Ne dirajte Lorku

Tanjug: Ne dirajte Lorku

Avgusta 1936. godine, mesec dana nakon što su se fašističke snage generala Fransiska Franka digle da bi srušile legalnu vlast, republiku, četiri muškarca su streljana nadomak Granade, na jugu Španije.
Sterljački vod je, prema priči očevidaca, najveći bes iskalio na jednom od ubijenih, pljujući po njegovom telu i nazivajući ga pogrdnim imenima, aludirajući na njegovu homoseksualnost, dok su ga bacali u zajedničku grobnicu.

Žrtva je bio Federiko Garsija Lorka (38), omiljeni španski pesnik, čiji se stihovi o ljubavi i smrti i danas čitaju širom sveta.

Sedam decenija posle Lorkine smrti, a 32 godine od kraja Frankove fašističke diktature, posmrtni ostaci proslavljenog pesnika i dalje leže na istom mestu, na šumovitom proplanku nadomak sela Visnar, u Granadi.

Novi zakon o rehabilitaciji žrtava fašizma mogao bi, medjutim, da dovede do ekshumacije Lorkinih kostiju i njihovog polaganja u posebno obeleženu grobnicu. Mnogi Španci smatraju da je skandalozno što legendarni pesnik i dalje leži zakopan "kao pas", ali se Lorkina porodica s tim ne slaže.

"Uspomena na Garsiju Lorku treba da živi kroz njegovo delo, a ne njegove kosti", izjavila je pesnikova rodjaka Laura Garsija Lorka koja insistira da se grob ne dira.

Pobuna fašističkih snaga generala Fransiska Franka 1936. godine izazvala je gradjanski rat u kojem je, na obema stranama, poginulo najmanje pola miliona ljudi. Medju prvim žrtvama bio je Lorka, levo orijentisani intelektualac, ali i homoseksualac, što je za fašiste bio ozbiljan prestup. Lorka je svojim perom, medjutim - kako je jednom izjavio jedan oficir Frankovih snaga - "više naudio Franku nego neko drugi puškom".

Lorka je pisao o nepoštovanju prava Cigana, kritikovao uskogrudost buržoazije i, čak, govorio protiv ponovnog, rimokatoličkog "osvajanja" Granade - bastiona, pre više od pet stoleća, arapskih osvajača Iberijskog poluostrva. Lorka je uhapšen i ispitivan, a potom je odveden na mesto zvano Baranko de Visnar, zajedno s trojicom anarhista - i tu je streljan.

Njegova prerana smrt ga je učinila medjunarodnom kultnom figurom koja je predstavljala takvu pretnju Frankovoj diktaturi da su njegova dela čitavu deceniju bila zabranjena u Španiji.

Novim zakonom vlada pruža podršku udruženjima koja su već ekshumirala posmrtne ostatke više od 1.000 ljudi kako bi se njihovim porodicama omogućilo da ih dostojno sahrane. Porodice dvojice ljudi koji su streljani zajedno s Lorkom, učitelja Dioskora Galinda i toreadora Fransiska Galadija, traže da se njihove kosti iskopaju. Njihov zahtev je podstakao sporenje oko pitanja šta učiniti s Lorkinim posmrtnim ostacima, piše Tanjug.

"Ne govorimo o Garsiji Lorki kao umetniku, već o nekome ko je jednak s hiljadama pokopanih tela... Ne želimo da se pravi razlika i da se on izdvaja od ostalih", izjavila je Laura Garsija Lorka madridskom dnevniku "Mundo".

Drugi pak, poput istoričara Iana Gibsona, navode da bi ekshumacija mogla da pruži istraživačima nove, dragocene informacije poput odgovora na pitanje da li je, pre streljanja, Lorka bio mučen.

"Lorkini posmrtni ostaci ne pripadaju samo njegovoj porodici, već Španiji i celom čovečanstvu", izjavio je Fransisko Gonsales iz Udruženja za obnavljanje istorijskog pamćenja koja je pokrenula kampanju za ekshumaciju.

(MONDO)

Federiko Garsija Lorka

Prošle su pune 74 godine otkako su frankisti ubili, a potom zatrpalu u nekakvu zajedničku grobnicu, ako se to grobnicom uopšte može nazvati, telo genijalnog španskog pesnika, slavnog Andalužanina Federika Garsije Lorke.

Od onda, a u međuvremenu je puno vode proteklo Gvadalakvirom, pesniku se ne zna ni groba ni ukopa, niti u toj vrtači na obroncima iznad njegove rodne Granade ima ikakvog obeležja da tu počiva slava španske poezije.

I tek sada, Španci su se setili da bi telo nesrećnog pesnika trebalo iskopati i upristojiti njegov grob kako dolikuje svakom ljudskom stvoru i hrišćaninu kakav je Lorka bio i u šta se pobožni Španci tako često zaklinju.

Ovog leta tema Lorkinog groba i tog masovnog stratišta je zapalila Španiju. Zapaljivi i svadljivi, kakve ih je Bog dao, Španci se spore oko toga da li kopati, ili ne, da li je možda kasno da se čeprka po toj “svetoj zemlji”, u čijim gudurama i urvinama leže ostaci između dve i tri hiljade žrtava frankističkog režima, koji je baš te 1936. godine, usred leta, zauzeo Granadu i počeo nemilosrdno da se obračunava sa svima koji su bili sumnjivi, makar da nikada pušku nisu uzeli u ruke.


Nalog sudije

Ideja o potrazi za Lorkinim kostima je prilično stara, ali je ovog leta postala veoma aktuelna. Ranije, dok je Frankov režim bio na vlasti, nije se smelo ni pomisliti na tako nešto. A potom, kada je Franko umro 1975. godine i kada su par godina kasnije vlast preuzele demokrate, a posle njih i socijalisti, nije bilo volje i odlučnosti da se krene u takav poduhvat. Protivila se crkva, nisu za to bile ni porodice žrtava, a ni raspoloženje većinske Španije nije bilo za to da se diraju i otvaraju stare rane.

Sada je izgleda, definitivno, prevladala spremnost da se krene i u taj bolan poduhvat. Na sceni se pojavio istražni sudija Nacionalne audijencije Baltazar Garson. To je onaj čuveni sudija koji je svojevremeno dao nalog da se hapsi čileanski diktator Augusto Pinoče. Garson od pre nekoliko godina vodi istragu o zločinima koje je počinio Frankov režim za vreme Španskog građanskog rata. On je u tome ustanovio da su onda počinjeni zločini protiv čovečnosti, koji kao takvi, ne zastarevaju. On je u sklopu te istrage predložio da se počne sa iskopavanjem masovnih grobnica i stratišta, kakvo je bilo i ono na obroncima iznad Granade, gde su svake noći odvođeni ljudi na streljanje i sahranjivani u zajedničkim, improvizovanim grobnicama, koje su bile toliko plitke da su prolaznici mogli primetiti kako iz njih vire delovi tela žrtava – nečija noga ili ruka.

Garson je početkom leta zatražio od lokalnog suda u Granadi da izda nalog da se počne sa iskopavanjem. Posebnu atrakciju tom njegovom nalogu daje je i činjenica da se u jednoj od tih grobnica nalaze i posmrtni ostaci pesnika Garsije Lorke, što je samo po sebi, celom slučaju dalo sasvim nove dimenzije. Međutim, lokalni sudija iz Granade, Aurora Marija Fernandes, koja je nadležna da donese takvu odluku, odbila je da to uradi. Po njenom tumačenju, ta serijska streljanja za vreme građanskog rata i te masovne grobnice na domaku Granade, predstavljaju zločin protiv čovečnosti i to je zločin nacionalnih dimenzija, pa prema tome nije na lokalnom sudu da odlučuje o tome da li će se te grobnice otkopavati. Neka o tome odlučuje Madrid, to je šire pitanje i nije slučaj samo Granade.

Sudiji Garsonu nije ostalo ništa drugo nego da “presavije tabak” i da od Vrhovnog suda Španije zatraži da presudi o tome da li lokalni sud u Granadi može da se distanacira od takve odluke, odnosno da naredi tamošnjim sudskim vlastima da postupe po njegovom nalogu, tj. da se kopa.

Ostavite mrtve


U međuvremenu, zatalasala se cela Španija. Kopati ili ne kopati? Jedni kažu – kasno smo se setili. Odavno je to trebalo uraditi. Bolje je sada ne dirati ništa. Drugi kažu – nikada nije kasno. Lorka mora dobiti svoj grob.

Javili su se i članovi Lorkine porodice. Federiko inače nije imao poroda, jer nije bio oženjen. Od njegove sestre Končite ostalo je troje dece, a od brata Fransiska, takođe, troje.

Aurora Garsija Lorka, ćerka Lorkinog brata, živi u Njujorku. Direktor je Fondacije Garsija Lorka, bavi se glumom i dramaturgijom. Trenutno radi na usposatvljanju Memorijalnog centra u Granadi, posvećenog delu i životu svog strica Federika. Ona je protiv otkopavanja masovnih grobnica u Granadi.

“Čemu to? Na tom terenu je zakopano između dve i tri hiljade ljudi. Ako nisu zarasle naše rane, zaraslo je u korov istorije to groblje. Hoćemo li pronaći Federika, da li ćemo išta pronaći od njega, ko će “prepoznati” ostale. Pa, vidite niko od njih ne traži prekopavanje. Valjda bi bilo dovoljno da se ceo taj teren proglasi za groblje i dostojanstveno obeleži taj užasan zločin.

Javio se njen bratanac, Manuel Montesinos Lorka, sin Lorkine sestre Končite. Njegov otac, Lorkin zet, bio je socijalistički gradonačelnih Granade, neposredno pre nego će frankisti zauzeti taj grad.

“Meni to prekopavanje tih masovnih grobnica deluje profano”, kaže on. “Šta hoćemo da se iskopa? Pa mi znamo šta se tamo desilo i bez toga. Zbio se veliki zločin u Granadi i mi znamo ko ga je počinio. Ostavite mrtve na miru…”

Nisu Aurora i Manuel jedini koji se protive potrazi za Lorkinim kostima. Među ostalima javio se i kolumnista, Andalužanin, Pedro Sevilja Gomes, koji smatra da ne treba preturati te mučeničke kosti i “ponovo ubijati Lorku”.

“Španija”, piše on, “koja zna tako strasno da voli i da mrzi, trebalo bi da ostavi pesnika na miru, da ne čeprka po starim ranama. Mi Španci, međutim, volimo da naše mrtve izvedemo u šetnju. Ali, ne činimo to iz pijeteta prema njima, nego da ih pokažemo onoj drugoj Španiji.”