Ne znam da li ste nekada sedeli sami na groblju i posvetili svoje misli svima onima kojih više nema. Bilo bi lepo da jeste. Nemojte ih zaboravljati, da i sami jednoga dana ne biste bili zaboravljeni...
"...Umiru jeleni, i sad u meni tamo gde si bila slomilo se jutro,
ko ti je rekao da snovi tamne nikad neću znati,
jer biću samo trag čoveka i biću vođa skitnica...
...Ne brini, ne brini, jeleni umiru sami..." čuje se iz Audija parkiranog na nekih dvadesetak metara od mene.
Ništa ne bi bilo čudno, da nisam na groblju.
Sedim na grobu svoje davno preminule nane i blenem u Dunav. Došao sam da je posetim, očistim spomenik i da joj upalim sveću.
Na Lešću sam, a to nikako nije mesto na kome treba slušati muziku, bolesno, zar ne. To verovatno misli i starija gospođa koja prolazi pored Audija i krsti se. Siguran sam da bi mi polupala o glavu onaj termos sa kafom koji joj viri iz torbe, ali računa valjda mučenica da nisam baš "čist" i da je bolje da me se okane.
Šta sad ja tu njoj ima da objašnjavam da nisam ni lud, ni malouman, ni bezobrazan i da imam više poštovanja prema svima ovde sahranjenima nego većina njihovih najbližih.
Odmah pored mene je nečiji grob. Zašto kažem nečiji, pa zato što je krst, davno skršen, sav zarastao i ne vidi se od travuljine. Ne vidi se ni ime, ni godina kada se rodio, ni kada je umro. Samo travuljina. Korov.
Gledam unaokolo i vidim mnoštvo grobova sličnih ovome. I onda ja ne poštujem mrtve.
Da poštujem.
Poštujem i svoje i tuđe, jer da nije tako verovatno bih sada sedeo negde daleko odavde, ne razmišljajući pritom da ću i ja jednoga dana verovatno doživeti istu sudbinu kao i oni, da ću biti zaboravljen.
Ja sada slušam muziku sa mrtvima i sa mojom nanom i sa svima koje ne poznajem, a posebno sa onima koji su zaboravljeni.
U inat zaboravu. Ne znam kako se zovu, ali im posvećujem muziku, ovo malo muzike iz Audija.
Kažu da čovek umire dva puta, prvi put kada umre, a drugi put kada ga zaborave. Ta druga smrt je isto tako teška, ako ne i teža od one prve.
Muzika i dalje tiho dopire iz Audija, a ja i dalje blenem u Dunav i ne razmišljam o prolaznosti života već o gospođi koju sam pre petnaestak minuta dovezao do gornje kapije Lešća.
Majke koja je ostala sama.
Razmišljam o čitulji iz novina koju mi je pokazala dok smo se vozili ka groblju, požuteloj, od starosti pohabanoj, koju drži u novčaniku umesto ikone.
Pred očima mi je slika njene ostarele ruke, lik mladića sa beretkom na glavi i drhtav glas koji kaže:
"Vidi ga kako mi je lep, ljubav majkina. Sad bi već i decu imao, da mi je živ".
Ućuta se i okrenu ka prozoru, verovatno da sakrije suze. Šta da joj kažem, kad se i meni nešto steglo u grlu. Onako u vožnji bacim pokoji pogled na čitulju i ćutim.
Vozim i razmišljam o hiljadama onih koji su imali manje sreće i "bili zaustavljeni u koraku i snu".
I o Radovanu, i o Kursuli, i o Saletu, i o Žiletu, i o Milošu. Kakvi su to momci bili, pa vi pojma nemate. Lavovi. Džaba, više ih nema. Izginuli.
Ne razmišljam o kurvi - politici koja je dovela do toga, ni o bagri, koju neki iz kurtoazije zovu političarima, čija su deca i dalje ušuškana i besna bez ikakvog razloga.
Besna i obesna zbog svega što imaju, a mi nemamo. Džepova punih para, srca punog zlobe, noseva punih praha, a praznih duša. I duša i glava. Paščad jedna.
Moje misli su sa svim onim časnim momcima koji su, tužni, ostali negde. Sa momcima kao što je ovaj sa slike.
Sa njihovim majkama, očevima i decom koju su ostavili, i sa ovom majkom kroz koju njen jedinac još uvek živi.
Stižemo do gornje kapije Lešća i majka odlazi ka sinu. Ne da ga zaboravu.
Ne dozvoljava da joj umre po drugi put.
Simpatični čuvar na donjoj kapiji me je pustio unutra, parkirao sam se pored parcele i tiho pustio muziku, za moju nanu i za sve one zaboravljene. Zaboravljene svojom ili zaslugom svojih najbližih.
Nisam baš uveren da ćete mi poverovati da se u momentu kada sam izlazio iz automobila sa radija začuo glas Neše "Leptira", to vama ostavljam kao slobodu izbora, ali jeste. Stvarno.
Vladimir Božanić-Taksista
Prijem 
