Najčešće polne infekcije

Najčešće polne infekcije

Ureaplazma, mikoplazma i hlamidija su tri najčešće polne infekcije koje
ugrožavaju plodnost žene. Najveći problem kod ovih infekcija je to što
mogu godinama da narušavaju zdravlje, a da ne daju nikakve simptome.

"Ukoliko imate česte upale grlića materice, pojačan sekret, ponovljene
genitalne infekcije ili se lečite od steriliteta, obavezno uradite bris
na ove tri infekcije", objasnila je za "Blic" dr spec. Slavica
Vasiljević, ginekolog.

Ureaplazma
Prenosi se najčešće polnim putem, ali i intimnim kontaktom sa zaraženim
telesnim sekretima ili predmetima koji su zaraženi ćelijama i sekretima
urogenitalnih izlučevina (peškiri, rublje, posteljina).

Učestalost infekcije ureaplazmom je u stalnom porastu. Infekcija se
može dokazati i kod devojaka koje nisu imale odnose, dok se kod
seksualno aktivnih žena infekcija ureaplazmom može dokazati u čak 75
odsto slučajeva.

Ukoliko se radi o asimptomatskim infekcijama, kod kojih je neznatno
pojačan vaginalni sekret, ureaplazma se najčešće dokazuje iz brisa
grlića materice i uretre. Simptomi koji se pri tom javljaju su
nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu stomaka,
pojačani vaginalni sekret, bolove prlikom polnog odnosa i sl. Mogu se
javiti mučnina i povraćanje, povišena telesna temperatura, nepravilna
krvarenja, kao i smetnje prilikom mokrenja (pečenje i učestalo
mokrenje).

Dijagnoza se postavlja na osnovu izolacije uzročnika iz brisa grlića
materice i/ili uretre u odgovarajućim kulturama ili detekcijom
antitela.

Lekovi izbora su tetraciklini (Doxycyclin) kroz 10-14 dana, a
delotvoran je i "eritromicin“. Dok se terapija ne završi, potrebna je
apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik da se infekcija
vrati.

Mikoplazma
Mikoplazma hominis i mikoplazma genitalijum su najučestalije genitalne
mikoplazme. Prenose se polnim kontaktom, ali se mogu javiti i pri
kontaktu sa tuđim rubljem, peškirima, kod masera, kozmetičara, u
solarijumima.

Vaginalna mikoplazma hominis postoji kod 1 do 31 odsto žena. Infekcija
je često udružena sa hlamidijama, gonokokom i streptokokom iz grupe B.

Ukoliko se radi o asimptomatskim infekcijama, kod kojih je neznatno
pojačan vaginalni sekret, mikoplazme se najčešće dokazuju iz brisa
grlića materice i uretre. Simptomi koji se pri tome javljaju su
nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu stomaka,
pojačani vaginalni sekret, bolove prlikom polnog odnosa i sl.

Mogu se javiti mučnina i povraćanje, povišena telesna temperatura,
nepravilna krvarenja, kao i smetnje prilikom mokrenja (pečenje i
učestalo mokrenje).

Dijagnoza se postavlja izolacijom ovih bakterija iz briseva grlića
materice i identifikacijom nakon kultivisanja na čvrstim i tečnim
hranljivim podlogama.

Lekovi izbora za lečenje infekcija izazvanih mikoplazmama su tetraciklini i makrolizi.
Leče se oba partnera istovremeno. Dok se terapija ne završi, potrebna
je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik od vraćanja
infekcije.

Hlamidija
Hlamidija trahomatis se prenosi seksualnim kontaktom i manifestuje se
dugotrajnom upalom grlića materice. Spada u najrasprostranjenije
seksualne bolesti u opštoj populaciji. Oko 75 odsto zaraženih žena i 50
odsto zaraženih muškaraca nema simptome, tako da većina infekcija
ostaje nepoznata i nelečena, što pogoduje nekontrolisanom širenju
bolesti.

Simptomi se javljaju posle inkubacionog perioda od jedne do tri nedelje
i to su: pečenje pri mokrenju, bol tokom seksualnog odnosa, vaginalno
krvarenje između menstruacija i posle seksualnog odnosa kod žena.
Međutim, čak kod 50 odsto žena infekcija može biti bez ikakvih
simptoma.

Ukoliko se ne leči, bolest je kod žena često praćena upalom jajovoda i
hroničnim zapaljenskim procesima male karlice usled čega jajovodi
postaju neprohodni, a može se javiti i neplodnost ili spontani
pobačaji.

Dijagnoza se postavlja izolacijom hlamidija, imunofluorescentnim
testom, kao i detekcijom specifičnih serumskih antitela, dakle, visoko
specifičnim laboratorijskim analizama.

Lečenje se sprovodi istovremeno kod oba partnera, antibioticima iz
grupe tetraciklina, makrolida i još nekim savremenim lekovima. U većini
slučajeva se primenjuje lečenje doksiciklinom (100 mg dva puta dnevno
tokom sedam dana) ili azitromicinom (jednokratna doza od jednog grama).


Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih
odnosa, inače postoji rizik od vraćanja infekcije. Najmanje tri nedelje
po završenom lečenju potrebno je ponoviti laboratorijske testove da bi
se ustanovilo da li je lečenje bilo uspešno.

(MONDO)