Sabor trubača u Guči

Merak, sevdah i dert u Guči










Ima šta da se ponese sa 47. Dragačevskog sabora u Guči? Osim mamurluka i suvenira. Ako bubne opne i želudac ostanu čitavi, ako se prođu sve (veoma korisne i predusretljive) saobraćajne kontrole, svaki od pola miliona (kako kažu organizatori) posetilaca vratiće se kući pun zvučnih, gastronomskih i alkoholnih iskustava. Za pet dana, koliko Sabor traje, Guča postaje veliki trgovinski centar raznih usluga i robe. Muzičari i ugostitelji, u više stotina šatri, kioska i restorana, rade više nego tokom cele godine. Oni žive za Guču i Guča dobija od njih. Obostrana korist, pod pokroviteljstvom Vlade Srbije, stvorila je pojam poznat širom sveta. Inostrani mediji posvećuju sve više pažnje ovom nesvakidašnjem i gotovo vanzemaljskom ugođaju koji spaja hedoniste sa svih meridijana i uklapa ih u savršenu, šarenu i nezaboravnu predstavu kakvoj nema slične na planeti.
Ovdašnji posmatrači kažu da je dostignut prošlogodišnji rekord po broju gostiju i novinara (170 sa svih kontinenata). Finansijski rezultati će biti izračunati po završetku, ali grubo se već zna koliki je bio promet novca, ako je svaki gost potrošio bar po 30 evra dnevno. A to je najmanje, jer samo prenoćišta koštaju od 15 do 30 evra (u hotelu „Zlatna truba” i skuplje), ali niko ne može da zameri domaćinima na zaradi stečenoj pošteno i uz mnogo truda.
Na svakom koraku u centru prikladno odevene tinejdžerke na rolerima ili bez njih raznose „flajere”, reklamne poruke svakojakog sadržaja. Najzanimljivija je lepeza (veoma korisna ovog sparnog avgusta) na kojoj piše: „Srbija misli na vas. Od devedesetih godina do danas nekoliko stotina hiljada mladih, pametnih ljudi napustilo je Srbiju. Ako ste jedan od njih, a otvoreni ste za komunikaciju, imate ideje, pitanja i kreativne predloge, sada imate kome da se obratite. Dobrodošli u Ministarstvo za dijasporu u Ulici Vase Čarapića 20. Dođite da se upoznamo i porazgovaramo”.
Nije poznato koliko se mladih odazvalo ovom pozivu, ali ih je Guča prepuna. Za njih ovde ima zabave, hrane, pića i slobode koliko nema nigde na svetu. Lepo piše na jednoj majici „Srbija je vaša kuća”.
Odražava se i običajna seoska svadba, zarad novih pokolenja. Mladenci se fijakerima vozikaju kroz glavne uličice, dok oko njih sve prašti od truba raznih orkestara. Neki od parova su se zaista venčali. Većina samo glumi venčanje. Da se ne zaboravi narodni običaj.
Kao da mladima nije mnogo važno šta gruva (snažno svira), važno je da gruva. Kao što su po potrebi menjani i stihovi u himni Sabora „Od Ovčara do Kablara” tako se i Guča prilagođavala vremenu. Nešto je i ostalo. Joviša Slavković, bivši direktor i hroničar Sabora, kaže da je veoma važan opstanak srpskih narodnih običaja. Na primer – momačko nadmetanje. Na prvom gađanju kroz prsten – jabuku, 1961. godine, pobedio je Krstomir Sretenović, nosilac Karađorđeve zvezde, koji je tada imao 74 godine. Ko će pobediti ovog puta?
Četiri Engleskinje bez pratnje momaka plešu ispred „Mlinarevog sna”. Lica su im ozarena, govor tela saglasan bubnjevima, basovima i trubama. Bosonoge igraju mešavinu baleta Isidore Dankan, trbušnog plesa, disko-densa i irskog lupkanja nogama po tlu. Sve to tik pored ražnja s volom od 550 kilograma. Samo u petak, ovde su pojedena tri pečena vola, tona i po mesa.
Nekoliko metara dalje, devojka izazovnih oblina mazno sedi na motoru sa pitonom obavijenim oko nje. Ko želi može jeftino da se slika s njom na motoru, s njom i zmijom ili samo sa omamljenim pitonom. Većina bira prvu varijantu.
Veoma upućen u sve šta se događa iza kulisa Sabora je Dragan Tripkovski (52) iz Bitolja, koji već tri decenije ovde dovodi svirače i igrače iz Makedonije. Za taj posao ima ovlašćenje i obavlja ga savesno. Sada je doveo kulturno-umetnička društva „Goce Delčev” iz Bitolja i „Sirma vojvoda” iz Prilepa, kao i trubače iz Štipa. Ovaj iskusni poznavalac balkanske muzike ponešto i zamera organizatoru:
– Nisu ostavili na ulazu u Guču tradicionalnu poruku u stihu: „Sviraj, trubo, za veselje i ni za šta drugo”. Nisu postavili punktove na dvadesetak uočljivih mesta sa uputstvima, putokazima gde se šta nalazi. Ovako, ko se kako snađe. I treće, nisu poslušali moj savet da svuda postave knjige utisaka u koje bi gosti upisivali šta im se sviđa, a šta ne. Želeo sam ove godine da ujedinim folklorne grupe iz Srbije, Makedonije i Grčke. Svi bi zaigrali na svoj način, različito a isto, balkanski. Nije uspelo zbog nekih viza – kaže Tripkovski.
Šta je to što privlači toliko gostiju u Guču? Svakako, nezaboravna zabava. Malo ko od njih zna za ovdašnje staro merilo veselja. Postoji gradacija na četiri nivoa. Prvo je – merak (veselje). Drugo je – sevdah (za dušu). Treće je – karasevdah (preterivanje za dušu). I konačno – dert, poslednje stanje, blisko očaju i padanju u nesvest.
Preko toga više ne može. Čak ni u Guči.

Goran Bregović i njegov „Orkestar za svadbe i sahrane“ preksinoć spektakularnim koncertom pokorili prestonicu trube


Brega, car Guče


Prvi „Kalašnjikov“ posle dvočasovnog urnebesa zapalio je masu obožavalaca, na drugi „juriiiiiš„ - stadion je eksplodirao, činilo se da će sve odleteti u vazduh




Stari sarajevski šmeker, u subotu uveče, za dva sata žestoke svirke - pokorio je Guču. Iz trubačke prestonice otišao je pravo u Španiju, na zakazani koncert, kao - krunisani kralj trube, koju, inače, uopšte ne svira! Pred možda i 30.000 ljudi, svoj prvi gučanski koncert Goran Bregović i momci iz „Orkestra za svadbe i sahrane“ završili su u subotu oko jedan po ponoći duplim „Kalašnjikovom“, na nebu iznad grada bio je vatromet, na stadionu u vazduhu šezdeset ili sedamdeset hiljada ruku, gorele su baklje, Guča je bila u transu. Prvi „Kalašnjikov“ posle dvočasovnog urnebesa zapalio je masu Breginih obožavalaca, na drugi „juriiiiiš„ - stadion je eksplodirao, činilo se da će cela Guča odleteti u vazduh!
Brega i jeste, u petak po podne, čim je stigao u Guču, najavio pravi ponoćni urnebes.
- Ovde sam u najboljem mogućem društvu. Ja ovde, ovom podneblju, pripadam. Sviraću vam ono što volim da sviram kada pijem - izjavio je.
U 11 sati uveče, Brega se pred prepunim stadionom pojavio sa čašom viskija s ledom u ruci, otpio je dobar gutljaj, a onda je, uz poruku da tu pesmu naročito obožava da peva kada pije, iz zvučnika krenuo urnebes:
- Rasle tikve na bunjištu, rasle tikve na bunjištu, more bre, more bre, ajd odatle bre...
Posle tikvi, prepoznatljivi Bregin etno zvuk za čas se prelio u staru sarajevsku „Na zadnjem sedištu moga auta“, i već je čitav stadion pevao. Francuzi, koji su dva sata pre koncerta zauzeli prve redove, uz metalnu ogradu, stajali su kao opčinjeni, piljili u Bregu kao u boga, odskakali od zemlje u ritmu njegovih nota...
Bregović se u petak na koncertu pojavio obučen u belo, njegovi momci iz orkestra u opancima, obučeni redom u srbijanske, bosanske, makedonske nošnje... Novi Bregin pevač Alen Ademović, zbog koga su curice iz prvih redova sve vreme vrištale, slale mu stotine poljubaca, na veliku binu izneo je bubanj na kome je, kao i na bubnjevima svih orkestara koji sviraju u Guči, pisalo kratko šta su Brega i njegovi, navodno, osvojili u Guči - prvi bariton, i prvu trubu 2001. godine... A u Guči su - prvi put, mada...
- Moja muzika je odavde. Ja sam lokalni kompozitor, a lepo je videti da u svetu postoji toliko zanimanja za moju muziku - izjavio je Brega pred koncert.
Satima pred željno čekani Bregin gučanski debi, u petak još u osam uveče, polovina stadiona u Guči, ona do bine, bila je krcata. Francuzi i Slovenci, Nemci zauzeli prve redove, uhvatili se čvrsto za metalnu ogradu na mestima sa kojih će Bregu najbolje videti, i redom zaspali... Probudili su se tek kad je iz zvučnika grunulo „rasle tikve na bunjištu“, a neki su čvrsto spavali sve dok Brega nije zapevao „ne računaj na mene“, i dok plastične flaše i čaše pune piva nisu poletele uvis, dok pola stadiona nije bilo okupano...
Brega je malo pevao, pa se onda prihvatao one čaše viskija s ledom, a kada je uz trube, lagano i setno iz grla Alena Ademovića, koji je preksinoć u Guči pevao kao Brega pre 30 godina, krenulo „meni je uvjek trebao neko samo da te zaboravim“, utihnuo je stadion na tren, zanjihao se u dobrom starom ritmu, neki Srbi u prvim redovima su plakali, Francuzi u čudu gledali oko sebe... Nikada toliko emocija stadion u Guči, na kome se decenijama i slavi i peva i plače, i veseli i tuguje, nije video...
Samo koji sekund kasnije, sve je, kao da se maločas nije plakalo, ponovo eksplodiralo uz Goranovu etno varijantu čuvene - „napile se ulice jer na tebe mislim curice“...
Onda su ponovo trubači izvukli iz limenih instrumenta note od kojih se stezalo grlo i plakalo, ponovo je trideset hiljada ljudi utihlo, ponovo su suze išle niz obraze - „a ja sam sanjao tvoja kolena, tvoje poljupce“...
Pevao je ceo stadion, uživao je Goran na pozornici, trube njegovih momaka dirale su nebesa, čačkale dušu... U prvim redovima, jedna pored druge vijorile su se zastave Srbije i Slovačke, malo iza na velikim srpskim trobojakam pisalo je Brčko i Barajevo, „Orkestar za svadbe i sahrane“ u pola jedan žario je i palio sa „Đurđevdanom“, u ritmu nota odskakala je ispred pozornice Jo iz Južne Koreje, koja je u Guču doputovala iz Seula preko Istanbula... Samo da vidi Bregu...
Onda je bio kraj... Ili se samo tako učinilo...
- Još, još, bis, bis... Brego, vrati se... Gorane, mi te volimo... - orilo se iz hiljada grla.
Brega se vratio, svoje trubače i pevačice, dva Bugarke, zakitio sa po sto evra, a onda je tek nastao urnebes... Sve je okolo letelo u nebo...
- Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa...
- I ovu naročito volim da pevam kada pijem - pričao je Brega, otpijajući viski iz one čaše...
- Služio sam stari kadar, artiljerija...
- Ni meni se, ljudi, ne ide na spavanje, ali, ovo je sve što sam spremio za vas, nemojte da mi umrete, skupi smo za sahrane, mnogo jeftiniji za svadbe - pozdravio se Brega s publikom, onda je zapraštao dupli kalašnjikov, nad gradom vatromet...
Guča, do preksinoć, takav spektakl nije videla!

Pucaj, trubo
N ZATEŽIĆ I V. ILIĆ, 11. avgust 2007

TEK što su u osvit zore utihnule trube, gučkom dolinom prolomiše se prangije i odjeknuše zvuci iz limenih instrumenata. Ovom trubačkom budilicom u sedam ujutro započinje novi saborski dan.
Saboraši koje je tek uhvatio prvi san, posle noćnog ludovanja, skaču na noge i kreću u ponovna ludovanja.
Dok još sunce nije ogrejalo, na nogama su majstori zaduženi za kuvanje svadbarskog kupusa, pasulja, i oni koji podlažu vatru pod roštilje za pripremanje jagnjetine i prasetine. Sve mora da bude spremno dok ne nagrnu saboraši.
Kampovi prepuni stranaca ne čekaju da ih probudi budilica. Jutarnje osveženje pronalaze u reci Bjelici i na gradskoj česmi. Oni bukvalno i ne spavaju plašeći se da nešto ne propuste. Bude se i oni koji su "nakresani" zaspali po travnjacima, trotoarima, u crkvenoj porti...
Oni stariji saboraši nazdravljaju jedni drugima uz jutarnju kafu i čašicu prepečenice.
A mladi se odmah dohvate piva. Već do podneva pod šatrama gruvaju trube. Kreću ludovanja po ulicama. Kako sati odmiču, usijava se atmosfera, da bi već u sumrak Guča proključala.
Od sutona pa do zore Guča je najveseliji grad na svetu. Trubi se, peva, skače, ispija bez prestanka. Dumbaraju bubnjevi. Igra se kolo.
Iako pristigli sa svih strana sveta, u Guči se svi razumeju. To što govore različitim jezicima nije im smetnja da se zajedno druže, uhvate u kolo, zaigraju čoček, jer je svima njima razumljiv jezik trube, a zbog nje su ovamo i pristigli.
Pod šatrama, gde se ponekad nadjačavaju i po desetak orkestara, ludilo traje do dva, tri ujutro. Trajalo bi ono bez prestanka da ugostiteljima nije ograničeno radno vreme.
Nije to učinjeno da bi se naškodilo saborašima, već da bi novi saborski dan počeo sa umivenom Gučom. Kada nakratko utihnu trube i povuku se saboraši, prestonica trube izgleda kao polje posle boja.


FINALE

KADA u nedelju tačno u 15 časova odjeknu prangije iz obližnje šume i 200 trubača zasvira sa "Ovčara i Kablara", započeće 47. finalno takmičenje najboljih trubačkih orkestara. Oni će se boriti za "Zlatnu trubu", dar "Večernjih novosti", "Prvu trubu" Dragačeva i druge saborske trofeje.
U finalu, koje će otvoriti premijer Republike Srpske Milorad Dodik, nastupiće 20 trubačkih orkestara. Ko će se radovati znaće se u smiraj dana kada žiriji proglase najbolje. Prvi put ove godine za trofej "Novosti" moći će da glasa i publika putem SMS poruka.

Trube gase petrolejke


Devojke na stolovima, uprkos zabrani, koja neće dugo trajati, kao nijedna zabrana koja je besmislena. Ispod mostova, od uzavrelog sunca kriju se čitave familije. Sve se ovde umnožava. Ako kažu da nije bilo petsto hiljada ljudi, nije to ništa. Novinar je sve video duplo




„Ako sviraš na note, ša će ti onda duša?“, rekao je jedan od velemajstora „srpske trube“ Zoranu Bogavcu, velemajstoru srpskog novinarstva.
Da li je pesnik Branko V. Radičević mogao sanjati 1961. da će se u Guči okupiti skoro pola miliona ljudi, pola veka kasnije? Da neće ostati mesta ni po šumama, a kamoli u gradu. Jedan ideološki sumnjiv pesnik, duboko urasto u dušu naroda, krenuo je sa saborom trubača. I zapretano u pepeo ideja, počelo je da kuca srce Srbije. Branko V. Radičević zaslužuje spomenik u Guči. Trebalo je mnogo hrabrosti i veštine da se ponovo vrati truba među Srbe.
Nije lako bilo početi sa nečim što će postati današnja Guča. Zašto baš truba i zašto baš tamo? Bili su sumnjivi i trubači i trube. Bile su sumnjive šajkače i pesme, iako oprane od ideoloških naboja. I opanci su bili sumnjivi.
Guča je danas i naša i svetska. Kao što Rio ima karneval, Srbija ima Guču, nekoliko dana dionizijskih svečanosti. Optimizam ovog novinara pokazao se na delu. Potpuno uveren da radi posao kako treba, snimao sam sagovornike. Kada sam diktafon uključio u Beogradu sa namerom da počnem tekst, nije se čulo ništa osim trube. Truba koja nadjačava sve ostale zvuke.
Egzit ili Guča. Guča, naravno. Truba je u Srbiju stigla sa ratovima. Ona poziva na rat, ali i na veselje. Čuje se na sahranama. Boli i leči. O Guči se ne piše. Ona se živi. Sa njom se umire. Stari ratnici su žvakali vosak i hleb da začepe rupe na trubi.
U Guču stižem sa „Karlsbergom“. Kao njihov gost. Ako takva jedna svetska kompanija pozove pun autobus novinara na izlet u Guču, to više nije pesma i opanci. U Guči se popije toliko piva da bi se mogao napuniti olimpijski bazen. Sa „Merlet terase“, sa koje se vidi čitava Guča, i gde se pije „lav“ pivo, gledamo „dolje niz drumove“.
Prvo kajmak i pršut, kao predjelo, pa svadbarski kupus, onda pečenje, pa opet pivo, i ništa se više ne vidi. Na ulicama, podne, zmija oko vrata, ista ona sa Ravne gore, ista ona sa kosidbe na Rajcu, pozira za trista dinara. Slovenci sa šajkačama i majice sa slikama progonjenih Srba. Jedino kod nas ne moraju da umnožavaju poternice. One su na grudima. Da ih vide svi koji dođu.
Japanski novinar i korejska novinarka slikaju francuske trubače. Guča više nije ideološki sumnjiva. Sve, pa i Guča sprema se za ulazak u Evropu. Internacionalni brendovi, nekad naši, pokrivaju marketingom sve. Politički je konkurentno biti viđen u Guči. Ali nije preporučljivo biti trezan.
Trese se zamlja. Trube gase petrolejke. I dešava se ljubav. Devojke na stolovima, uprkos zabrani, koja neće dugo trajati, kao nijedna zabrana koja je besmislena. Ispod mostova, od uzavrelog sunca kriju se čitave familije. Sve se ovde umnožava. Ako kažu da nije bilo petsto hiljada ljudi, nije to ništa. Novinar je sve video duplo. Ili je bio dalekovid. Ako sad nema trista hiljada, biće ih za pet godina.
- Karneval bučnog optimizma koji danas ne nedostaje samo nama - kaže Zoran Bogavac u knjizi „Guča“.
- Ko zadrhti na zvuk srpske trube znaće koje je majke sin.
Guča je nastala iz srpskog inata. I kao takva još traje. Nije to Bregović na bini. To je muzika za „na uvo“. Dok ne pukne bubna opna. Dok se ne rasprsne mozak. Ovde je sve dozvoljeno i svi svima sve dozvoljavaju. Ovde je „Orkestar za svadbe i sahrane“ samo još jedan orkestar u nizu. Mnogih. Traže da samo oni orkestri koji su se kvalifikovali mogu da sviraju u Guči. Neće moći. Kao ni zabrana penjanja i igranja na stolovima.
Srećem Rastka, sina Vlade iz Rudovaca. Vlada je, kao i Guča, samosvojna pojava u srpskoj literaturi. Niko ga drugačije i ne zna, već kao Vladu iz Rudovaca. Boem i pesnik. Autoprevoznik, vajar i knjižar.
- Gde je Vlada? - pitam Rastka.
- Kako gde je, eno ga u potoku.
I zaista Vlada se pokrio rekom i u vodi spava.
- Diži se, bre! - vičem.
Vlada pokušava nešto da kaže, ali mu reka unese talas u usta.
- Hvala, biva, ko čašćiva, ne mogu više!
Iz džepa vadi šarančića, ili je to klen, da plati. Jedinu popijenu vodu ovih dana.
Jedna crnkinja, lepotica, ko zna otkuda dolutala, penje se na astal. To, sestro, udri!

Guča najveći srpski brend

Međunardoni poslovni klub sa sedištem u Parizu proglasio je u Guči to mesto i Sabor trubača kao najveći srpski brend. Za srpski brend su, na promociji „Lepota Srbije širom sveta”, proglašeni kajmak, šljive, ćevapčići, reditelj Emir Kusturica, košarka, stoni tenis i srpska narodna nošnja. Na promociji je nastupio najmlađi trubački orkestar „Južne zvezde” iz Surdulice. Direktor centra za krompir u Guči Milić Domanović rekao je Beti da će ove godine u Dragačevu, kao velikom proizvođaču krompira, biti izgrađena fabrika za proizvodnju pomfrita. On je dodao da je u planu ugovorena proizvodnja na 300 hektara u zapadnoj Srbiji, a u fabrici će biti zaposleno 30 radnika i na svaki sat biće proizvedeno 500 kilograma pomfrita. U Srbiji se od ukupne godišnje proizvodnje krompira preradi samo pet odsto, što je ispod svakog evropskog proseka, ocenili su u Dragačevu učesnici okruglog stola o organskoj proizvodnji krompira. U okviru 47. Dragačevskog sabora trubača, to je prva organizovana rasprava o privrednim temama. (RTS)

Sabor u Guči posetilo 600.000 ljudi


Na 47. Saboru trubača u Guči od 8. do 12. avgusta boravilo je oko 600.000 posetilaca, među kojima je bilo nekoliko hiljada stranih državljana, saopštila je čačanska policija. Ove godine u Guči je zabeležen rekord po broju posetilaca, orkestara koji su trubili i dan i noć, pojedenih jagnjadi, popijenih čaša piva, pokušaja da se nauči kolo. Ostaće upamćena i po paprenim cenama poslednja dva dana, finalnom takmičenju, biku od 550 kilograma, najboljem zdravičaru, najlepšoj narodnoj nošnji i saborašici. Stanje bezbednosti u Guči bilo je „zadovoljavajuće”, jer je za pet dana Sabora evidentirano 27 krivičnih dela, od kojih je bilo 17 sitnih krađa, utaja ili prevara. Policija je saopštila da su na Saboru počinjene četiri krađe kao i po jedno krivično delo uništenja i oštećenja tuđe stvari, falsifikovanja novca i ometanje ovlašćenih službenih lica u vršenju poslova bezbednosti.
Podneto je devet prekršajnih prijava protiv osoba koje su narušavale javni red i mir, a policija je evidentirala šest saobraćajnih nezgoda u kojima je jedna osoba zadobila teže i tri lakše povrede.
Saobraćajna policija je za vreme održavanja 47. Sabora trubača u Guči kontrolisala 8.094 vozila i podnela 411 prekršajnih prijava, od čega je 241 prijava protiv vozača koji su upravljali vozilom pod dejstvom alkohola, dok su 24 zadržana do otrežnjenja. (RTS)