje Bećare. Najlepši deo Milunovog posla su svadbe. Drži pod šupom spreman fijaker i svečane amove, a u ormaru šumadijsku narodnu nošnju. Tada, uparađen i on i Bećari, vozi mladence i kumove do manastira Vujan ili Vraćevšnice na venčanje. To je lepše nego u „mercedesu“, to je za pamćenje. Prošle Nove godine je u fijakeru vozio gradom Deda Mraza koji je deci, po ulicama, delio paketiće.