Pedofilija je oko nas

Pedofilija je oko nas

Miloš TEODOROVIĆ

Johan Ginter Paulik u Hrvatsku je stigao sa desetogodišnjom devojčicom iz Vranja. Ispostavilo se da joj on nije otac, niti bilo kakav rođak. Slučaj ovog Nemca, osumnjičenog u Hrvatskoj i Srbiji za pedofiliju, prošao je bez kazne. Kao i mnogi slični slučajevi seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja dece. Ovom pričom želimo još jednom ukazati na ozbiljnost problema sa kojim se vlasti uglavnom ne žele ili ne znaju kako suočiti, osim pojedinaca u policiji i službama za socijalni rad.
U restoran „Dva bora“, na samoj obali mora, u Zatonu kraj Dubrovnika, stigao je u kasno popodne 13. jula ove godine u društvu jedne devojčice. Ubrzo pošto su seli za sto, 43 godine star muškarac primakao je devojčicinu stolicu sebi i naslonio joj ruku – najpre na rame. Dalje se prema njoj nije odnosio kao prema kao prema ćerki ili detetu uopšte:
„Onog trenutka kada je on nju pratio do toaleta postalo je sumnjivo zašto se taj čovjek nikako ne odvaja od tog djeteta.“

Šokirana onim što je videla, kuvarica restorana Iva Fiorenini pozvala je policiju:

„Zaprimljena je dojava da se u restoranu nalazi jedan njemački državljanin, sa kojim je jedna djevojčica, uz navod da se isti čudno ponaša prema istoj.“

Praćenje ovog slučaja pripalo je jednom od načelnika dubrovačke policije Ivanu Kukriku. Ime prijavljenog muškarca je Johan Ginter Paulik. Devojčica ima deset godina, došla je iz Vranja. Ivan Kukrika govori o danu kada su oboje dovedeni u policijsku stanicu:

„Utvrđeno je postojanje osnovane sumnje da je Johan Ginter Paulik počinio kazneno djelo bludne radnje.“

Iste večeri, Paulik se našao u pritvoru. Preplašena devojčica prebačena je u dom „Maslina“, mesto gde ne idu samo deca bez roditelja, već sva ona sa kojima država ne zna gde bi:

„Ona je smještena u instituciju koja postoji na nivou nadležnosti Centra za socijalnu skrb.“

Dubrovački Centar za socijalnu skrb preuzeo preuzimao je brigu o detetu u istim trenucima kada je zazvonio telefon u vranjanskoj kancelariji inspektora Siniše Antonijevića. Ovaj policajac, posvećen suzbijanju traffickinga, i pre događaja u Zatonu pokušavao je da uđe u trag Pauliku. Dva dana pre poziva iz Hrvatske razgovarao je sa ocem devojčice koji mu je potvrdio da mu je Paulik odveo dete na letovanje u Dubrovnik, ali da se protekle dve sedmice nikome nije javljao:

„Saznali smo da nešto nije u redu u naselju Raška i da se otac maloletne devojčice odnosno žrtve raspitivao kome bi se obratio.“

Dubrovačka policija nije se zanimala za Paulika sve dok slučaj iz Zatona nije prijavljen.

* * *

Dubrovnik – jedna od najpopularnijih turističkih atrakcija Evrope i grad od 40.000 stanovnika. Preko aerodroma Ćilipi u taj grad samo u protekloj sezoni doputovalo je million turista. Okolnosti koje pogoduju svim vrstama kriminala, pa i trgovini ljudima. U Centru za socijalnu skrb Dubrovnika, kako mi objašnjava ravnateljica Katica Rajić, do jula je zabeležen samo jedan sličan, zahvaljujući očiglednom propustu nikada rasvetljen slučaj:

„Naša policija otkrila je jednu šesnaestogodišnju devojku. Po njenom ponašanju se vidjelo da je ona već u tim vodama. Tad sam ja posumnjala da je riječ o trgovanju ljudima. Međutim, ona je iskoristila našu nesmotrenost, nestala je i postupak nije niti vođen.“

Destogodišnja Vranjanka tako je postala prva osoba za koju se u Dubrovniku osnovano sumnjalo da je žrtva human traffickinga. Vest o uspešnoj policijskoj akciji pustena je i u medije, koji su vrlo brzo objavili ime deteta. Pa čak i nadležne službe, očigledno neiskusne po ovom pitanju (a možda i željni publiciteta) prekrili su pravilo da se imena, kao i nacionalna i verska pripadnost maloletnih žrtava ne objavljuju. U međuvremenu iz Dubrovnika je pozvana kancelarije misije Međunarodne organizacije za migracije u Hrvatskoj. Njena predstavnica je Lovorka Marinović. Razgovaramo četiri meseca kasnije. Zatičem je na polupartijskom polu nevladinom skupu – promociji Foruma žena SDP-a uoči dubrovačkih izbora. Dobro pamti slučaj koji me zanima:

„Ima činjenica koje ukazuju da bi to mogla biti trgovina djecom. Podaci koje međunarodne organizacije i nevladine organizacije imaju, pokazuju da se sve više žrtava legalno prevozi. Prema tome, meni nije čudno da netko ima dozvolu roditelja da preveze dijete preko granice jer često vrbovatelji jesu upravo poznate osobe.“

Potpuno suprotno ovim u praksi dokazanim pravilima, u Paulikovu korist prihvaćeno je čak i to što je dete pokazalo njegove fotografije s njenim roditeljima, a po rečima ravnateljica Katice Rajić, nije izrekla ni jednu primedbu na njegov račun:

„Ona je branila izvjesnog gospodina, jako lijepo je o njemu govorila.“

Krivična prijava koja je protiv Paulika podignuta u sudu u Dubrovniku, polako je počela da se klima. Sam Paulik, kako tvrdi vranjanski inspektor Siniša Antonijević, posegnuo je za krajnjim, po njega – pokazaće se –možda i spasonosnim, rešenjem:

„Paulik si je u pritvoru u Dubrovniku presekao vene, pa je valjda bio prebačen u bolnicu i nakon toga je pušten. Pretpostavljam da je i to uticalo da se postupak obustavi protiv njega u Dubrovniku.“

U dubrovačkoj policiji nisu želeli da govore o tome da li je Paulikov pokušaj da se ubije uticao na njegovo puštanje iz pritvora. Lovorka Marinović mi otkriva da za razliku od Paulika, koji je odmah krenuo put Nemačke pa uskoro za Vranje, konfuzija u detetovoj glavi i dalje je uvećavana:

„Mi smo dijete predali u siguran smještaj u Srbiji.“


U Dubrovniku danas nagađaju da je za Paulika kod nadležnih intervenisao ili neko iz nemačke ambasade u Zagrebu, ili neko od njegovih neotkrivenih partnera u Hrvatskoj, ali malo ko veruje da je otišao zbog manjka dokaza. Nakon njegovog puštanja, i najbitniji svedoci u Zatonu, čije su ispovesti novine prenosile pod naslovima poput „Devojčicine oči su molile za pomoć“ više ne žele da govore. Kada sam je posetio, kuvarica Ive Florenini nije čak želela ni vrata svog dvorišta da mi otvori:

„Nemam ja ništa s time. Adio.“

Kako sam kaže, istraumiran onim što je u Hrvatskoj doživeo, Paulik je, po povratku u Vranje, javno obećao da se u tu državu više neće vraćati:

„Ja nisam ništa kriv i nemam za šta da se kajem. Samo sigurno znam da više nikad neću otići u tu pokvarenu državu Hrvatsku.“

Ivan Kukrika iz dubrovačke policije ne krije da je u slučaju Paulik najviše zbunio jedan dokument koji je ovaj Nemac posedovao:

„Čak je imao potvrdu od službene osobe Pravoslavne crkve da se bavi nekim humanitarnim radom.“

* * *

A ko bi danas u Hrvatskoj, protivno političkoj korektnosti, imao hrabrosti da udari na Srpsku pravoslavnu crkvu. Kakva je veza između Srpske crkve i Johana Gintera Paulika, kao i da li je desetogodišnja Vranjanka bila njegova jedina žrtva?

Svakog dana pred sumrak, oglašavaju se zvona sa Crkve u centru Vranja, jedne od 120 u Vranjanskoj eparhiji, poslednjih godina, na žalost, manje poznatoj po njenih 10 manastira – a više po vladiki Pahomiju – koji je zahvaljujući zastarelosti slučaja izbegao proces po tužbi za seksualno zlostavljanje nekoliko dečaka.

Baš u Vranje, pre sedam godina stigao je Johan Ginter Paulik. Poreklo imovine ovog Nemca, kao i njen obim, nije poznat. Zna se, međutim, da je u nekim od najtežih godina za Srbiju bio spreman da novčano, ali pre svega u sitnim poklonima, pomogne socijalno najugroženije Vranjance. U vreme NATO bombardovanja zatražio je podršku Srpske pravoslavne crkve koju je nakon jednog, kako je objašnjeno, humanitarnog angažmana, i dobio:

„U pitanju je potvrda koju mu je izdao jedan sveštenik vranjanske eparhije nakon što je vodio nekog dečaka u Nemačku.“

Potvrdu da se humanitarno angažuje u ime crkve potpisao je paroh parohije Jelašničke Staniša Tomić. Prekidam ga u pauzi svećenja vodice pred jednu od srpskih slava. Razgovaramo telefonom:

„Ne znam odakle su ga doveli. Bio je tu u mojoj parohiji u jednoj porodici u to vreme. Došao je kod mene sa čovekom iz te porodice s tim da, navodno, hoće da donese nešto u školu u selu Vrbova. Ja sam mu dao, ne legitimaciju, nego samo potvrdu da je on to doneo u školu kao humanitarnu pomoć. Ja sam to prepisao od nekog sveštenika iz Svilanjca. On je zapravo iz Svilanjca došao ovamo. Ja njega dobro ni ne poznajem. Video sam ga možda tri-četiri puta.“

Sa crkvenom potvrdom i vraćenim putnim ispravama, iz Dubrovnika Paulik je najpre otišao za Nemačku, ali, kaže inspektor Siniša Antonijević, u Vranju su bili sigurni da će ponovo doći:

„Napravili smo jedan njegov psihološki profil i znali smo da će opet da se pojavi jer je na osnovu tog profila utvrđeno da je on patološki vezan za tu malu devojčicu, što se posle pokazalo tačnim.“

Istraživanje ovog slučaja pokazalo je da je lista dece o kojima se Paulik starao, duža od jednog imena:


„Mislim da ih je više od pet, sa područja vranjskog okruga. Mi smo u postupku predložili da se istraga proširi, da obuhvatimo svu decu koju je on vodio, ali naš predlog nije prihvaćen kod tužioca. Ja lično mislim da smo mogli da proširimo istragu i da dođemo i do Nemačke i do neke grupe ljudi, obzirom da je garanciju za dovođenje u Nemačku dala neka ženska osoba a ne Paulik, a ta ženska osoba njemu nije nikakav rod.“

Sa optužbom za trgovinu ljudima, odnosno decom, njihovo seksualno korišćenje i obmanu njihovih roditelja, u Vranju su čekali da Paulik ponovo dođe.

Istovremeno, u Dubrovniku otkrivena devojčica prepuštena je iz nadležnosti zagrebačke kancelarije Međunarodne organizacije za migracije kolegama u beogradskoj kancelariji. O njoj se starala saradnica ove organizacije Aleksandra Galonja, koja je zatražila mišljenje Centra za socijalni rad u Vranju:

„Njihova preporuka je bila da se dete ne vraća roditeljima nego da bude negde privremeno smeštena dok je oni ne upoznaju i dok ne donesu odluku, pre svega procenu porodice.“

U nedostatku drugog rešenja, devojčica je smeštena u Sigurnu kuću u Beogradu. U teoriji terorom institucija, podeća specijalni pedagog iz vranjanskog Centra za socijalni rad Marina Stanković, opisuje se situacija kada se kod osobe u teškoj situaciji stvara dodatna trauma, a zbog stalnog menjanja institucija koje rešavaju njen problem. Upravo se to dogodilo i junakinji ove priče. U vranjanskom Centru za socijalni rad reći će – zato što, kao ni u Dubrovniku, ni njima ranije nisu prepuštani slični slučajevi:

„Moram da kažem da smo baš sa strahom radili, bojeći se da nešto ne pogrešimo.“

Zašto je jedan propust pratio drugi? Jedan od argumenata koji se pominje u nekim nadležnim službama bio je i kako je obim trgovine ljudima toliki da se slučaj Paulika može smatrati čak prenaduvanim. Aleksandra Galoanja iz Međunarodnog centra za migracije:

„To je ogromna grupa dece. Mi smo se samo u poslednje vreme sreli sedam devojčica koje su imale slične probleme. Neke od njih više nisu devojčice. A zamislite koliki broj dece nismo sreli, i verovatno ih više niko nikada ne sretne.“

Pogotovu u Vranju, broj onih koji su se našli u lancu trgovine ljudima, bez obzira da li su iz te regije ili su došli sa strane, nemoguće je utvrditi. Od početka godine ova regija je rekorder po broju krivičnih prijava podignutih za ta dela – više od stotinu – podatak koji šokira ukoliko se, na primer, uporedi sa svega 49 prijava koji je za isti period podignuto u čitavoj Hrvatskoj, a što se objašnjava blizinom granica Makedonije, Bugarske i nesigurno kontrolisane administrativne granice sa Kosovom. Vojkan Ristić je novinar „Vranje presa“ i autor četveorodelnog televizijskog serijala na tu temu:

„Uvek su se pojavljivali ti ,humanitarni radnici‘ iz inostranstva, uz podršku i logističku podršku ljudi iz Beograda i Republike Srpske koji su se bavili legalnom trgovinom i krijumčarenjem ljudi. Vrlo je interesantno da se ovde javljaju državljani Nemačke. Postoji procesuirani slučaj gde je na četiri godine osuđen izvesni Rene Pape, nemački državljanin. On je priznao krivično delo trgovine ljudima i nalazi se na izdržavanju kazne.“

Uspesi policije ne promaknu javnosti. Neuspesi se i ne spominju. A po rečima inspektora Siniše Antonijevića – ne bi trebalo sumnjati da ih je daleko više:

„Oni raspolažu ogromnim sredstvima. Oni raspolažu vozilima, tehnikom, mobilnim telefonima, radiouređajima, a mi u ovoj službi imamo veći broj operativaca a samo dva vozila.“

* * *

nastavak ***

* * *

Kako je Johan Ginter Paulik ne samo izbegao pravdu, već i uprkos hapšenju i ponovnom pritvaranju uspeo sebi da obezbedi gostovanje na lokalnoj televiziji i da posle svega, uprkos oduzimanju isprava, pobegne iz Srbije?

Vranje, grad od 80.000 stanovnika, najbliži poslednjih pet godina nestabilnoj regiji juga Srbije, kao i problematično kontrolisanoj administrativnoj granici sa Kosovom. Maloletna Vranjanka, za koju u policiji tvrde da imaju dokaze da je bila žrtva seksualnog zlostavljanja i trgovine ljudima, vratila se u svoju porodicu, a nakon što su u Centru za socijalni rad uvrdili da tu za nju više nema opasnosti. Pedagog Marina Stanković:

„Mi pretpostavljamo da se nešto desilo. Ona je meni pokazala kako je on nju poljubio i kako joj je milovao leđa, što po načinu kako mi je pokazala ne govori da se to može kvalifikovati kao bludna radnja. Međutim, nerado je o tome svemu govorila.“


U tim danima Vranje prepričava detalje vezane za Paulika. Otkriveno je kako se devojčicinoj porodici (koja je na dnu socijalne margine) približio kupovinom najobičnijih poklona, kao i da je često obitavao u njihovoj kući. Po povratku u Vranje, posle dubrovačke avanture, pozvan je u goste na lokalnoj televiziji Fokus, gde mu je pružena dvadesetominutna prilika da iznese svoju odbranu:

„Vođeni pričom i tekstovima koje ste imali priliku da pročitate u nekim lokalnim medijima, a i šire, mi smo danas u studiju ugostili gospodina Mileta Bajramovića i gospodina Johana Paulika, nemačkog humanitarnog radnika, zbog kojeg je, tako da kažem, sve ovo i počelo.“

„Čuli su da smo došli iz Srbije u Dubrovnik. Jedan Nemac me je pitao kako mogu ja kao Nemac da putujem kroz Srbiju. Pitao sam ga: ,Zašto da ne?‘„

Za sedam godina boravka u Srbiji savladao je i srpski jezik:

„U Centru za socijalni rad nisu uradili što su im Hrvati rekli, već su mislili da moraju dete još da maltretiraju, još da zajebavaju, da zajebavaju i roditelje…“

Sačekao ga je inspektor Siniša Antonijević:

„Uhapsili smo ga ispred televizije Fokus, lišili slobode i priveli istražnom sudiji Okružnog suda.“

Siniša Antonijević, po broju krivičnih prijava koje su proizašle iz njegovih istraga, verovatno je najpoznatiji borac protiv human traffickinga u Srbiji. Neki tvrde da mu je slava udarila u glavu, te da je i to razlog što se ova skoro pa filmska scena hapšenja, dogodila pred kamerama:

„Idete kod sudije, imate pravo na advokata. Ne morate ništa da kažete, sve što kažete može da bude upotrebljeno protiv vas. Jeste li razumeli?“

On će odgovoriti da je sve snimljeno zato što se hapšenje odvijalo ispred zgrade televizije. Nebitno u odnosu na to što je Paulik, i pored optužbe za trgovinu ljudima, u pritvoru proveo, manje nego u Dubrovniku – tek deo jedne noći:

„Koliko je nama poznato, došlo je do prekvalifikacije dela sa krivičnog dela trgovine ljudima na dela nedozvoljene i protivpravne bludne radnje, polne radnje zapravo, i predmet je ustupljen opštinskom državnom tužiocu i opštinskom istražnom sudiji.“

Inspektora Antonijevića možda je i ponela slava, ali je prava misterija zašto podaci o Pauliku nisu ugledali svetlost dana. Pokušavam da ih pronađem u vranjanskom Okružnom sudu, gde samo mesec dana po Paulikovom saslušanju, portparol i sudija Vesna Stevanović odgovara kako skoro i ne zna ko je taj čovek:

„Znam samo da nije u našoj nadležnosti, da se radi o krivičnom delu u nadležnosti Opštinskog suda. Detaljnije podatke, na kraju krajeva, niste ni tražili.“

Zbog personalnih promena u Opštinskom sudu, pravog sagovornika za ovu temu nije bilo. Momenat koji je iznenadio i vranjanskog novinara Vojkana Ristića:

„Paulik je bio i na određenoj informaciji Interpola, ne bih rekao na klasičnoj poternici, što smo znali, zbog sumnje da se bavi ilegalnim prevođenjem ljudi preko granice.“

Sve to nije bilo dovoljno da Paulik ostane iza rešetaka. Jedino su mu oduzete putne isprave. Taj čovek trebalo je da bude potpuno na raspolaganju ovdašnjim organima gonjenja. Jednog jutra po dolasku na posao, pre dve sedmice, Sinišu Antonijevića je sačekala informacija da je njegova meta izvan Srbije:

„Postupak više ne traje, doneto je rešenje kojim se obustavlja postupak. On više nije u Vranju, trenutno je nedostupan.“

Porodicu poslednje Paulikove žrtve, pedagog Marina Stanković posećuje na dva dana. Njeno raspoloženje i ponašanje, kaže ona, češće se menja nego kako je to uobičajeno kod dece njenog uzrasta:

„Žalila mi se skoro da ima česte grčeve u stomaku, da je vrlo napeta, da ima strah od uniformisanih lica…“

Sredina u kojoj se Paulik kretao, ni jednog trenutka nije bila raspoložena da govori o Nemcu koji je, očigledno, ostavio dubokoga traga. Iz Internacionalne organizacije za migracije Aleksandra Galonja:

„Iz komunikacije sa devojčicom vi vidite da je cela lokalna sredina na neki način bila upoznata. Građani i građanke tih lokalnih sredina pored takve dece prolaze svaki dan. Ima puno slučajeva oko kojih ima puno spornih elemenata. Devojčica su, recimo, prvi put naterivane na prosjačenje od svoje četvrte-pete godine, onda prodavane zarad prosjačenja od, recimo, svoje šeste do devete-desete godine, a od desete godine prodavane već da se bave prostitucijom. A mi upoznamo takvu devojčicu u njenoj recimo sedamnaestoj godini. Da li možete da zamislite koji je to broj godina?“

U Vranju, ni manje ni više oprezni nego ranije:

„Dešava se svašta. Kako da se ne plašim, kao i svaki roditelj. Imam troje dece. Vaspitavamo ih da ne ulaze u kola nepoznatih ljudi…“

U nemogućnosti da išta drugo učine, iz policije su zatražili donošenje odluke kojom bi se Pauliku zabranilo da u narednih 10 godina dođe u Srbiju. Time će ovaj slučaj biti zatvoren, ali nikako i završen:

„Imamo, na primer, jednu grupu od 80 ljudi koji su uvezani s ciljem krijumčarenja ljudi.“

Da li je Paulik bio u ovom timu? To je samo jedno od pitanja koje su otvara vezano za ovaj slučaj, koji teško da će ikada u Srbiji dobiti svoj epilog:

„Ja se stidim što nisam uspeo da zaštitim tu decu od tog ogromnog, seksualnog i psihičkog zlostavljanja.“

Slučaj Johana Gintera Paulika ipak je jedna od retkih priča ove vrste sa koliko-toliko dobrom završnicom. Devojčica je danas sa svojim roditeljima, koji su i sami, uvereni su svi akteri ovih zbivanja, bili žrtve obmanjivanja. Međutim, ovaj slučaj morao bi biti primer na kome bi službe dve države, Srbije i Hrvatske, trebalo da nauče kako će se ubuduće stvarno, a ne na papiru zajedno boriti protiv modernog ropstva i pedofilije.



ovo je stvarno van svakog komentara

Da, ovo je zaista van pameti. Sve je to tu oko nas, i ne bi trebalo ostati slijepi pa takve stvari ne vidjeti, pa čak i komentirati.
I mi sa našim druženjem i našim postovima ovdje, koji posjecuju sigurno i mlađi naraštaj, možemo doprinjeti da se takvo zlo iskorijenjuje.

Zato vi mladi koji ovo posjecujete (misleci na zaista mlade) ne nasjedajte slatkoriječivim pričama nepoznatih, pomoć, ako vam zatreba potražite kod vaših najbližih ili u školi ili povjerite se najboljim prijateljima, jer nažalost po neki put i najbliži čine takve silude i perverzne stvvari.