Rehabilitovan karikaturista „Ošišanog ježa”

Rehabilitovan karikaturista „Ošišanog ježa”





Zahtev za sudsku
rehabilitaciju Dragoslava Stojanovića podneli su redakcija i glavni i
odgovorni urednik lista Radivoje Bojičić






Okružni
sud u Beogradu doneo je 17. decembra prošle godine rešenje o
rehabilitaciji karikaturiste i jednog od osnivača lista „Ošišani jež”
Dragoslava Stojanovića, koji je streljan 1945. godine.
Nije mu presudio Vojni sud, ni Narodni sud, pa se može zaključiti da je bio žrtva talasa čistki.
Ni u sudskom postupku za rehabilitaciju nije utvrđeno kada je
Stojanović stradao, jer takav podatak nije mogla da saopšti ni
Bezbednosnoinformativna agencija, u čijoj arhivi, kao ni u Arhivu
Srbije, nema dosijea o ovom umetniku. Otuda je u rešenju Okružnog suda
o rehabilitaciji navedeno da je „Dragoslav Stojanović likvidiran,
nestao”, pri čemu je izneta pretpostavka da se to dogodilo posle
njegovog isključenja iz Udruženja likovnih umetnika Srbije „početkom
1945. godine”.
Zahtev za sudsku rehabilitaciju Dragoslava Stojanovića podneli su
redakcija „Ošišanog ježa” i glavni i odgovorni urednik lista Radivoje
Bojičić, zahvaljujući kome smo i u mogućnosti da se pozovemo na navode
iz rešenja Okružnog suda.
Iza njihovog zahteva, osim potrebe da sa imena stradalog Stojanovića
bude skinuta ljaga, stoji i dodatna moralna obaveza, jer je ovaj
ugledni predratni umetnik, karikaturista, grafičar, slikar i dizajner,
bio jedan od osnivača „Ošišanog ježa” 1935. i autor poznatog zaglavlja
ovog lista, na kome je prikazan jež dok se posmatra u ogledalu.
Vrata tužne povesnice o životnom kraju Dragoslava Stojanovića
otvorila je 1991. godine Zagorka Janc, objavljujući o njemu rad u
„Godišnjaku grada Beograda” (knjiga XXXVIII). Do tada ga je u svojim
tekstovima pominjao jedino Pavle Vasić.
Pre 1940. godine stvari su stajale sasvim drugačije.
Tako je posle prve izložbe karikatura održane u maju 1924. godine u
sali Druge muške gimnazije, na čijem se mestu danas nalazi zgrada
„Politike”, novinar Radoje Marković pisao da se Stojanović „afirmisao
kao naš najjači karikaturista i da odskače od ostalih u sali
varijetetom svojih radova, psihološkom situacijom izabranih motiva i
tehničkom sigurnošću poteza, na čemu bi mu mogli pozavideti mnogi od
stranih majstora”.
Vrednost ove pohvale postaje jasnija kada se kaže da je na pomenutoj
izložbi izlagao uz kolege Pjera Križanića, Stanislava Žedrinskog, Stevu
Milosavljevića, Betu Vukanović, Bogosava Vojnovića Pelikana i druga
ugledna imena sveta umetnosti i karikature.
Dragoslav Stojanović je rođen u Aranđelovcu 4. februara 1890.
godine, a prve crteže je počeo da objavljuje 1910, kao student
Umetničke škole u Beogradu, na kojoj će kasnije, od 1923. do 1940.
godine, predavati dekorativno slikarstvo. Specijalizirao je u Nemačkoj
1912, posle čega je otišao u Pariz gde je dočekao i kraj Prvog svetskog
rata. U Parizu je ušao u red najboljih dekorativnih slikara i
karikaturista, objavljivao je u tamošnjim najuglednijim ilustrovanim
časopisima, a radio je i za kinematografske kuće.
Pošto se vratio u zemlju, Stojanović je postao karikaturista u
dnevnom listu „Vreme”, ali je sarađivao i u drugim novinama, angažujući
se kao dizajner i u izdavačkim poslovima. Pogotovo je bila dragocena
njegova saradnja sa Gecom Konom za čiju je izdavačku kuću izradio i
poznati znak.
Posle okupacije Stojanović je oteran u logor u Nirnberg iz koga se
sa grupom zarobljenika vratio 1942, posle čega je nastavio da radi u
listu „Novo vreme”, glasilu vlade Milana Nedića.
Njegove karikature i crteži iz onog vremena nisu bili politički
obojeni, što je utoliko interesantnije jer je Stojanović već od ranih
dvadesetih godina izražavao jasan antiboljševički stav.
Veliki zločin ustaša nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i
pomoć izbeglicama koju je organizovala Nedićeva vlada učinili su da
Jovanović dizajnira znameniti plakat „Majko Srbijo, pomozi!”, za koji
podnosioci zahteva za njegovu rehabilitaciju, a i sam sud u svom
rešenju, pretpostavljaju da je 1945. bio jedan od ključnih razloga
tragičnog kraja ovog umetnika.
Istina, među njegovim kolegama uvek je pominjana i navodna
karikatura Staljina koju je sačinio Stojanović, zbog čega ga je neki
nikada imenovani kolega (vajar) prijavio „tamo gde treba”.
Bilo kako bilo, Dragoslav Stojanović je na sednici ULUS-a 17.
februara 1945. isključen iz udruženja, jer je „odmah po dolasku iz
zarobljeništva aktivno sarađivao na polju propagande sa nemačkim
fašističkim okupatorom i domaćim izdajnicima. Radio je plakate
političkog karaktera.”
Treba se nadati da će prilježni istraživači u rekonstrukciji
životnog kraja ovog umetnika, nesumnjive, nevine žrtve „crvenog
terora”, odgovoriti i na pitanje da li je Dragoslav Stojanović, kada je
formalno izbacivan iz ULUS-a uopšte bio živ.




Slobodan Kljakić



[objavljeno: 08/02/2008]

Izvor: Politika