Obećanje EU Kini
Priznanjem nezavisnosti
južne srpske pokrajine Zapad će zabrinuti i Kinu, jer će ohrabriti
tajvanske separatiste koji se 22. marta izjašnjavaju o nezavisnosti
ostrva
Tajvanski predsednik Čen Šuibjan (Foto AFP)
Nedavno
su, preko televizijskog mosta, ruski i kineski analitičari razmatrali
situaciju na Kosovu. Rusi su bili odlučniji, ali su Kinezi već imali,
pozivajući se na tajni izveštaj Ke d’Orseja, preciznu satnicu po kojoj
će Zapad posle 18. februara postupno priznavati nezavisnost Kosova.
Profesor Ma Sipu iz Evroazijskog instituta je rekao: „Priznavanje
Kosova, uprkos protivljenju Srbije, Rusije i Kine, i uloga SAD u tom
procesu predstavljaju nepravdu. Zato Rusija i Kina moraju da budu
aktivnije uključene u proces rešavanja kosovskog pitanja kako bi
osujetile jednostrani američki čin.”
Ovakve izjave o Kosovu nisu u Kini česte. Mnogo se ne priča, ali se
davno određeni načelni stav ne menja: Kina uvažava suverenitet i
teritorijalni integritet Srbije i podržava međunarodne napore da se
pitanje Kosova „pravedno reši putem pregovora u skladu sa relevantnom
rezolucijom UN (misli se, zasad, na Rezoluciju 1244) i međunarodnim
principima”. Teško je, međutim, iz kineske štampe saznati šta se u
Pekingu konkretno misli o, recimo, odbacivanju Ahtisarijevog plana u
Beogradu ili o naporima Srbije da spreči odlazak misije EU na Kosovo.
Nekoliko događaja obeležilo je u poslednje vreme diskretni pristup kineske diplomatije Kosovu.
Polovinom januara Đijang Ju, predstavnica za štampu Ministarstva
spoljnih poslova, izjavila je da je Kina zabrinuta zbog odluke lidera
kosovskih Albanaca da proglase nezavisnost Kosova. „Rešavanje problema
Kosova neodvojivo je od mira i stabilnosti balkanskog regiona i
osnovnih normi međunarodnih odnosa”, istakla je ona. Kina zbog toga
veruje da je najbolje ono rešenje koje je prihvatljivo i za Beograd i
za Prištinu i da međunarodna zajednica treba da ulaže napore u tom
pravcu.
Očigledno, kineska diplomatija, koja se u Savetu bezbednosti UN šest
puta suprotstavila predlogu američke rezolucije o „nadgledanoj
nezavisnosti” Kosova, nije ni za plan Ahtisarija, ni za nametnuto
rešenje, ni za okončanje pregovora.
Štampa je objavila da je 13 kineskih policajaca iz sastava Unmika
uspešno okončalo svoj 15-mesečni mandat i da se sada novi kontingent od
18 policajaca obučava u provinciji Sečuan i sprema da ode na Kosovo. Ta
informacija je objavljena 8. januara – dakle u vreme kad se i u Pekingu
moralo uveliko znati da je Evropska unija odlučila da Unmik zameni
svojom misijom, uprkos protivljenju Srbije – i implicira pretpostavku
da Kina i dalje veruje da na Kosovu ne može biti nikakve vojske i
policije mimo snaga koje tamo šalje Savet bezbednosti.
Zapadna teza da je Kosovo samo evropsko, a ne i šire međunarodno
pitanje – koje Brisel sve češće koristi u polemici sa Rusima – mogla bi
Kinu držati na distanci više nego Rusiju da Brisel svojevremeno nije
Kinezima obećao nešto drugo.
U Pekingu je, 28. novembra prošle godine, potpisana deklaracija o
strateškom partnerstvu Kine i EU. U toj deklaraciji od 47 tačaka, koju
su potpisali premijer Ven Đijabao, portugalski premijer Žoze Sokrateš i
predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, dve strane se
obavezuju da redovne konsultacije i koordinaciju akcija oko glavnih
međunarodnih i regionalnih pitanja smatraju „važnim delom svog
svestranog strateškog partnerstva” u interesu mira, stabilnosti i
razvoja u svetu.
Među oblastima oko kojih dve strane treba tesno da sarađuju pominju
se Afrika, Mjanmar (Burma), Korejsko poluostrvo, Iran, Bliski istok i –
kao jedina regija iz Evrope – Kosovo. Ako je konsultovao Peking oko
slanja misije na Kosovo, što bi bilo logično pretpostaviti na osnovu
obaveza EU iz pomenute deklaracije, Briselu je jasno da i Kina
prevashodno drži do nadležnosti Saveta bezbednosti, iako na strani
možda ostavlja utisak da će se, kao azijska sila, u evropska pitanja
manje mešati od Rusije, kao evroazijske sile.
Postoji još jedan važan razlog zbog kojeg Kina sa posebnom
osetljivošću može da doživi proglašenje nezavisnosti Kosova. To nije,
kako se obično veruje, strah od domino-efekta sve do Tibeta i
Sinđijanga, nego pre zabrinutost zbog političkog dejstva strategije
zapadnih velikih sila, koja nije odobrena u Savetu bezbednosti, na
situaciju na Tajvanu.
Na odmetnutom ostrvu se 22. marta, dakle nakon najavljenog
jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, održavaju predsednički
izbori i, istovremeno, „referendum o prijemu nezavisnog Tajvana u UN”.
Na nedavnim parlamentarnim izborima nacionalistički Kuomintang, koji se
zalaže za postupno ujedinjenje ostrva s maticom, teško je porazio
independiste i separatiste predsednika Čen Šuibjana. Ali sada se oni
mogu osetiti ohrabrenim držanjem Zapada da se na referendumu pozovu na
primer otcepljene srpske pokrajine, makar koliko ih Amerikanci
ubeđivali da je Kosovo „slučaj za sebe”.
Kina je dobila uveravanja lidera svih većih zapadnih sila da one
neće podržati nezavisnost Tajvana, a aktivirala je i svoj snažni lobi u
UN. Tajvan bi, međutim, mogao biti prvi na kome će se posredno dokazati
– ili ne dokazati – koliko je Kosovo slučaj sui generis, a koliko je
ilustracija duplog standarda.
Priča može da ima i nastavak – ako Kosovo, u potrazi za stranim
investitorima, nađe pomagače na renegatskom ostrvu. Tajvan je 1999.
aplaudirao agresiji NATO-a na Jugoslaviju, pa je bio obećao i pomoć od
300 miliona dolara albanskim izbeglicama sa Kosova. Ne zna se da li je,
i koliko, to obećanje i održao. Ali se iz prakse zna da male zemlje u
nevolji dobijaju tajvansku finansijsku pomoć samo ako priznaju –
Tajvan. Setimo se Makedonije. Ako bi se Priština približila takvom
iskušenju, priča bi mogla imati samo jedan kraj: da se Kina postara da
Kosovo nikad, kao ni Tajvan, ne uđe u Ujedinjene nacije
Prijem 
