Najstariji živi bluzer svirao u Beogradu

Najstariji živi bluzer svirao u Beogradu


Najstariji živi bluzer, 92-godišnji gitarista Dejvid Haniboj Edvards, svirao je u sredu uveče u klubu „Living rum” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Krepki bluzer, poslednja živa karika sa originalnim bluzem iz delte Misisipija, dočekan je u „Living rumu” dugotrajnim aplauzom, a potom je svirao oko dva sata, sa kraćom pauzom. U drugom setu, na usnoj harmonici ga je pratio srpski bluz veteran Pera Džo. Edvards je posle koncerta do ranih jutarnjih sati davao autograme, slikao se i razgovarao s muzičarima srpske bluz scene. Kako je agenciji Beta rekao njegov najbliži saradnik, producent Majkl Frenk iz Čikaga, Edvards uprkos starosti godišnje održi oko 100 koncerata, i smatra da je muzika ta koja ga održava u životu.
Rođen je u državi Misisipi 1915. godine i znanje je sticao od prvih bluzera, Čarlija Patona, Big Džoa Vilijamsa i Roberta Džonsona, kasnije nazvanog „kum rokenrola”, čiji je stil sviranja bio glavna inspiracija za gitariste poput Kita Ričardsa.
Edvards je bio lični prijatelj Džonsona, oko čijeg su se života ispredali mitovi. Za Džonsona se govorilo da je prodao dušu đavolu u zamenu za fantastično umeće sviranja gitare i taj mit je ovekovečen u kultnom filmu „Raskršće” Voltera Hila.
Edvards, koji među poznavaocima bluza važi za gitaristu podjednakog talenta, rekao je Beti da ga je Džonson inspirisao za neke tehnike sviranja i štimovanja. Međutim, na pitanje o Džonsonovoj ličnosti i okolnostima njegove smrti 1938. godine odgovorio je - smeškom.
Džonson, gitarski heroj crne populacije u Misisipiju, bio je sklon ljubavnim avanturama sa udatim ženama, a Edvards je bio u društvu ovog mladog muzičara (27) kada mu je jedan barmen - ljubomorni muž - servirao piće za koje se veruje da je bilo otrovano.
Majkl Frenk, vlasnik diskografske kuće „Ervig” (Earwig), i stalni Edvardsov saputnik, rekao je Beti da je stari bluzer ne samo jedini živi svedok tog događaja već i da je poznavao sve aktere, a da priča o otrovanom piću potiče od Edvardsovog ličnog uverenja.
Džonson je u mukama izdahnuo četiri dana kasnije. Edvards ga je posetio dan pred smrt ali, prema Frenkovim rečima, nije prisustvovao sahrani.
Za razliku od Džonsona, koji je za života, tokom 1930-ih, uspeo da snimi 30-ak svojih pesama, Edvards je to učinio tek 1942. godine, „jer ljudi iz muzičke industrije nisu uspevali da ga uhvate, budući da se u jednom gradu zadržavao najviše dan-dva”, rekao je Frenk. (Beta)