Makedonija pred neizvesnom sutrašnjicom

Makedonija pred neizvesnom sutrašnjicom

Strahovanje je opravdano jer
su se, tri dana po proglašenju nezavisnosti Kosova, oglasili američki
eksperti za Balkan, koji bez uvijanja najavljuju novu etapu u
razrešenju „albanskog pitanja”



Specijalno za Politiku
Skoplje – Ostajanje po strani i gunđanje u sebi, s kojim su
Makedonci propratili proglašenje nezavisnosti južne srpske pokrajine,
rečitije je od svakog talambasanja potvrdilo njihovu zebnju od
sutrašnjice čiju sadržinu će oblikovati postkosovska događanja.
Euforično slavljenje Albanaca pred njihovim vratima, začinjeno
pucnjavom i poklicima paravojnoj UČK i sanjanoj „Iloiridi” zlokobno su
najavili nova prekrojavanja Balkana, pa dakle i Makedonije u kojoj su
Albanci gotovo državotvorni narod.
Strahovanje je opravdano jer su se, tri dana posle proglašenja
nezavisnosti Kosova, oglasili američki eksperti za Balkan, koji bez
uvijanja najavljuju novu etapu u razrešenju „albanskog pitanja”.
Direktor američkog centra „Vudro Vilson”, Martin Šlecinger je svoje zle
slutnje obrazložio u intervjuu Glasu Amerike, upozorivši da priznavanje
Kosova opasno ugrožava opstanak Republike Makedonije. Američki ekspert
je bez okolišanja rekao da priznavanjem nezavisnog Kosova, počinje
prekrojavanje granica na Balkanu i da to „ukoliko žele SAD mogu da
spreče”. Šlecinger je izrazio otvorenu sumnju da će Amerika sprečiti
takve procese.
Seme razdora
U genezi priče o odnosima Makedonaca i Albanaca u Makedoniji,
jednako kao u onoj srpskoj, utkani su dokumenti „Prizrenske lige”,
kojima je, jednom zauvek, posejano seme razdora između Albanaca
(Arbanasa) i ostalih naroda na repu Balkana. Činjenica da su na junskom
zasedanju „Prizrenske lige” 1878. godine u Bajrakli džamiji u Prizrenu,
prisustvovali delegati iz desetak gradova u Makedoniji, u ondašnjoj
turskoj provinciji Rumenliji, sama za sebe govori o odjeku njenih
odluka na prostorima današnje Makedonije.
Prizrenska deklaracija će se na tlu Makedonije očitavati jedan vek
ali će njeno aktuelizovanje biti svakodnevno, posle osamostaljenja
Makedonije (1992. godine). U selu Šipkovici, povrh Tetova, tamo gde je
2001. godine stolovao glavni štab paravojne ONA, tetovski profesor
francuskog jezika Nevzat Haljilji, dojahavši na belom konju, formirao
je Partiju demokratskog prosperiteta, i udario temelje svim potonjim
aktivnostima svojih sunarodnika u Republici Makedoniji.
Potpisniku ovih redova je, posle euforične proslave, objašnjavao
„istorijsku neprolaznost” prizrenske deklaracije, i simbole i
transparente, koji su odudarali od dotadašnje ikonografije na skupovima
Albanaca. Rekao je, između ostalog, da je došlo vreme da Albanci javno
izlože svoju sputavanu istoriju i pravo da se pod obeležjima svoga
naroda bore za svoja prava.
Kasnija događanja i nekontrolisana žurba ka izjednačavanju sa
Makedoncima, Halilija i njegove prve saradnike zbrisaće sa političke
scene ali će njihovo „prepročitavanje” Prizrenske deklaracije širom
otvoriti vrata njihovim sledbenicima, predvođenim kosovskim đakom,
Arbenom Džaferijem. Nekadašnji urednik „komunističke” TV Priština će
inerciju raspada Jugoslavije, među svojim sunarodnicima u Makedoniji,
kanalisati i kontrolisati, do trenutka kad je njegova lična misija, da
Albanci budu ravnopravni sa Makedoncima, i ostvarena.
Samo jednom zajedno
Džaferiju ćemo se vratiti kasnije jer je, u makedonsko-albanskim
relacijama i do njegove ere, kroz istoriju bilo netrpeljivosti koja,
pritajeno, egzistira i danas. Albanci na tlu Makedonije su samo jednom
bili rame uz rame sa Makedoncima i drugim narodima na ovim prostorima.
Bilo je to početkom dvadesetog veka, za vreme Ilindenskog ustanka 1903.
godine, kad je u Kruševu formirana Kruševska Republika. Potvrda tome je
Kruševski manifest u kome vođe ustanka pozivaju Makedonce, Albance i
Vlahe da se zajednički bore za oslobođenje od osmanlijskog ropstva. U
svim drugim, istorijski važnim događanjima, Albanci su, zvanično, bili
na strani makedonskih neprijatelja, ili bolje reći protiv Makedonaca.
Dovoljno je spomenuti balkanske ratove, Prvi i naročito Drugi svetski
rat, kad su oružane albanske bande, kačaci, balisti i iredentisti,
harali Makedonijom. Njihovo ponašanje se ništa bitnije neće promeniti
ni tokom jugoslovenskog „bratstva i jedinstva”. Albanci su, posle svake
pobune njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji, buntovali u
Makedoniji. Tako je bilo 1971, 1981. i naravno 2001. godine.
Ne treba zaboraviti da su Albanci bojkotovali referendum o
osamostaljenju Makedonije, usvajanje novog Ustava, jedan popis
stanovništva i mnoga druga javna izjašnjavanja o ustrojstvu makedonske
države. Zbog primene „Badinterovog principa”, bez glasova albanskih
poslanika inače nije moguće usvajanje ni jednog važnog sistemskog
zakona, pa ga Albanci koriste da bi ucenili i iznudili povlastice, koje
inače ne važe za pripadnike drugih etničkih manjina u Makedoniji.





Valja
naglasiti da su akteri tih pobuna dolazili sa Kosova i da, bez
izuzetka, oni stoje iza svih aktivnosti koje su ugrožavale i ugrožavaju
suverenitet i integritet makedonske države. Jedan od takvih je i
pomenuti Arben Džaferi, nesumnjivi lider balkanskih Albanaca u minulih
petnaest godina. Džaferi se na javnu političku scenu pojavio u
trenucima kad je Makedonija bila na istorijskoj prekretnici i kad joj
je od ponašanja Albanaca bukvalno zavisio goli opstanak. Došavši na
čelo Demokratske partije Albanaca, „tihi čovek” iz Tetova je s
razložnošću antičkog filozofa Makedoncima i Albancima, ali i svetu,
objašnjavao „nužnost drugačijeg tretiranja Albanaca”.
Iz Džaferijeve retorike će se izroditi prvi veći incident, onaj
koji će biti inicijalna kapisla krvavim međuetničkim sukobima 2001.
godine. U sparno leto, 9. jula 1997. godine, u Gostivaru će, isticanjem
albanske zastave na zgradi tamošnje opštine, tadašnji mladi
gradonačelnik Rufi Osmani izazvati brutalnu intervenciju makedonske
policije. Taj prvi bunt Albanca u nezavisnoj Makedoniji, silom je
ugušen a njegovi predvodnici, pomenuti Osmani i njegov tetovski kolega
Alajdin Demiri, završiće u skopskom zatvoru Idrizovio.
Profesor, kongresmen i gastarbajter
U to vreme, u makedonsko-albansku priču umešaće se još jedan
kosovski Albanac, odbegli profesor sa Prištinskog univerziteta, Fadilj
Sulejmani. Uz tvrdnju da bez znanja i nauke nema prosperiteta ni za
jedan narod pa ni za Albance u Makedoniji, Sulejmani je u rano proleće
1994. godine, uz pomoć imućnijih Albanaca, formirao Tetovski
univerzitet. U desetak privatnih kuća u tetovskom naselju Rečica,
udarao je temelje instituciji, koja će biti novi zamajac u političkom
prosperitetu Albanaca u Makedoniji.
U razgovoru za ondašnji „Intervju”, Sulejmani mi se ljudski jadao da
ga ne ljuti to što ga ne razumeju Makedonci, no to što za njegovu
misiju „sluha nemaju ni moji Albanci”. Sulejmanijev univerzitet je
preživeo bitku sa policijom u nemirima koji su inicirani rušenjem
„rektorata”, a taj će događaj biti presudan za kasniju međunarodnu
podršku i formiranje Štulovog univerziteta u Tetovu.





Tih
dana, u znak podrške Sulejmaniju, u Tetovo je doputovao, nedavno
preminuli američki kongresmen, albanskog porekla, Džozef Diogardi, onaj
isti koji će uz pomoć svojih prijatelja, Roberta Dola (budućeg
republikanskog kandidata za predsednika SAD), Alfonsa d’Amata, Denisa
de Končinija i Toma Lantoša, Ameriku, na velika vrata uvesti u
„albansko pitanje” na Balkanu.
U narednoj deceniji, poslednjoj u minulom veku, Albanci su u
Makedoniji formirali desetak političkih partija, ali su samo dve –
Partija demokratskog prosperiteta i Demokratska partija Albanaca (DPA)
– imale i imaju značajnu ulogu u političkom životu Makedonije. Zbog
nepomirljivog antagonizma između Socijaldemokratskog saveza i VMRO
DPMNE, dve vodeće partije u makedonskom političkom bloku, obe albanske
partije su izborile pravo da budu koalicioni partner jednoj od
vladajućih makedonskih partija.
Džaferijeva DPA će tako postati trajni partner vmrovcima, dok će
socijaldemokrate, silom prilika, za partnera primiti kasnije osnovanu
Demokratsku uniju za integraciju (DUI), nastalu transformacijom
raspuštene paravojne ONA, koja je, čak, na poslednjim parlamentarnim
izborima pobedila u albanskom političkom korpusu.
U Džaferijevu retoriku, koja je bila prihvatljiva i za Makedonce,
naprasno se umešao švajcarski gastarbajter Ali Ahmeti, čiji je ujak,
Fazli Veliju, aktuelni narodni poslanik, inspirator i vodeći
organizator oružanog međuetničkog konflikta 2001. godine. Uz podršku
Džemsa Perdjua, specijalnog izaslanika američkog predsednika Bila
Klintona i logistike američke ambasade u Skoplju, nepoznati Ahmeti je
preko noći postao samozvani komandant Oslobodilačke narodne armije
(ONA).
Albancima u Makedoniji u to vreme naruku su išla događanja u
regionu, pre svega bombardovanje SR Jugoslavije i okupacija Kosova i
Metohije. Podstaknuti osiljenim pripadnicima kosovske OVK i uz njihovu
pomoć u naoružanju i ljudstvu, Ahmetijevi borci za oslobođenje Albanaca
su 17. februara 2001. godine, incidentom u pograničnom selu Tanuševcu,
izazvali krvavi sedmomesečni međuetnički sukob.
Kao što je poznato, taj sukob je okončan potpisivanjem Okvirnog
ohridskog dogovora, 13. avgusta 2001. godine u Ohridu, a njime su
udareni temelji trajnog ustoličenja Albanaca u ukupni identitet
Republike Makedonije. Obrazlagati šta su sve Albanci dobili tim
dogovorom nije moguće u novinskom tekstu. Dovoljno je reći da je on
uzrokovao promenu makedonskog Ustava a time su širom otvorena vrata za
potpuno i suštinsko izjednačavanje sa Makedoncima.
Albanski jezik je postao službeni u državnim organima i
institucijama, zastupljenost u njima adekvatna je procentu njihove
brojnosti na tlu Makedonije. U aktuelnoj makedonskoj vladi šest
ministara su Albanci, a broj zamenika i pomoćnika ministara, direktora
javnih preduzeća je impozantan. U Tetovu rade dva albanska
univerziteta, Drugi kanal nacionalne televizije je albanski, Albanci
imaju svoja glasila, pozorište, izdavačke kuće...
Ako na trenutak zaboravimo mentorstvo američke administracije, koje
je ovde zvanično promovisano 2001. godine, na ponašanje Albanaca u
Makedoniji, presudan uticaj ima njihova brojnost. Prema poslednjem
popisu (2004. godine) 25,2 procenta od ukupnog stanovništva (2.022.547)
sačinjavaju Albanci. Prema slovu promenjenog makedonskog Ustava, pravo
na posebne privilegije (upotreba jezika, zastupljenost u državnim
organima), imaju pripadnici etničkih manjina u svim sredinama u kojima
je njihova brojnost iznad 22 procenta.
Ucenama i pretnjama novim buntom, Albanci su izdejstvovali novu
teritorijalnu podelu Makedonije, pa su po slovu tog zakona dobili
tridesetak čisto albanskih opština, a u 16 od njih vlast je danas u
njihovim rukama. Oni gospodare zapadnom Makedonijom i tamo je uticaj
centralne vlasti gotovo zanemarljiv.
U susret „Velikoj Albaniji”
„Ilirida” i „Dardanija” su dva imena koja kod Makedonaca izazivaju
opravdanu zebnju. Reč je o „državama” čije formiranje je kovertirano u
platformama svih albanskih političkih partija. Oba projekta su
iznedrena iz pominjane „Prizrenske lige” i njima Albanci ucenjuju
makedonske vlasti uvek kad žele da iznude dalekosežne ustupke. U tome
im svesrdno pomaže aktuelni ambasador SAD, Džilijan Milovanović.
Dotična gospođa je, na primer, dan posle proglašenja nezavisnosti
Kosova, pozvala premijera Gruevskog i naložila mu da što hitnije
ozakoni ozvaničenje albanskog jezika na celoj teritoriji Makedonije i
socijalno zbrinjavanje veterana paravojne ONA.
Iz Prištine je ovih dana liferovana informacija o zahtevu pokreta
„Samoopredeljenje”, za pokretanje postupka o ujedinjenju svih Albanaca
na Balkanu. Karta „velike Albanije”, koja je ilegalno nastavno pomagalo
u albanskim obrazovnim institucijama u Makedoniji, najrečitije govori o
opravdanom strahu Makedonaca od dolazećeg sutra.