Ponosan i postiđen Evropljanin

Ponosan i postiđen Evropljanin






Iz govora šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića pred Spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta







Brisel
– Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić govorio je danas pred
spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta. U obraćanju evropskim
parlamentarcima šef srpske diplomatije je, između ostalog rekao.
„Danas stojim pred vama kao jedan ponosan Evropljanin i kao jedan postiđeni Evropljanin.
Ponosan jer me moje nasleđe, moja kultura, moja verovanja i moja
istorija vezuju za grupu nacija koje su se, na početku 21. veka,
usaglasile i stvorile nešto toliko veličanstveno da bi čovek mogao da
kaže: „Zaista nikada u istoriji sveta nije bilo ništa nalik na ovo.“
„Kako da ne budem ponosan”, nastavio je Jeremić. „Kako sam mogao,
sve do pre nekoliko dana, da bez i najmanje sumnje, ne podržavam
aspiracije moje zemlje da se priključi Evropskoj uniji i da, shodno
tome, ne pozdravim obavezivanje EU da pod svoje okrilje prihvati Srbiju
i celokupan zapadni Balkan primi s dobrodošlicom unutar svojih međa?
Isto tako sam duboko postiđeni Evropljanin. Tacit je napisao: Deserta faciunt et pacem appellant:
„Stvaraju pustoš i nazivaju je mirom.“ To je ono što su neke zemlje
Evropske unije uradile Republici Srbiji, maloj, miroljubivoj,
demokratskoj zemlji u Evropi, osnivačkoj članici Ujedinjenih nacija,
izvornoj potpisnici Helsinškog završnog akta i oslonca stabilnosti u
jugoistočnoj Evropi.
Stvaranje pustoši iz obećanja o evropskoj budućnosti. To je ono što
su vlade neke od vaših zemalja učinile priznavanjem unilateralne,
ilegalne i nezakonite deklaracije o nezavisnosti privremenih
institucija samouprave srpske južne pokrajine Kosovo i Metohija.
Stidim se ne kao Srbin – jer smo u pregovaračkom procesu o budućem
statusu naše pokrajine Kosovo samo pokazali dobru volju i razumevanje
za legitimna prava druge strane. U stvari, od demokratskog svrgavanja
režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. gotovo da smo sve učinili
kako treba. Savladali smo skoro svaku prepreku. Ispunili smo skoro sve
uslove. Prihvatili smo gotovo sve standarde. I prihvatili smo svaki
izazov našoj budućnosti sa optimizmom za koji su mislioci kao što je
Aleksis de Tokvil verovali da je odavno nestao sa Starog kontinenta.
Stidim se kao Evropljanin. Kao neko ko duboko u srcu zna da je ono
što je učinjeno Srbiji fundamentalno kršenje same prirode ne samo
međunarodnog sistema nego i vrednosti na kojima počiva evropska
građevina.
Stidim se jer ako prihvatanje ovog čina etnički motivisane secesije
od demokratske, evropske države nije pogrešno, onda ništa nije pogrešno.
Stidim se jer vidim kako se temelj vrednosti koje nas čine onim što
jesmo baca pod noge. Jer vidim kako moje kolege Evropljani pokušavaju
da izgrade budućnost na temeljima od peska i ruševina.
I stidim se jer uprkos pričama o razumu i prosvećenosti, uprkos
pobožnom naginjanju ka opštem dobru i solidarnosti Evropa ubrzano
postaje samo još jedno mesto na kome je moć ispravna stvar.
Neki bi mogli da kažu da preterujem. Okrenimo se, onda, onome što nam je pri ruci.
Institucija čija je osnovna odgovornost održavanje međunarodnog mira
i bezbednosti, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, jeste Savet
bezbednosti. I, 1999, posle 78 dana bombardovanja moje zemlje, on je
usvojio rezoluciji – i danas još važeću – kojom se UN daje ovlašćenje
da upravlja južnom srpskom pokrajinom Kosovo i eksplicitno i
nedvosmisleno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet moje
zemlje. U vreme kada je Srbijom vladao tiranin, Kosovo je bilo
neodvojivi deo Srbije.
Tako stoji u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti. Ona ide i dalje od
ovoga. U Poglavlju VII nalazi se obavezujuća odredba za sve zemlje
članice Ujedinjenih nacija da poštuju granice moje zemlje.
I sada, kada je Srbija demokratska zemlja, neke evropske zemlje
spremne su da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. One kažu da,
zapravo, nisu kaznile tiranina, ali da će sada kazniti demokratiju – evropsku demokratiju – i da od građana očekuju da to prihvate.
One kažu da Kosovo može da bude nezavisno, ali i da se u isto vreme Rezolucija 1244 u celini
primenjuje, uključujući, verovatno, i onaj deo u kome se potvrđuje
suverenitet Srbije nad Kosovom. I one šalju misiju EU u našu pokrajinu
bez odobrenja Saveta bezbednosti, i pored toga što članovi 5 i 8
Rezolucije 1244 jasno stavljaju do znanja da to može da učini samo
Savet bezbednosti.
Juče, na hitnom sastanku Stalnog saveta, nijedan evropski ambasador
nikome nije mogao razumno da objasni zašto ono što se čini Srbiji nije
kršenje osnovnih principa Helsinškog završnog akta. Nisu mogli da mi
objasne zašto ono što čine ne predstavlja opasan presedan koji će
dovesti do veoma opasnih posledica za stabilnost Evrope i celog sveta.
Priznavanje unilateralnog proglašavanja kosovske nezavisnosti od
Srbije ozakonjuje doktrinu o nametanju rešenja u etničkim sukobima.
Ono ozakonjuje čin jednostrane secesije od strane pokrajinskog ili
lokalnog entiteta. Ono transformiše pravo na samoopredeljenje u
priznato pravo na nezavisnost. Ono ozakonjuje nasilno deljenje
međunarodno priznatih, suverenih država.
I ono krši obavezivanje ka mirnom rešavanju sporova u Evropi.
Ono čak oživljava diskreditovanu doktrinu hladnog rata o ograničenom suverenitetu.





Postupcima
nekih zemalja članica Evropske unije svakom budućem etničkom ili
religioznom separatisti u Evropi i širom sveta dato je oruđe za
ostvarenje priznanja. Da li bilo ko u ovoj sobi misli da su kosovski
Albanci jedina grupa u svetu koja ima pritužbe na svoj glavni grad?
Da li neko od vas iskreno misli da će samo time što će izgovoriti da je Kosovo sui generis
od njega to i načiniti? Da neće biti posledica po stabilnost i
bezbednost međunarodnog sistema, samo zato što vi kažete da neće?
Da li se ovako ponašaju ponosni Evropljani? Da li ovako u praksi
izgledaju evropske vrednosti? Da li se ovako postupa prema prijateljima?
Uprkos svemu što sam video i svemu kroz šta je moja zemlja prošla,
nisam izgubio veru u Evropu, čak i pored toga što se stidim zbog
postupaka nekih koji su u njoj.
Nisam izgubio veru u Evropu jer se i dalje nadam da će Evropa
ispuniti svoje vrednosti; da će Evropa za trenutak zastati i setiti se
principa koji rukovode njenim odlučivanjem u Briselu i Strazburu.
Govorim o kompromisu, ustupcima i postizanju saglasnosti. To tako
funkcioniše: uključivanjem u proces promišljenih, strpljivih i
neprekidnih pregovora u atmosferi dobre volje sve do postizanja kompromisa koji mogu da prihvate sve strane.
U slučaju budućeg statusa Kosova, samo rešenje koje je prihvatljivo za obe strane može da bude održivo i dugotrajno.
Samo kroz pregovore postignuto rešenje može da dovede do zajedničke evropske budućnosti.
Samo takvo rešenje može da učvrsti regionalna ostvarenja, ojača
geostrateške ostvarene prioritete i obnovi težnju za promenama u
jugoistočnoj Evropi.
Nametanje jednostranog ishoda – priznavanje nezavisnog Kosova –
dovodi do suprotnog. Ono osujećuje ostvarenja evropskih vizionara u
našem regionu; ono razdvaja zapadni Balkan od njegove budućnosti u
Evropi; i podstiče viđenje u celokupnom regionu da se Evropa bavi
nametanjem rešenja.
Eto gde smo mi. Sramno je biti na takvom mestu. I to nije mesto na kome treba da budemo.
Mi smo na litici i gledamo u ponor i senke neizvesnosti. Neizvesnost
u vezi sa budućnošću zapadnog Balkana. Neizvesnost demokratije u
Srbiji. Neizvesnost oko bezbednosti kosovskih Srba. I neizvesnost u
vezi sa sudbinom naših svetinja – centralnog elementa našeg nacionalnog
identiteta.
I pored svega, mi gledamo napred. Mi možemo da vidimo dalje od
sloma, mimo nesloge. I dalje možemo da vidimo Evropu onakvu kakva je,
kakva može da postane i to može da postigne.Ali i kako može da naškodi:
snovima ponosne, demokratske, evropske zemlje koja je od oktobra 2000.
savladala više prepreka nego što je to učinila većina drugih zemalja
tokom stotinu godina.
Uveravam vas hrabrošću jedne ujedinjene nacije, Srbija se neće
povući. Težićemo onome što je pravedno, onome u šta verujemo, našoj
budućnosti, onome što nam po pravu pripada, naglasio je šef srpske
diplomatije.
Kao odgovoran član međunarodne zajednice posvećen rešavanju sporova
na miroljubiv način putem pregovora, Republika Srbija neće pribeći
upotrebi sile. Jer nasilje ne donosi miroljubivo rešenje ni u jednoj
kriznoj situaciji. Nasilje samo uništava – živote, imovinu, nadu,
ambicije. Ono uništava sve i stvara pustoš.
Mi se zalažemo za mir. Mi smo za sporazume. Mi smo za saglasnost. Mi
smo Evropljani. Kosovo će ostati deo Srbije zauvek, zaključio je Vuk
Jeremić.