Slovenački lov na novinare
Pritisci su počeli odmah
pošto je „Politika” otkrila detalje diplomatskih razgovora sada već
bivšeg političkog direktora MSP Slovenije Mitje Drobniča sa Danijelom
Fridom i drugim saradnicima američke ministarke spoljnih poslova
Kondolize Rajs o koracima za osamostaljenje Kosova, koji su vođeni u
Vašingtonu 24. decembra lane
Od našeg stalnog dopisnikaLjubljana, 17. februara – Posle objavljivanja sadržaja
tzv. „vašingtonskih beleški” koje su otkrile dogovor američke
administracije sa slovenačkom diplomatijom kako da vodi spoljne poslove
Evropske unije u pogledu Kosova i drugih svetskih žarišta, u Sloveniji
je krenula hajka na „državne neprijatelje”. Pritisci su počeli odmah
pošto je „Politika” otkrila detalje diplomatskih razgovora sada već
bivšeg političkog direktora MSP Slovenije Mitje Drobniča sa Danijelom
Fridom i drugim saradnicima američke ministarke spoljnih poslova
Kondolize Rajs o koracima za osamostaljenje Kosova, koji su vođeni u
Vašingtonu 24. decembra lane.
Pošto sam u „Politici” objavila prvi u nizu od četiri članka koji su
informisali javnost u Srbiji na koji način se menjala politika
Slovenije a prevashodno EU i SAD u rešavanju problema Kosova ali i
statusa Srbije u EU, u slovenačkim medijima na poziv političara koji su
ocenili da je „sloboda informisanja ograničena nacionalnim interesom”
(Bojan Brezigar, portparol ministra spoljnih poslova Slovenije
Dimitrija Rupela u „Delu”, 26. januara), počinje hajka na autora teksta.
Miran Lesjak, odgovorni urednik „Dnevnika”, s kojim sam razgovarala
24. januara ali i posle toga, znao je da ću objaviti članak o sadržaju
„vašingtonskih beleški” u „Politici”, koji sam napisala
na
osnovu dokumenta koji sam dobila iz sopstvenog izvora. Tokom razgovora
me je Lesjak (sa kojim sarađujem od 1986. godine) zamolio da pomenem i
„Dnevnik” ali drugačije nego što to obično radim, dakle, da „ne napišem
ljubljanski Dnevnik”, nego „slovenački Dnevnik”. Tako sam na dan uoči
publikovanja priče u „Dnevniku” i „Politici” dobila dodatnu potvrdu da
je dokument čiju sam verodostojnost i sama proveravala, autentičan i
prema sudu „Dnevnikovog” odgovornog urednika, koji je ujedno bio veoma
zadovoljan što će baš u vreme posete generalnog sekretara UN Ban Ki
Muna Ljubljani isplivati na svetlo dana činjenice o slovenačkoj
diplomatiji.
Sve to, međutim, nije dokaz teze ministra Rupela i premijera Janeza
Janše da se tu radi o ikakvom „međudržavnom” komplotu između dva
medija, posebno što je, kako sam saznala po objavljivanju teksta u
„Politici” 25. januara, najmanje još jedan medij u Sloveniji raspolagao
istim beleškama. Zašto su kolege oklevale da publikuju „vruć materijal”
kojim su raspolagale, saznala sam proteklih dana kada je počela haranga
protiv autorakoji su obelodanili „vašingtonske beleške”. Mediji i
političari su se naročito obrušili na dopisnika „Politike” jer sam,
istražujući promene slovenačke spoljne politike pre svega u odnosu
službene Ljubljane prema Kosovu, iz svojih izvora prikupila više
desetina do sada neobjavljenih dokumenata, između ostalih i pomenutu
„vašingtonsku belešku”. Ono što je za mene bio novinarski posao,
pretvoreno je u hajku na novinare koji su, objavivši „poverljive
državne dokumente”, navodno „uprljali ugled Slovenije”.
Možda je to bio razlog što sam preksinoć, kasno uveče, u ulazu
zgrade u kojoj živim u Ljubljani, davala izjavu dvojici policajaca.
Nije to bio „informativni razgovor” povodom nedavno objavljenih
dokumenata slovenačkog MSP, ali je događaj koji je prethodio dolasku
policijske patrole tek jedan u nizu neprijatnosti koje se dešavaju
mojoj porodici u poslednjih 20 dana, otkako sam u „Politici” objavila
seriju tekstova koji su, kako je vest opremila ovdašnja POP TV –
„raskrinkali Sloveniju”.
Ukratko, „nepoznati počinilac” je u našem haustoru razbio kućni interfon, udarcem posred
pločice
na kojoj su prezimena „Vasović” i „Mekina”. Ne isključujem da se tu
radi o običnom vandalizmu, ali nije moguće isključiti ni
uzročno-posledičnu vezu sa pomenutim tekstovima, posebno što se nikada
pre, u 12 godina koliko živimo na istoj adresi, nije desilo da nam neko
u gluvo doba noći razbija prozore, što nam se dogodilo dva puta
sredinom protekle sedmice, niti da sa skrivene adrese u isto vreme
dobijem poruku koja me opominje da „imam lepu decu”.
Uz sve to moj muž Igor Mekina, koji je četiri godine radio kao
urednik međunarodne politike u ljubljanskom „Dnevniku”, saznao je u
petak ujutro iz medija da mu odgovorni urednik „Dnevnika” tim putem
preti otkazom jer je poslodavcu (Dnevniku) navodno „nastala šteta”
pošto je „Politika” istog dana kad i „Dnevnik” objavila sadržaj
Drobničeve diplomatske beleške.
Dva dana ranije, u vreme kada se sve komšije vraćaju s posla, na
našim ulaznim vratima u prizemlju „dočekao” nas je selotejpom zalepljen
„Dnevnikov” memorandum na kome je velikim slovima pisalo „obaveštenje”,
a u nastavku polupismen tekst u kome je svako ko je prošao kroz ulaz
naše zgrade mogao da vidi koji „izdajnici” tu žive (na vratima inače
nema pločice s imenom) i da pročita da je Igor Mekina „optužen” od
strane „Dnevnika” a da su detalji dostupni – u poštanskom sandučetu.
„Dnevnik” se poslužio do tada nepoznatom „praksom” da na našu kućnu
adresu pošalje svog „uručivača”, koji je naočigled svih istakao lične
Igorove podatke i to u nezapečaćenom kovertu. Takav „postupak” je prema
oceni renomiranih ljubljanskih advokata koji su nam odmah ponudili
svoju pomoć, koliko šokantan toliko i nezakonit.
Očito je podsećanje na „kolaboracionističku prošlost” novine uticalo
na to da je odgovorni urednik „Dnevnika” Lesjak već narednog dana putem
medija ukazao na „rođačke veze” autora članka u „Dnevniku” sa
dopisnicom „Politike”, čime je težište rasprave o suštini
„vašingtonskih beleški” prebačeno na porodični teren, zbog čega je 7.
februara reagovalo i Društvo novinara Slovenije, koje je protestovalo
zbog postupaka slovenačkog MSP koji su doveli do napada na „dopisnika
Politike Svetlanu Vasović-Mekina, pri čemu se posredno ističe njena
nacionalna pripadnost i optužuje za delovanje protiv Republike
Slovenije, a što je najgore – napadima su izloženi i članovi njene
porodice”.
Prebrojavanja mojih krvnih zrnaca ne bi bilo da kabinet šefa
diplomatije Dimitrija Rupela nije 26. januara izdao saopštenje da je
objavljivanje štetilo Sloveniji, pa sve to još u „osetljivom trenutku”
(slovenačkih napora da Kosovu da državnost); pominjana je
„nedržavotvornost medija”, a istovremeno je MSP Slovenije lansirao teze
koje su aludirale na nekakve zavere sa Srbima pošto je sadržaj
„vašingtonske beleške” uz „Dnevnik” objavila i „beogradska Politika”.
MSP Slovenije u svom drugom saopštenju od 26. januara podvlači da
„istovremena objava u beogradskoj Politici i ljubljanskom Dnevniku
šteti ugledu i verodostojnosti slovenačke diplomatije i države”.
Po odlasku Ban Ki Muna, na hajku protiv nepodobnih novinara zapravo
prvi otvoreno poziva predsednik slovenačke vlade Janez Janša,
podsetivši javnost da „problem nije samo u (Rupelovom) ministarstvu već
da je neki osetljiv dokument istovremeno objavljen u nekim slovenačkim
i srpskim medijima”. Janša je na tom mestu izrazio nezadovoljstvo što
se u Sloveniji „neke stvari nisu promenile od 1991. (naovamo), a nadali
smo se da jesu”. Time je žigosao svaku moguću saradnju između nekog
slovenačkog i srpskog medija kao nedozvoljenu „spregu” i čin izdaje,
jednak onome kada je „Dnevnik”, navodno pre 17 godina, u vreme
slovenačkog rata za osamostaljenje, pozdravio dolazak „okupatorskih
tenkova”.
Posle toga odgovorni urednik „Dnevnika” dozirano pušta u opticaj,
putem medija, lične podatke mog muža i mene, čime nas putem „čaršije”
okrivljuje za navodno „curenje informacija” iz Dnevnika, iako Lesjak za
takve tvrdnje nema nijedan dokaz. Zbog toga je „pod tepih” sklonjena
pažnja sa srži problema a to je put rešavanja kosovske krize i
pristajanja evropskih država na zahteve američke administracije.
Lesjak 29. januara daje izjavu slovenačkoj novinskoj agenciji STA da
samo „Dnevnik” polaže pravo na „dokument koji je ekskluzivno dobio”,
iako je sasvim izvesno da „Dnevniku” to pravo odnosno „vašingtonsku
belešku” nije dao ni MSP Slovenije ni ministar Rupel, koji je najavio
da teče policijska istraga protiv onoga ko je dokument „otuđio iz kuće
(MSP)”. Lesjak u istom dahu, u istoj izjavi datoj 29. januara, samog
sebe demantuje u pravu na „ekskluzivnost” dokumenta „do koga je Dnevnik
došao”, jer je komentarišući vest da je ostavku podneo Mitja Drobnič,
rekao da „nije siguran da je otišla prava osoba”, te da bi „ostavku
morao da podnese onaj ko je s nekim nedovoljno promišljenim postupkom
omogućio medijima (množina!) da bez prepreka izveštavaju o tom
dokumentu”.
Odgovorni urednik „Dnevnika” tu zaboravlja na interes slobode reči i
obrušava se na izvor(e) koji su medijima doturili vašingtonske beleške.
„Treba utvrditi – ko je ta osoba” proziva Lesjak izvor koja se odvažio
da da dokument njegovoj kući a možda i drugim medijima. Time je
odgovorni urednik „Dnevnika” otvorio poteru za traženje „doušnika sedme
sile” u redovima državne uprave, što može imati katastrofalne posledice
za društvo u celini. Umesto da štiti interes javnosti da bude
informisana, odgovorni urednik „Dnevnika” menja stranu i svrstava se na
stranu državnih islednika, a kako bi dokazao svoj patriotizam, podržava
istragu za „uljezima” i „špijunima” ne samo u državnoj administraciji,
već je pokreće i u vlastitoj redakciji! I sve to uprkos kodeksu
novinara koji kaže da je zaštita novinarskih izvora osnovna dužnost
svakog novinara. Izdaja poverljivog izvora informacije je za svakog
novinara jednako brisanju brojnih budućih izvora za mnogo budućih
novinara. Stoga je poziv odgovornog urednika „Dnevnika” u suprotnosti
sa osnovnim načelima novinarstva.
Da sve bude zanimljivije, lično Lesjak otkriva da „vašingtonska
beleška” nije bila dostupna samo jednoj slovenačkoj novini, pa 29.
januara dva puta u izjavama govori o „medijima”, dakle u množini, koji
su dobili „taj dokument”. Potom je ista novina, uz sve druge domaće
medije, prošle srede izvestila da je Rupelovo MSP priznalo da je dostup
do „vašingtonskih beleški” imalo „nekoliko stotina” službenika
ministarstva. Nije teško zaključiti koliko je to potencijalnih izvora i
kakav težak zadatak čeka Rupelovu unutrašnju kontrolu. Konačno, i sam
„Dnevnik” je, prema rečima Bojana Brezigara, Rupelovog portparola,
sporan dokument imao bar sedam dana, a prema informacijama do kojih je
došla „Politika”, „Dnevnik” je tokom proveravanja informacija zamolio
za mišljenje više slovenačkih diplomata pa čak i jedno strano
diplomatsko predstavništvo u Ljubljani. Bez obzira na to Lesjak se,
prema STA, izvinio u ime „Dnevnika” što je „Politika” istog dana
objavila dokument koji „postavlja pitanja suverenosti slovenačke
spoljne politike” uz obrazloženje čitaocima da se „Dnevniku” uopšte ne
sviđa što je to „Politika” učinila. „Dnevnik” je proteklih sedmica
ignorisao činjenicu da je „Politika” objavila seriju članaka baziranih
na dokumentima slovenačkog MSP, a koji su čak „tajnovitiji” od onoga,
koji je publikovan 25. januara, i koji dokazuju mene slovenačke spoljne
politike prema Kosovu od 1996. naovamo; „Dnevnik” je sve to prećutao
svojoj publici i javnosti, iako su o novom „curenju” dokumenata iz
slovenačkog MSP u udarnim terminima i posebnim emisijama svakodnevno
raspravljali svi drugi slovenački mediji, pod najavama da je „Politika”
objavila „ceo paket tajnih diplomatskih dokumenata”.
Time počinje nova faza medijskih napada na „porodicu Vasović i
Mekina” koju predvodi nacionalna TV Slovenija. Tema priloga TV
Slovenija a zatim i POP TV bile su nepotvrđene priče „izvora iz
Beograda” da su za curenje dokumenta iz MSP Slovenije zaslužni špijuni,
srpski obaveštajci odnosno „tajne službe nekih drugih država”. Mikrofon
je izdašno guran u ruke prvaku Atlantskog saveta za Sloveniju Antonu
Bebleru, koji je u kameru tvrdio da su tekstove o slovenačkoj
diplomatiji u „Politici” pisali „par Vasović–Mekina” i da je za celu
ujdurmu kriva ta „porodica”. Nije slučajno da je odmah posle takvog
verbalnog linča u „Dnevniku” pokrenut „disciplinski postupak” za koji
je moj muž takođe saznao iz novina, a što je sada naprasno pretvoreno u
„otkaz”.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 18.02.2008]
Izvor: Politika
Prijem 
