Dobrodošli na Kosovo, još jednu promašenu državu 
Odluka
Kosova da proglasi nezavisnost bila je loša zamisao. Odluka Sjedinjenih
Država da ga priznaju bila je još gora – i to ne samo zbog toga što je
podstakla masu razljućenih Srba da zapale američku ambasadu u Beogradu,
piše u današnjem izdanju „Vašington posta“ Mark Kramer, direktor
Projekta o hladnom ratu Univerziteta Harvard i viši predavač na
harvardskom Dejvis centru za ruske i evroazijske studije.
Čak i ako se mali deo Balkana ne izrodi u propale države, kao što su
Sudan ili Somalija, gotovo da je sigurno da će ostati u sadašnjem
stanju nesigurnosti i postati evropski bastion kriminala i trgovine
ljudima. Priznavanje Kosova takođe šalje bizarnu poruku separatističkim
pokretima širom sveta: ako se odlučite za nasilje, Zapad bi mogao da
vas podrži; ako ste mirni, nemate šanse.
To je svakako bila poruka Ibrahimu Rugovi i njegovoj Demokratskoj ligi Kosova.
Rugova, bivši profesor književnosti, koji je imao običaj da
značajnim ličnostima koje mu dolaze u posetu poklanja kamenje iz svoje
zbirke (što ste mu simpatičniji, to je kamen bolji), osnovao je svoj
pokret krajem 1989. u cilju mirnog otpora srpskom predsedniku Slobodanu
Miloševiću. Milošević je ukinuo autonomiju Kosova ograničio je i postao
stroži prema većinskom albanskom stanovništvu, a sve to u okviru svog
mračnog plana za stvaranje „Velike Srbije“ iz pepela bivše Jugoslavije.
Međutim, gotovo čitavu deceniju, Rugova nije dobijao nikakvu podršku
zapadnih zemalja, koje su u velikoj meri ignorisale ovaj region. U
Dejtonskom sporazumu iz 1995, kojim je okončan krvavi rat u Bosni i
Hercegovini, Kosovo se ne pominje.
Tek kada je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) 1997. stupila na scenu
sa svojom gerilskom kampanjom protiv srpske vojske i terorističkim
napadima na civile, Klintonova administracija počela je da obraća
pažnju na Kosovo, nenamerno nagrađujući OVK i njegovo terorističko
nasilje. Osvetu Srba OVK je namerno provocirao, a Milošević je, svojom
brutalnošću, spremno uzvraćao.
Sa eskalacijom sukoba Sjedinjene Države i ostale zemlje članice NATO
odlučile su da preduzmu vojnu akciju da bi zaustavile Miloševićevo
etničko čišćenje. Međutim, umesto da pošalje pešadiju, predsednik Bil
Klinton oslonio se isključivo na silu iz vazduha. Tako je OVK faktički
postao pešadija NATO-a.
I tako, kada se Milošević u junu 1999. složio da povuče srpske snage
sa Kosova, OVK je uz ovlašćenje minimalnih kopnenih snaga NATO, popunio
vakuum. Tokom narednih 15 meseci, vlada pod upravom OVK, otuđila se od
većine od 2,5 miliona stanovnika na Kosovu – Albanaca kao i Srba –
zahvaljujući nasilju, iznuđivanjima i ostalim prestupima, uključujući i
sveopštu trgovinu drogom i oružjem.
U oktobru 2000. izgledalo je da će se situacija konačno poboljšati
kada su demonstranti širom Srbije zbacili Miloševića s vlasti, a
Rugovina partija ogromnom većinom pobedila na kosovskim parlamentarnim
izborima, bacajući u zasenak OVK i utirući put Rugovi kao predsedniku.
Rugova je želeo bliske odnose sa Sjedinjenim Državama i izvesno vreme
američki zvaničnici davali su mu znatnu ekonomsku i diplomatsku podršku.
Međutim, OVK nije želeo da nestane i trudio se da oslabi Rugovin
položaj provociranjem nasilja nad srpskom manjinom u ovoj oblasti koja
čini 10 odsto stanovništva. Sjedinjene Države, okupirane Irakom i
Avganistanom, uglavnom ništa nisu preduzimale i omogućile su OVK da
vaskrsne kroz zastrašivanje i silu.
A onda, u januaru 2006, Rugova je umro od raka pluća. Na izborima u
novembru prošle godine OVK je povratio vlast, delujući netolerantno,
kao i uvek. Novi premijer, Hašim Tači, koji se krajem devedesetih
godina prošlog veka skrivao po šumama sa albanskim gerilcima, ne samo
da je umešan u teroristička dela kao lider OVK, već je poznat i po
svojoj brutalnosti i nemilosrdnosti.
I zašto, od svih grupa na ovom svetu koje žele nezavisnost
(Tibetanci, Kurdi, Tamili i drugi) albanski Kosovari zaslužuju da budu
izuzetak i dobiju ovu nagradu?
Očigledno da su se, uoči prošlogodišnjih izbora, mnogi zapadni
lideri plašili da bi na Kosovu moglo da dođe do izbijanja nasilja osim
ukoliko uskoro ne dobije nezavisnost. Kao takvo, priznavanje
novoimenovanog Kosova od strane Vašingtona još jednom ostavlja utisak
da su Kosovari nagrađeni isključivo zbog toga što su, u protivnom,
mogli da pribegnu nasilju. Druge manjine koje žele nezavisnost
zaključiće da rizikuju da budu ignorisane ukoliko se odluče za mirnu
taktiku.
Odvratan uticaj cele ove epizode na srpsku politiku bio je naglašen
napadom na ambasadu u Beogradu. Iako su umereni srpski političari,
uključujući predsednika Borisa Tadića, smesta osudili nasilje, čak i
oni sada osećaju da su prisiljeni da stavljaju naglasak na temu
nacionalizma. Oni koji su predvodili mirno svrgavanje Miloševićevog
ubilačkog režima sada su u opasnosti da budu optuženi za olakšavanje
rasparčavanja zemlje. A ozlojeđenost zbog nasilnog napuštanja Kosova
tinjaće još mnogo godina i dolivati ulje na vatru u tenziji ovog
regiona.
Sledeći rizik jeste da će Kosovo, najsiromašniji region u Evropi,
postati propala država i, verovatno, utočište za teroriste. Njegova
privreda zamrla bi davno da nije bilo pomoći Ujedinjenih nacija,
Evropske unije i Sjedinjenih Država. Čak i da su kosovski zvaničnici
ekonomski čarobnjaci, teško da bi mogli da ispune očekivanja naroda
koja su porasla sa nezavisnošću. Štaviše, etnička podela verovatno da
će se pojačati. Izgledi za nastavljanje nasilja između Srba i Albanaca
deluju verovatno, na šta bi Tačijeva vlada mogla da reaguje etničkim
čišćenjem.
Posle priznavanja nezavisnosti Kosova bez gotovo ikakve javne
debate, Vašington i njegovi prijatelji u zapadnoj Evropi trebalo bi da
budu na oprezu. Vodite računa o svojim željama.
Prijem 
