Zašto su mediji u Srbiji dobili nisku ocenu?

Zašto su mediji u Srbiji dobili nisku ocenu?


Nebojša Bugarinović
U ovogodišnjem izveštaju Reportera bez granica o slobodi štampe Srbija se našla na poslednjem mestu među bivšim državama u regiji.



Profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski kaže da nije iznenađen niskim mestom koje je na listi Reportera bez granica pripalo Srbiji, jer su se još uvek zadržali pritisci na medije koje vrše političari, ali i ljudi iz sveta biznisa:

“Političari, čak i oni koji pripadaju demokratskim opcijama, ne shvataju da je za samu tu opciju, za pobedu demokratije u Srbiji i njenu proevropsku i reformsku orijentaciju, strašno važno da se mediji udalje od uticaja politike. Ono što se najradikalnije u tom smislu dogodilo nedavno, pretpostavljam da je imalo velikog uticaja na tako loš položaj Srbije u međunarodnim razmerama, je činjenica da je javni servis ponovo nateran političkim pritiskom da radi nešto što nije njegova obaveza čime je javni servis vraćen unazad, ponovo podržavljen. To je sasvim sigurno krupan indikator u neslobodi medija u Srbiji.“

Direktorka beogradskog Medija centra Mirjana Milošević pokušava da problematizuje ocenu Reportera bez granica, pre svega kada se poredi postojeće stanje sa onim iz ranijih godina:

“Ne mislim da je stanje slobode medija i izražavanja u Srbiji lošije nego što je bilo poslednjih godina. Mislim da generalno osvajamo neke nove slobode, ali mi se čini da još uvek imamo incidente koji su karakteristični za zemlje u kojima ne vlada sloboda izražavanja. Tu mislim na napade na novinare, pre svega napad na stan Dejana Anastasijevića i Dinka Gruhonjića u Novom Sadu – te dve stvari su verovatno jako uticale na to da ta ocena bude negativna jer slučajevi ugrožavanja života novinara predstavljaju najdrastičnije kršenje prava na slobodu izražavanja.”

Urednik beogradskog NIN-a Slobodan Reljić smatra da težište priče o slobodi štampe u Srbiji treba prebaciti iz politike u ekonomsku sferu:

“Ne znam tačno kriterijume Reportera bez granica tako da je moguće da po tim merilima takva rang lista ima smisla. Ali, kao novinar koji prati stanje u regionu, čita novine koje izlaze u zemljama oko nas, mislim da je novinarstvo u Srbiji i Hrvatskoj mnogo razvijenije nego u Bosni ili Makedoniji. Taj izveštaj uzimam kao neku vrstu opomene – i bez Reportera bez granica znamo da bi ovde mnoge stvari mogle biti bolje što se tiče slobode štampe. U Srbiji se dešava ono što se zove firmatizacija medija i sada ta vrsta koorporativne cenzure i uticaja privatnog vlasništva na medije postaje problem, postaje činjenica. Mislim da je to nešto na šta se treba obratiti najveća pažnja.”
I bez Reportera bez granica znamo da bi ovde mnoge stvari mogle biti bolje što se tiče slobode štampe...



Mirjana Milošević isticče i činjenicu da se iza formulacije sloboda govora i izražavanja u delu srpskih medija sve češće se plasiraju sadržaji koji ne korespondiraju sa savremenim poimanjem razvijenog demokratskog društva. Da bi narednih godina izveštaj o stepenu slobode štampe u Srbiji bio povoljniji direktor Medija centra ona nudi sledeći recept:

“Da policija odlučnije i efikasnije rešava slučajeve napada na novinare i da se, s druge strane, iz krugova Vlade i političke elite jasnije čuju poruke protiv fašističkih izjava i delovanja takvih grupa.”