Praznik rada
Stotine hiljada američkih radnika, sve odlučniji da se odupru potčinjavanju kapitalističkoj moći, navalili su u mladu radničku organizaciju “Vitezovi Rada”.
Od 1. maja 1886. oni su izašli na ulice da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Čikago je bio centar pokreta. Radnici su tamo mesecima agitovali za osmočasovno radno vreme, i uoči 1. maja njih 50.000 je već bilo u štrajku. Novih 30.000 pridružilo im se sledećeg dana; to je dovelo veći deo čikaške proizvodnje do zastoja.
Strah od nasilnih klasnih sukoba obuzeo je grad. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja. Ali u ponedeljak, 3. maja tuča u kojoj su učestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) između radnika članova sindikata, koji su sprečeni da dođu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo.
Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče (4. maj) učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca.
Histerične gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.
11. novembra 1887. četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. Umrli su zbog svojih reči, ne zbog svojih postupaka.
250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Od kada je na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: "Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost". Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i sindikaliste širom sveta, Hejmarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Do današnjeg dana, kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga Hejmarket.
Nakon 50 godina komunističke vladavine, tokom koje je 1. maj slavljen kao veliki državni praznik u SFRJ, stanovništvo ovih prostora i dalje nije u potpunosti upoznato šta ovaj praznik predstavlja.
Prijem 
