Tajni spisi slovenačke diplomatije

Spisak američkih zadataka Sloveniji










Tajni spisi slovenačke diplomatije (3).
Na osnovu desetina dokumenata, analiza i beleški slovenačke
diplomatije u koje je imala ekskluzivan uvid, „Politika” analizira
odnos zvanične Ljubljane prema Srbiji i kosovskom pitanju u periodu od
1996. godine do danas.
Uoči katoličkog Božića i preuzimanja mesta predsedavajućeg u EU,
slovenačke diplomate održale su sastanak sa predstavnicima Bušove
administracije, na kojem su čuli stavove Vašingtona o svetskim
problemima i kriznim situacijama, ali i dobili uputstva o tome kako
treba da se postave prema njima.






(Od našeg stalnog dopisnika)
Ljubljana – Dokument slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova,
datiran na 24. decembar 2007, u koji je „Politika” imala ekskluzivan
uvid, svedoči o načinu komunikacije Stejt departmenta sa državama koje
vode EU. Diplomatska beleška iz koje prenosimo najinteresantnije
delove, plod je razgovora izaslanika Slovenije (danas predsedavajuće
EU, u vreme razgovora buduće čelne države EU) sa zvaničnicima Bušove
administracije koji su preko Ljubljane jasno poručili Briselu o kojim
temama i na koji način treba raspravljati i odlučivati u prvoj polovini
2008. Nisu izostala ni „uputstva” kako treba da glase odnosno šta treba
da sadrže deklaracije koje tek kroz nekoliko meseci treba da budu
predmet razgovora i dogovora dostojanstvenika SAD i EU.
Beleška slovenačkog MSP je podeljena tematski na više kraćih
deonica, po „zadacima”, odnosno državama i „kriznim žarištima”, pa smo
takvu formu, radi boljeg pregleda, zadržali.
Vrh SAD–EU
U pogledu samita EU-SAD koji treba da bude održan u prvoj polovini
2008, Vašington je preko Džudit Ensli, zamenice u nacionalnoj
bezbednosnoj agenciji, na sastanku održanom 24. decembra 2007. sa sada
već smenjenim političkim direktorom Rupelovog MSP Mitjom Drobničem,
sugerisao datum održavanja samita, a koji bi za „Belu kuću bio
najzgodniji juna 2008”. Bela kuća je izjavila da bi u deklaraciji (koja
treba da bude usvojena tek kroz šest meseci) „želela da bude pomenut
Irak i problematične države poput Irana, Burme i Sirije”. Sloveniji je
stavljena na dušu i zabrinutost Buša „za situaciju na Kubi i u
Venecueli”, te njegovo ubeđenje da „podrška opoziciji na Kubi (slično
kao u Gruziji i Ukrajini) može da donese pozitivne rezultate”, jer
„politika SAD prema Kubi nije promena režima, već želja da dođe do
demokratske tranzicije posle smrti Fidela Kastra”. Administracija Bele
kuće je Sloveniji naručila i da „u deklaraciji samita EU–SAD budu
pomenute Kuba i Venecuela, kao i terorizam i neproliferacija”.
Makedonija
Pomoćnik državnog sekretara Danijel Frid smatra da Makedonija mora
da očuva jasnu evropsku perspektivu iako je suočena sa problemima. U
pogledu NATO Makedoniji bolje ide (uz uspešnu Hrvatsku i
najnerazvijeniju Albaniju koja brzo napreduje), mada Grčka ostaje
nepokolebljiva u svom stavu prema imenu (Makedonija) i poziva
(Makedoniji) na vrh (NATO-a) u Bukureštu. Frid dodaje da EU mora da
ubedi Makedoniju da bude fleksibilnija u pogledu imena (svoje države),
kao i Grčku – da prihvati rečenu fleksibilnost.
Zamenica pomoćnika državnog sekretara Rozmari Dikarlo i član Saveta
za nacionalnu bezbednost Bert Bron su u razgovoru sa Drobničem, nedelju
dana pre nego što je Slovenija formalno preuzela vođenje EU, u ime Bele
kuće naglasili da SAD žele proširenje (NATO) na sva tri kandidata (koje
je Frid pomenuo: Makedonija, Hrvatska, Albanija). Makedoniji treba
poručiti da nije dovoljna samo „ofanziva šarma” („the charm
offensive”), već da mora u vezi svog imena da učini i nešto konkretno.
Nerealno je očekivati da će se odreći imena Makedonija, prema kome je
državu priznala već ubedljiva većina zemalja, ali zato mogu da povuku
nekoliko pomirljivih poteza, na primer, da promene ime aerodroma kod
Skoplja, rekli su američki zvaničnici. SAD su ubeđene da je tu
dragocena uloga Slovenije da ovakve savete i preporuke prenese
Makedoniji, posebno jer bi „Makedonija morala da bude deo rešenja u
regionu, a ne da je deo problema”. SAD u pogledu imena (Makedonija)
takođe „jako pritiskaju na Grčku”, saopštili su zvaničnici SAD.
Bosna i Hercegovina
Braun: Reforma policije nije bila dobro vođena. Naglasak EU bi morao
da bude na koordinaciji policije. Premijer Milorad Dodik se neće odreći
policije Republike Srpske, ali želi da pomogne u koordinaciji.
Bliski istok
Eliot Abrams, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost za
strategiju globalne demokratije, na pitanje slovenačke strane kako vidi
nastavak bliskoistočnog mirovnog procesa, odgovara da je potreban
napredak na dva polja:
1. Na diplomatskom području; cilj za 2008. je potpisati mirovni
sporazum između Izraelaca i Palestinaca i okončati terorizam. Upozorava
da cilj nije implementacija sporazuma odnosno osnivanje palestinske
države, jer bi takvo očekivanje bilo nerealno, pošto bi, između
ostalog, na osnovu sporazuma bilo potrebno iseliti oko sto hiljada
izraelskih naseljenika, što ne može da se desi već 2008.
2. Na terenu; napredak na diplomatskom području nužno mora da prati
istovremen napredak na terenu. Moramo da počnemo da popravljamo život
Palestinaca na Zapadnom bregu, kaže Abrams. Ako se to ne desi, počeće
da gube veru u palestinsko rukovodstvo i diplomatski proces.
Popravljanje stanja na terenu je zadatak izaslanika Tonija Blera.
Abrams je po pitanju „kako se latiti rešavanja problema u Gazi”,
odgovorio da tu neće biti moguće naći odgovor dok se ne zatvori koridor
Filadelfi, koji je „trenutno veoma loše nadziran, zato je tamo šverc
veoma razvijen”. SAD smatraju da Egipat nema interesa da reši taj
problem, a Izrael se ne usuđuje da zatvori (pomenuti) koridor, jer bi s
tim u vezi (potencijalna) vojna akcija verovatno ispala veoma krvava.
Abrams kaže da je Abu Mazen (palestinski predsednik, poznat i kao
Mahmud Abas,) svestan da bi mu koristio sporazum sa Izraelom jer bi na
toj osnovi mogao da izvede referendum, i na istom stekne (poverenje),
te tako delegitimiše Hamas u Gazi. Štaviše, Abu Mazen bio bio jako
sretan ako bi Izrael odstranio Hamas iz Gaze. Abu Mazen ne želi da
pregovara sa Hamasom, upozorio je slovenačke sagovornike Abrams, uz
napomenu da je „to pravilno, inače, ako bi počeo da pregovara sa
Hamasom, to bi značilo kraj pregovora sa Izraelom”. Iako Abrams tvrdi
da „ne vidi rešenje (za problem) u bliskoj budućnosti”, upozorio je
izaslanika države koja je danas na čelu EU da „pregovori između
Palestinaca i Izraelaca moraju biti nastavljeni”, a Palestinci pride
moraju da povećaju bezbednost na svojim teritorijama, što bi omogućilo
povlačenje Izraela i posledično povećalo podršku Abu Mazenu.
Abrams je podvukao i da je „Palestincima u ovom momentu potreban
novac u gotovini za budžet, a ne obećanja o projektima”, te da su tu
bogate „arapske države premalo doprinele”. Pomenuo je i delovanje
kvarteta, čiji „glavni članovi su EU i SAD, koje i finansijski najviše
pomažu”, te da je „svrha saradnje u kvartetu bolje usklađivanje
stavova” između Vašingtona i Brisela, pri čemu je uloga SAD „kontrola
implementacije ’mape puta’ („road map”, puteva političkog mirovnog
rešenja). Zvaničnik SAD nije propustio da napomene ni gde se razlikuju
gledišta SAD i EU: „SAD imaju više razumevanja za izraelske
samoodbrambene akcije, jer predsednik Buš shvata da je Izrael meta
svakodnevnih napada”.
Iran
Prošle sedmice smenjeni politički direktor Mitja Drobnič je
sagovornicima u Stejt departmentu, tačnije B. Lif, direktorki
kancelarije za Iran, preneo da je ministar Dimitrij Rupel decembra
razgovarao telefonom sa iranskim kolegom Manušerom Matakijem, koji je
tražio podršku Slovenije u ublažavanju stavova EU prema spornom
iranskom nuklearnom programu, a uz to i potpisivanje bilateralnog
sporazuma o kulturnoj saradnji, pri čemu je „Slovenija zavlačila sa
razgovorom i potpisom” uz uslovljavanja da to mora biti vezano uz
„dijalog o garantovanju ljudskih prava u Iranu”. Lifova je,
objašnjavajući situaciju u kojoj je Iran danas, navela da „letos početi
pregovori SAD–Iran u Bagdadu na temu Iraka nisu urodili željenim ciljem
tj. dizanjem nivoa poverenja, a posledično i nadgradnjom dijaloga”. Ona
je rekla da SAD planiraju da „nastave sa pritiskom na Iran tako što će
’povećati troškove’ Iranu zbog nepoštovanja međunarodnih bezbednosnih
standarda, a uz to će nastaviti rad na multilateralnom frontu u pogledu
Rezolucije SB UN protiv Irana”, početkom 2008. Drobnič je pomenuo da je
tokom svoje posete Ljubljani ministar spoljnih poslova Ruske Federacije
Sergej Lavrov naglasio da Iran zamera SAD prevashodno zbog stava da je
promena režima u Teheranu jedini put ka rešenju spornih pitanja.
Egipat

Abrams je kao nerazumljivo označio ukidanje sekularnih opozicionih
stranaka od strane vlasti u Egiptu, jer je to samo „voda na mlin
partiji Islamsko bratstvo”.
Liban
Abrams je obavestio slovenačku delegaciju da je francuski predsednik
Nikola Sarkozi 21. decembra razgovarao telefonom sa Bušom, a ministar
spoljnih poslova Bernar Kušner sa državnom sekretarkom Kondolizom Rajs.
Oba francuska sagovornika su tom prilikom, prema Abramsu, izrazila
nezadovoljstvo ponašanjem Sirije i rekla da su im sirijske vlasti
lagale. Abrams smatra da se time zaključuje trud u cilju uspostavljanja
konstruktivnih odnosa sa Sirijom, te da Sirijci naopako tumače susrete
na visokom nivou sa voditeljima Zapada. Abrams je istom prilikom ocenio
i da se Sirijci „od konferencije u Anapolisu dalje ponašaju sve
rđavije”, a to potkrepio podacima o preko 30 uhapšenih aktivista
opozicije, te ubistvom libanskog generala Franosa El-Hadža. Istakao je
i da libanske institucije imaju „mnogo teškoća” zbog mešanja Sirije.
„Treba početi sa pritiscima na Siriju, jer u suprotnom ta neće
odustati” – stavio je Abrams zadatak na dušu slovenačke diplomatije da
to sprovede unutar EU. Ensli je predložila da pritiske (na Siriju)
počne i EU, na šta će se „predsednik Buš i Sarkozi složiti da je na
ponašanje Sirije potrebno odgovoriti – sankcijama”.
Ruska Federacija/Abhazija
Frid je u pogledu Ruske Federacije i bojazni od istovremenog
priznanja Abhazije posle priznanja Kosova, dodao da tu situacija baš i
nije jasna jer „samo (ruski predsednik Vladimir) Putin može da odluči o
tome”. Ukoliko dođe do priznanja Abhazije od strane Rusije, opominje
Frid, „Stejt department poziva sve saveznike da taj čin javno osude, te
izoluju Rusku Federaciju u tom pogledu, uz izraze podrške Sakašviliju.
„Rusija bi htela da stvori haos i provokaciju, a Gruzija tu ne sme da
sebi dozvoli grešku”, tako je u belešci slovenačkog MSP opisan ton
razgovora slovenačkih diplomata sa Fridom na temu Abhazije, u
Vašingtonu. „Gruziju treba saveznički zaštititi, ali i od nje ujedno
zahtevati odgovarajuće promene – „zagrli i stisni” („hug and
squeeze”)”, rečeno je tom prilikom, a Frid je naglasio da Kosovo ne
predstavlja presedan ni u kom slučaju. Na Drobničevu primedbu da je
ruski stav da bi (Kosovo) proširilo požar separatističkih težnji u
republikama Ruske Federacije, Frid podseća da je „Rusija blokirala
proces u UN oko prihvatanja rezolucije za Kosovo”, pa joj otuda „sad
ostaje da strepi”.
Južni Kavkaz/Gruzija
Američka strana naglašava da su Gruziji sada „nasušno potrebni
saveznici”, te da je na teritoriju Gruzije početkom avgusta 2007 –
„doduše neuspešno” – ispaljen ruski projektil, što je u Gruziji
propraćeno „sa opravdanim strahom”. Predsedavajuća EU (Portugalija) je
u konkretnom slučaju „odreagovala suviše plašljivo”, rekli su
predstavnici Bele kuće slovenačkim diplomatama potkraj decembra u
Vašingtonu. SAD su naročito nezadovoljne jer su se u „Evropi pojavile
sumnje da se (rečeni) napad (Rusije na Gruziju) uopšte zbio; SAD imaju
snimak radarskog traga koji dokazuje gruzijske izveštaje, ali je zbog
delimičnog nepoverenja na evropskoj strani i stvarnog ruskog napada – u
Gruziji ostala nekakva tenzija”. SAD su Sloveniju uputile u ocenu da je
Gruzija u prvom redu zainteresovana za članstvo u NATO, a „za EU još
ne”, ali da bi bez obzira na to podrška EU Gruziji bila „od ključnog
značaja”.
Kipar
Slovenačka strana je saradnicima Kondolize Rajs predstavila ocenu da
je Južni Kipar zadovoljan trenutnom situacijom, odnosno odgovara mu
status kvo, što bi hteo da produži i ubuduće. Slovenački diplomata je
izložio da Unija u periodu slovenačkog predsedavanja EU neće uspeti da
se udubi u rešavanje kiparskog pitanja – zbog rešavanja problema
Kosova. Američka strana je prihvatila objašnjenje, a Bryza je naveo da
se promene mogu očekivati „samo ukoliko (predsednik Kipra Tasos)
Papadopolus izgubi na izborima, što je malo verovatno”. SAD su otkrile
izaslanicima iz EU da upozoravaju „Kiprane sa juga da je sa svakim
danom odlaganja kiparskog problema Severni Kipar bliže priznanju od
strane bliskoistočnih država, a time i rešavanja pitanja na osnovu
’rešenja za dve države’(„two state solution”)”.
UN bi posle kiparskih izbora verovatno htele da obnove proces koji
je prekinut pre nekoliko godina, a generalni sekretar UN Ban Ki Mun bi
verovatno tada imenovao novog visokog predstavnika za kiparsko pitanje,
kalkulišu predstavnici SAD, posebno što je Amerika „više puta upozorila
Kipar na nuždu šestomesečnog obnavljanja odnosno produžetka mirovne
misije UN, iako ni to neće ići unedogled”. Drobnič je sagovornike u
Vašingtonu tada obavestio da Turska upozorava na kiparsko protivljenje
početku sprovođenja dogovorenih tzv. dobrih gestova (poput otvaranja
luka i slično)…
Diplomatska beleška MSP Slovenije iz koje je „Politika” 25. januara
obelodanila deo koji otkriva korake koje su SAD zatražile da EU obavi
početkom 2008. sa ciljem što bržeg proglašenja nezavisnosti Kosova
(Amerika diktira, Evropa statira), završava se opštim mestima, tačnije
kako Vašington vidi pitanje globalnog zagrevanja. Dokument je
sastavljen u slovenačkoj ambasadi u Vašingtonu u predvečerje katoličkog
Božića i u formi diplomatske beleške prosleđen na desetak odeljenja
Ministarstva spoljnih poslova Slovenije.




Svetlana Vasović-Mekina



[objavljeno: 07/02/2007.]

Izvor: Politika

Ovo je drugi deo



Cepanje Srbije, nipodaštavanje Rusije





Dokumenti do kojih je
„Politika” došla pokazuju da je Hrvatska, uz Srbiju, u okviru
slovenačke diplomatije određena kao moneta za potkusurivanje






Od našeg stalnog dopisnika
Tajni spisi slovenačke diplomatije (2). Na osnovu desetina
dokumenata, analiza i beleški slovenačke diplomatije u koje je imala
ekskluzivni uvid, „Politika” analizira odnos zvanične Ljubljane prema
Srbiji i kosovskom pitanju u periodu od 1996. godine do danas. Na kraju
jučerašnjeg, prvog dela, opisano je kako je Slovenija 2003. godine
preuzela „balkanski zadatak” po preporuci iz Brisela, kao i „zbog
svojih nacionalnih ciljeva, ali i zbog daljeg lobiranja u međunarodnim
organizacijama”.

Slovenija se tu našla na raskrsnici. Njeno „lobiranje” u
međunarodnim organizacijama pretvoreno je u izvršavanje zadataka po
narudžbi velikih zemalja (EU, odnosno Vašingtona), koji se često kose
sa interesima slovenačkih menadžera i ekonomije kada su u pitanju
zemlje zapadnog Balkana. Šizofrenost ovakve kontradiktorne uloge u
kojoj je slovenačka diplomatija danas, najbolje se ogleda u dokumentu
ministarstva kojim se traži da se Slovenija zauzme da balkanske države
što pre dobiju „pretpristupni status” i to čak „bez pregovora”, pošto
bi to „stanovnicima tih država pružilo nadu i motivaciju za narednu
stabilizaciju i demokratizaciju njihovih institucija kao i njihovog
svakodnevnog života”. Ovu preporuku slovenačkih diplomata Brisel očito
ne uvažava niti poštuje, jer EU sve doslednije iskorišćava obećanje o
pristupanju EU kao metod ucenjivanja država da povuku ili prihvate one
poteze koje Unija zahteva.
Slovenija do Kalinjingrada
Dokumenti do kojih je „Politika” došla pokazuju da je Hrvatska, uz
Srbiju, u okviru opisane diplomatije određena kao moneta za
potkusurivanje. S jedne strane slovenačke diplomate u svojim analizama
upozoravaju na negativne posledice „ako bi se Hrvatskoj omogućio brz
pristup kohezivnim sredstvima (EU), ukoliko to ne bi bilo omogućeno
drugim državama iz istog područja”, a s druge strane se manipuliše
odlukom da li „Hrvatska mora da dobije poseban status u procesu
pridruživanja Uniji” ili ne mora. Praktični razlozi navode da šef
diplomatije Dimitrij Rupel dobije pozitivnu preporuku: „Slovenija bi
se, prenosom šengenske granice na jug, otarasila dela troškova za
nadzor svojih državnih međa. A ako Slovenija još nešto dobije zauzvrat
za podršku ulasku Hrvatske u EU – onda se čini da ne može ništa da
izgubi.”





Veličinu
mogućeg „ćara” oko „scenarija za Hrvatsku” računa i druga analiza
slovenačkog MSP, koja detektuje da su glavne mane Hrvatske „suviše
spore strukturne reforme i loši izvozni rezultati”. Tu MSP Slovenije
bira između tri opcije u pogledu podrške Hrvatskoj da brže uđe u Uniju.
Prema prvoj, Slovenija podržava Hrvatsku „individualno” – u odnosu na
to kako napreduje; prema drugoj, Slovenija odbija da podrži Hrvatsku
ili joj daje uslovljenu podršku, „u paketu” sa ostalim državama
zapadnog Balkana. Treća opcija je obeležena kao „najgore moguće
opredeljenje” po „slovenačku spoljnu politiku”, a to je potpuno
odricanje podrške, čime Rupel preti Zagrebu poslednjih mesec dana
otkako Hrvatska ne pokazuje raspoloženje da odustane od ZERP (Zaštitne
ekološko-ribolovne zone u Jadranu). Iako Rupel mora da zna da interne
procene analitičara njegovog MSP pokazuju da bi slovenačko odricanje
podrške Hrvatskoj u evroatlantskim integracijama bilo „najgore moguće
opredeljenje”, a pride bi demonstriralo „potpuni nedostatak osećanja za
slovenačke nacionalne interese”, jer u interesu Slovenije „nikako ne
može biti izolovana Hrvatska”, njegovi poslednji potezi liče na potpuno
ignorisanje saveta eksperata iz MSP Slovenije.
Slovenačke diplomate, analizirajući stavove Brisela i Vašingtona,
kao najbolje preporučuju da Slovenija podrži Hrvatsku ali
„individualno, u zavisnosti od postignutog napretka”, pri čemu „nije
nužno da bi uspešno pridruživanje Hrvatske destabilizovalo druge države
u regiji, već bi moglo da ih motiviše za ozbiljniji pristup reformama”.
Platforma MSP prema Hrvatskoj posle 2004. dopušta i „drugačiji
način”, pa se u dokumentima pominju „blokade” pregovora EU sa
Hrvatskom, doduše samo u slučaju ako se Hrvatska ogluši da ispuni
„prihvaćene obaveze”, što se upravo dešava oko ZERP-a.
Od odbrane do rasturanja
Uvid u slovenačke diplomatske zabeleške pruža pogled i na mene
američke politike na Balkanu, ali i šire. Dokumenti slovenačkog MSP s
kraja 2007. i iz januara 2008. potvrđuju da je tokom svoje poslednje
posete Sloveniji direktor za evroazijsko područje u američkom Savetu za
nacionalnu bezbednost (NSC) Danijel Frid u razgovorima sa predsednikom
Slovenije Danilom Turkom ali i sa drugim slovenačkim političarima veći
deo vremena potrošio na problematiku Kosova. Nezavisnost Kosova je,
prema Fridu, jedini pravi put za rešenje pitanja južne srpske
pokrajine, dok je u Moskvi pronađen krivac za blokadu rešenja za
izlazak iz krize.





Svega
nekoliko godina ranije, politika Vašingtona je (posle napada 11.
septembra 2001) bila sasvim drugačija i usmerena na poboljšanje odnosa
sa Rusijom, dok je Kosovo bilo potpuno izvan interesovanja Bušove
administracije. To otkriva sadržaj zabeleške slovenačke ambasade u
Vašingtonu datiran na 31. maj 2002, (MZZE02009508) u kome je opisan
sadržaj brifinga Stejt dipartmenta o evropskoj turneji predsednika
Džordža Buša.
Brifing su vodili Frid i tadašnja pomoćnica državnog sekretara za
evropske poslove A. Elizabet Džouns. Slovenačku stranu na brifingu
predstavljao je ambasador Davorin Kračun. Frid je već na početku
razgovora objasnio da SAD žele da „ojačaju saradnju sa Rusijom na
području snabdevanja energijom” jer je Rusija najvažniji dobavljač
nafte izvan OPEK-a. SAD su se tada zauzimale za „investicije u rusku
naftnu industriju i uspostavljanje mreže naftovoda”. Diplomatske
beleške iz drugih slovenačkih ambasada rasejanih po svetu pokazivale su
da nije trend napadati ni optuživati Rusiju, već se svuda upinjalo da
se pokažu dobri odnosi između Moskve i EU.
U depeši slovenačke ambasade iz Rima 7. juna 2002. procenjeno je da
je reč o godini „u znaku Rusije”, a to je garnirano izveštajem o
velikim američkim investicijama u Sibiru i strateškoj važnosti Rusije.
„Činjenica je da je predsednik italijanske vlade Berluskoni bio jedan
od prvih italijanskih političara koji je shvatio istorijsku važnost
novog dijaloga između SAD i Rusije tokom prvog susreta Buša i Putina u
Ljubljani”, piše u diplomatskoj zabelešci tadašnjeg ambasadora
Slovenije u Rimu Vojka Volka. Volk danas „čami” u kancelariji u
Prištini na novom radnom zadatku „ambasadora na gotovs” – u budućoj
državi Kosovo.
Volkov rukopis u diplomatiji je danas potpuno drugačiji, isto kao i
Fridov u odnosu na 2002, kada je isticao „veliku skladnost stavova”
Buša i Putina u borbi protiv terorizma: „Oba predsednika se slažu da
Srednja Azija nije prostor za međusobno rivalstvo. Osnovno načelo
angažovanja u ta dva regiona jeste poštovanje suvereniteta država koje
se nalaze u tom prostoru.”
Bušu su tada bile važne tekovine ljudskih prava i verskih sloboda, a
u Savetu NATO–Rusija video je instituciju koja predstavlja „potencijal
za uspostavljanje nedeljive Evrope”, jer je rad u tom organu, iako
Rusija nema pravo veta, zasnovan na duhu dobre saradnje.
Taj duh je sve manje važan od 2002, pa američka administracija sve
više zaoštrava odnos, ne samo prema Iraku, nego i prema Kosovu i drugim
spornim pitanjima sa Rusijom, što se odražava i u akcentima izveštaja
koje slovenački diplomatski izaslanici iz sveta šalju u Ljubljanu.
Jedan izveštaj s početka 2004. analizira egzodus Srba sa Kosova zbog
napada kosovskih Albanaca i optužuje albansko rukovodstvo u pokrajini
jer „nije sprečilo napade, iako se o onome što spremaju verovatno
znalo”. Aktivnosti međunarodnih posrednika za Kosovo su u žiži
poslednjih godina, uz sve odlučniju slovenačku podršku Ahtisarijevom
planu kao „najboljem rešenju” za Kosovo. Slovenija sa Rupelom na čelu
tu predanost Ahtisarijevom planu dan-danas ponavlja kao mantru, iako
zna da Srbija ne prihvata takvo rešenje. Iz aktuelnijih dokumenata su
iščezle kritičke opservacije analitičara MSP koje su bile česte do
1999. godine (u pogledu apetita velikih sila ili povreda tekovina
međunarodnog prava), kada je Centar za analize slovenačkog MSP kuražno
opominjao na nezakonitost sklapanja međunarodnih ugovora pod prisilom i
na opasnost intervencija. Na kraju 2007. rečene hrabrosti i autonomije
u diplomatskom zaključivanju više nema ni u tragovima, a beleška MSP
Slovenije sa detaljima brifinga slovenačkih diplomata u Vašingtonu,
koju je sastavila slovenačka ambasada u Vašingtonu, pruža dokaz o
uputstvima koje je Bela kuća dala administraciji u Ljubljani uoči
preuzimanja predsedavanja EU, a koja sadrži šta Slovenija „mora” ili
„treba” da učini u pogledu što bržeg međunarodnog priznanja Kosova, ali
i po pitanju drugih vrućih kriznih žarišta u svetu.
Sutra: Američki zadaci Sloveniji
--------------------------------------------------------------------------
Prema Zagrebu nikako s pozicija moći
Zanimljiva je i preporuka da „nije
preporučljivo da se Slovenija u vezi otvorenih pitanja prema Hrvatskoj
odnosi sa pozicije moći”, jer „tu (vlada u Ljubljani) najverovatnije
neće imati podršku EU i NATO, koji u bilateralne sporove između dve
države, kako pokazuju neke izjave, ne nameravaju da se mešaju”. MSP
Slovenije nije sklon ni „paketnom” ulasku Hrvatske u EU, jer „za
Sloveniju nije preporučljivo da Hrvatskoj postavlja prepreke i da
vezuje (njen prijem u EU) uz loše pripremljene” zemlje, poput Srbije.
-------------------------------------------------------
Prodaja znanja
Da Ljubljana na
„davanje svojih usluga” gleda tržišno otkriva preporuka da Slovenija
posle pomeranja šengena treba što pre da počne s „prodajom” svog znanja
na „području upravljanja državnim granicama i pograničnog privrednog
prostora”.Slovenija zbog svog „geopolitičkog položaja poseduje bogata
iskustva u upravljanju državnim granicama i upravljanju aktivnim prostorima
u pograničnoj oblasti (pogranične privredne aktivnosti – kontrola
transakcija, skladištenje, špediterstvo i opšte dekodiranje razlika
između sistema – prevođenje, organizacija pravnih saveta i slično); ova
znanja bi Slovenija mogla da prodaje i u odnosu na druge komšije EU,
zajedno sa kalinjingradskom enklavom”, zaključuju analitičari u
slovenačkom MSP. Kupce ovakvih usluga, saznajemo, Ljubljana vidi ne
samo u Hrvatskoj, nego u prvom redu u Srbiji i ostalim državama
jugoistočne Evrope koje nisu članice EU.




Svetlana Vasović-Mekina



[objavljeno: 06/02/2008.]
Izvor: Politika