Od Selasija do Koštunice

VREME BEZUMLJA - VJEKOSLAV RADOVIĆ


Od Selasija do Koštunice


Istorija se ponavlja, na najcrnji mogući način. Poslednji nastup premijera Koštunice pred Savetom bezbednosti UN po mnogo čemu je ličio na istupanje etiopskog cara Haila Selasija sedamdesetak godina ranije za govornicom Lige naroda u Ženevi. Govor je posle upamćen kao „glas vapijućeg u pustinji“. Sva je prilika da će slično biti i sa Koštuničinom besedom
Posle je usledio raspad Lige naroda i rasplamsavanje Drugog svetskog rata. Kad su Musolinijeve trupe umarširale u Etiopiju, velike sile onog vremena, uz izuzetak Sovjetskog saveza, okretale su glavu i otvoreno, ili prikriveno, podržale agresiju, zaokupljene svojim ličnim kalkulacijama. Selasijevi borci, naoružani pretežno lukovima i strelama, hrabro su odolevali, ali tehnička nadmoć je odnela prevagu. Nije se ponovila bitka kod Adue, u kojoj su Italijani četrdesetak godina ranije potučeni do nogu.
Srbija danas nije u ništa boljem položaju u odnosu na „naše prijatelje“ koji nam otimaju Kosmet. Jedva da su nam ostali lukovi i strele. Musolini je pre upada u Etiopiju lansirao parolu da „Italija ima obavezu da Afriku uvede u porodicu civilizovanog sveta“. „Divlje Srbe“ danas ucenjuju da odustanu od Kosmeta, ne bi li za deceniju ili dve, ušli u „demokratsku porodicu evropskih nacija“.
Predsednik Tadić „svojim prijateljima“, izgleda, nije dovoljno ubedljivo objasnio da „život ne može da čeka“. Ili je to samo parola za balkanske Aboridžine? Druga istorijska ironija, verovatno ne slučajna, jeste da je baš Masimu d’Alemi palo u zadatak da „pripitomi“ divlje Srbe, sledeći Musolinijev afrički primer.
I opet, od svih velikih sila, samo je Rusija protiv. Sergej Lavrov je dobro notirao da zapadne sile, očigledno, imaju nameru da u donošenju važnih odluka zaobiđu UN i uzmu stvari u svoje ruke. Ti pokušaji, prema njegovim rečima, nisu naišli na reakcije koje zaslužuju. Znači li to da su UN krenule ka provaliji i da bi mogle da dožive sudbinu Lige naroda, uz sve što iz toga logički proizlazi?
Međutim, sve su to pojave na koje „divlja“ balkanska plemena ne mogu da utiču svojim lukovima i strelama. Ostaje im samo da vrište dok ih „zapadne demokratije“ siluju, ili da se pretvaraju da im je lepo. Našem pretvornom predsedniku je bliža druga varijanta. Uprkos otimačini Kosmeta, on sa svoje prve predizborne konvencije poručuje da treba da „raširimo ruke“ i pohrlimo u zagrljaj onima koji su nas jednom već ubijali, ne bi li nas za dvadesetak godina primili u svoje društvo.
Uz svesrdnu podršku Đoke „zlojeba“ i zadriglih kriminogenih tipova iz RS, Tadić slavodobitno poručuje: „I Evropa i Kosovo!“ Koje li isprazne i obmanjujuće fraze! Koštunica vrišti, ali kao da se i dalje dvoumi između sopstvene i Tadićeve politike. Ili je politika ipak ista, samo pakovanje različito? Dilema bi, konačno, trebalo da bude razrešena ove nedelje.
Srbija je ovaj put definitivno suočena sa izborom između lažne nade, pristajanja na poniženja i ucene s jedne strane, i još jednog teškog, ali časnog istorijskog „ne“. Između te dve opcije nema više mesta za bilo čiju hermafroditsku politiku. Ovaj put maske moraju da padnu. Selasije je pred Musolinijevom ratnom mašinom časno otišao u egzil, da bi se trijumfalno vratio na presto. Da li je Koštunica spreman na sličan politički rizik, ili će izabrati još jedan truli kompromis?
Za sedam godina „demokratske vlasti“ u Srbiji pokazalo se da svaki ustupak, pored dva izručena predsednika i desetak generala, samo podstiče „naše prijatelje“ na nove iznude i ucene. Prirodno. Jer, ko nema samopoštovanja, ni drugi ga neće poštovati. Možda je baš u tome prednost radikalnog zaokreta.