Dug put do jedinstva hrišćana
Da li je realna procena
Samjuela Kobije, generalnog sekretara Svetskog saveta crkava, da će se
do sredine veka svi vernici zajedno moliti
Uoči
nedavnog susreta s papom Benediktom XVI, Samjuel Kobija, generalni
sekretar Svetskog saveta crkava (SSC), rekao je da se bliži trenutak
kada će svi hrišćani moći da se pričešćuju iz „iste čaše”. „Nadam se da
će do sredine 21. veka ekumenski pokret ostvariti takve rezultate da će
hrišćani u celom svetu, nezavisno od njihove konfesionalne pripadnosti,
moći zajedno da se mole, saslužuju i slobodno učestvuju u trpezi
Gospodnjoj u bilo kojem hramu”, izjavio je ovaj metodistički pastor iz
Kenije za vatikanski list „Oservatore romano”. Kobija je na čelu SSC
koji okuplja 347 hrišćanskih crkava, konfecija i zajednica u više od
110 država, a u radu ove međunarodne organizaciji učestvuje i većina
pravoslavnih crkava.
„Svetski savet crkva je čudan konglomerat koji ima u sebi sve i
svašta, ali ne i ono najvažnije i jedino potrebno, a to je liturgijsko
jedinstvo. Crkva, po pravoslavnom poimanju, ne može drugačije da se
shvati nego kao zajednica vernih koji se sabiraju u liturgiji sa
episkopom. A to načelo, zbog različitog shvatanja vere u Hrista i
liturgije, daleko je od onog što zastupaju nepravoslavni u ekumenskom
pokretu”, kaže dr Zdravko Peno, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom
fakultetu u Foči.
Kako objašnjava ovaj predavač dogmatike i etike, jedinstvo SSC nema
značajno teološko uporište i treba ga prevashodno videti kao izraz
ljudskih napora, neretko i političkih i ekonomskih interesa njegovih
učesnika. „Kako voditi ekumenski dijalog u forumu u kome ravnopravno,
jedno pored drugog, sede pravoslavni episkop i žena biskup”, konstatuje
Peno i dodaje da je nezahvalno govoriti o rokovima kada bi svi hrišćani
mogli da se pričešćuju iz „iste čaše”. Zbog nasleđenih istorijskih
problema i usled pogrešnog razumevanja ekumenskog pokreta, ali i
nespremnosti jednog dela vernog naroda i pojedinih predstavnika
crkvenog klira da razumeju suštinu ekumenizma, dijalog sa inoslavnima,
pre svega sa rimokatolicima, sve više izaziva podozrenje.
Podsećajući na zapovest Isusa Hrista koju je dao svojim učenicima:
„Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga duha”
i na apostolsku misiju u svetu, profesor Peno ukazuje da pravoslavno
poimanje crkve, otuda i ekumenizma, podrazumeva da se svuda i na svakom
mestu i u svako vreme svedoči istina onima koji su za nju otvoreni. A
svedočenje istine u Hristu pre svega znači služenje svete liturgije.
Kod protestanata akcenat je na propovedi, dok je kod rimokatolika
liturgijsko služenje na prvom mestu memento, odnosno sećanje na
istorijskog Hrista.
Peno ukazuje na to da kod pravoslavnih učesnika u dijalogu sa
rimokatolicima danas postoje dva pristupa. Jedan je da se u prvi plan
stave sve istorijske kontroverze između pravoslavnih i rimokatolika i
da se kroz duge razgovore dođe do zajedničkog ispovedanja vere. U
nastavku bi sledilo liturgijsko jedinstvo. Drugi pristup koji je, kako
smatra naš sagovornik, utopijski, jeste da se odmah krene od
pričešćivanja iz zajedničke čaše, a da se paralelno vode ekumenski
razgovori o gorućim dogmatskim pitanjima.
„U ekumenskom dijalogu sa rimokatolicima za nas pravoslavne je
najvažnije da sačuvamo identitet koji imamo. Da bi se ostvarilo
liturgijsko jedinstvo, neophodno je da rimokatolici istinski prihvate
nikejsko-carigradski simvol vere, a nikako da ga ispovedaju kao jedan u
nizu simvola, shvatajući ga kao relikt prošlosti i ne udubljujući se u
njegovu suštinu”, objašnjava složenost problema profesor Peno.
Najveći kamen spoticanja u odnosima pravoslavnih i rimokatolika
ostaje, međutim, papski primat. Za rimokatolike je pitanje vlasti pape
– pitanje svih pitanja, a sve ostalo, kako pokazuje i Ravenska
deklaracija, dolazi u drugi plan. „Teško je razgovarati o jedinstvu s
nekim ko ne oseća naglašenu potrebu za živim učešćem u crkvi, kao Telu
Hristovom. Umesto zajednice s vama, on želi ostvarenje ’volje za moć’”.
Kroz istoriju se pokazalo da crkva ne može da gospodari drugima, budući
da to nije u njenom biću. Vatikan je danas daleko od onog vremena kada
je imao ogromnu vlast i uticaj nad svetskim zbivanjima. Štaviše, on ne
može da ostvari čak ni elementarni uticaj u Evropskoj uniji, da se
izbori da hrišćanstvo nađe svoje mesto u preambuli Evropskog ustava”,
napominje profesor Peno.
Ovaj pravoslavni teolog ukazuje da je posle Drugog vatikanskog
koncila došlo do liberalizacije katoličkog učenja sa ciljem da se crkva
približi svetu, ali rezultat tog novog kursa nije ispunio očekivanja.
„Kao hrišćani, mi pravoslavni smo otvoreni za dijalog sa
rimokatolicima koji bi bio zasnovan na istini i ljubavi. Takvom
pristupu nas uči i ustrojstvo liturgije i reči: ’Ljubimo jedni druge da
bismo jednodušno ispovedali’
... Svi smo potrebni jedni drugima,
iako se stiče utisak da smo mi više potrebni njima, ali motivi
jedinstva moraju biti iskreni, ne od ovog sveta, nego autentično
crkveni. Ukoliko rimokatolici prihvate da je naše liturgijsko i
sveukupno predanje autentično, onda postoje osnove za dijalog”, ističe
dr Zdravko Peno.
Prijem 
