GMO TEROR: EU ĆE HRVATSKOJ ZABRANITI UZGOJ HRANE ZA VLASTITE

GMO TEROR: EU ĆE HRVATSKOJ ZABRANITI UZGOJ HRANE ZA VLASTITE POTREBE


19. maj 2013.


Zašto
skoro sve vlade sveta putem raznih propisa, normi podržavaju i nameću
GMO seme i GMO proizvode mimo volje naroda, a za koje je u nekoliko
navrata dokazano ne samo da ostvaruju manji prinos, iziskuju više
đubriva, vode i pesticida, već i dokazano štetno deluju na zdravlje
ljudi i životinja, kao i na samu genetičku raznovrsnost?
Iako živimo u vremenima kada bi bilo
logično da zbog finansijske krize, nezaposlenosti, poskupljenja
energenata i hrane i gladi u svetu vlade država na sve mile i nemile
načine podstiču i ohrabruju ljude na uzgoj / proizvodnju vlastite hrane,
u Hrvatskoj kao i u većini zemalja sveta događa se upravo suprotno,
mala gazdinstva, mali proizvođači putem raznih propisa i normi doslovno
su uništeni, a sadnja vrta za vlastite potrebe na korak je da bude
proglašena kažnjivim delom.

Da li ste se ikada zapitali zašto u doba
kada hrvatskom trese najveća kriza, nezaposlenost, nemaština, pad
standarda, kada ljudi nemaju novaca kako bi prehranili sopstvenu
porodicu, Hrvatska vlada 2012. g donosi zakon, odnosno Pravilnik o
sporednim šumskim proizvodima koji ne samo da ograničava, iziskuje
dozvolu za kretanje Hrvatskim (dakle našim) šumama, već iziskuje i
dozvolu koja se naplaćuje 50, 100 ili 200 kuna, ovisno o tome želimo li
dnevnu, nedeljnu ili mesečnu dozvolu za branje gljiva, kestena i drugih
šumskih plodova?Kazna za sakupljanje šumskih plodova bez dozvole iznosi
od hiljadu do čak sedam hiljada kuna.

Da li ste se ikada zapitali zašto Evropska
komisija želi ubuduće nametnuti poljoprivrednicima i baštovanima
upotrebu standardizovanog semenja, čime stare i retke sorte imaju malu
verovatnoću da će biti odobrene, te zašto se za njihovu kultivaciju
predviđa zakonska kazna, čak i kada se bilje sadi na privatnom
zemljištu?

Sad kada nam je to najpotrebnije, ako se
pitaju birokrate iz EU, uzgajanje sopstvene hrane možda će postati
protivzakonito i kažnjivo.

Zašto skoro sve vlade sveta putem raznih
propisa, normi podržavaju i nameću GMO seme i GMO proizvode mimo volje
naroda, a za koje je u nekoliko navrata dokazano ne samo da ostvaruju
manji prinos, iziskuju više đubriva, vode i pesticida, već i dokazano
štetno deluju na zdravlje ljudi i životinja, kao i na samu genetičku
raznovrsnost?

Zašto vlade država vode politiku uništavanja malih proizvođača pa i onemogućavanja sadnje vrta za vlastite potrebe?

Odgovore na sva ova pitanja daje famozni Zakon o hrani, iliti Codeks Alimentarius.

Zakon o hrani (Codeks Alimentarius)

Službeno, Zakon o hrani (Codeks
Alimentarius) uveden je radi brige o sanitarnoj bezbednosti prehrambenih
proizvoda. No, budući da je u sukobu s alternativnom medicinom ili s
dodacima ishrani, otkrivaju se sasvim druge ambicije.

Iako ljudi širom sveta smatraju da je
proizvodnja hrane za vlastite potrebe deo osnovnih ljudskih prava (što i
jeste) zajedno sa sakupljanjem semena, kišnice, prava na čist vazduh i
zdravu biosferu, sve češće možemo videti kako se ta prava krše i
limitiraju upravo putem propisa i normi koje nameće Zakon o hrani.

Zakon o hrani je zbirka međunarodnih normi,
smernica i preporuka o ishrani. Tekstove je prikupila i razradila
Komisija za Zakon o hrani, telo formirano 1962. godine u okviru dve
ustanove UN-a: Organizacija za prehranu i poljoprivredu (engl. FAO), i
Svetska zdravstvena organizacija (SZO).

Nastavak...


Zakon o hrani svoj nastanak delimično
duguje napretku hemijske industrije, i svojim vezama s njom, a njihova
je međusobna povezanost, bez obzira radi li se o farmaceutskoj ili
fitosanitarnoj grani, iz dana u dan sve očitija.

Codeks Alimentarius, odnosno Zakon o hrani
nije osmišljen od strane naše vlade i lokalnih zakonodavaca, njegovim
formiranjem su upravljali i još uvek diriguju veliki igrači iz UN-a,
tačnije lobisti najvećih korporacija za proizvodnju, trgovinu i
distribuciju semena, hrane i lekova.

Očito je da se prehrambena i agrohemijska
industrija zalaže da se mi hranimo upravo onako kako je ona odlučila, i
nikako drugačije. Zbog toga se, je li, treba pobrinuti da proizvodi koji
nisu došli iz velikih multinacionalnih fabrika agrobiznisa već iz malih
seoskih domačinstva nestanu s naših jelovnika.

Ovde u igru ulazi Zakon o hrani, i tome
služe norme koje on donosi: pod maskom osiguranja kvaliteta naše hrane,
on zapravo osigurava da nekoliko multinacionalnih grupacija preuzme
potpunu kontrolu nad onim što imamo mogućnost i pravo konzumirati.

Da, radi se o kontroli snabdevanja sveta
hranom, o njenoj sledljivosti od proizvođača do potrošača (od polja do
stola), kako to kaže PA Tailor, i nastavlja: ​​“Kontrolišući pristup
zdravoj ishrani i prirodnim lekovima, privredni interesi koji se
skrivaju iza zakona o hrani žele kontrolisati naše živote. „

Prema Tejloru, tom kontrolom, i takvim
ograničavanjem našeg pristupa zdravoj hrani i zdravim dodacima ishrani,
Zakon o hrani zapravo štiti interese nekolicine multinacionalnih
farmaceutskih kompanija. Za tu industriju, sve što razvija dobro
zdravlje nauštrb bolesti predstavlja direktnu pretnju prodaji hemijskih i
sintetičkih lekova.

Pravila, koja nameće Zakon o hrani
razrađena su sa ciljem da osiguraju zaradu ogromnih korporacija koje
proizvode hranu, i za kompanije, koje se bave genetskim inženjeringom.
Ova pravila predstavljaju ogromnu opasnost za zdravlje svake osobe na
ovoj planeti, jer to što oni predlažu je apsurdno.

Prirodni dodaci ishrani, alternativni
lekovi, vitamini i minerali će postati nezakoniti, dok će se otrovne
hemikalije koristiti kao dodaci ishrani i aditivi. Većina hrane će biti
podvrgnuta zračenju, a na genetski modifikovane proizvode neće se smeti
staviti oznaka GMO.

Paul A. Tejlor i neki drugi ovo nazivaju
„trgovanjem bolešću“, jednom vrstom biznisa. Optimalno zdravlje i dobra
ishrana oduvek su pretnja farmaceutskoj industriji koja zapravo ‘trguje
bolešću’, jer joj smanjuje tržište sintetičkih prehrambenih proizvoda.

Ishrana
oslobođena ostataka pesticida, veštačkih aditiva i drugih zagađivača po
definiciji zavisi o smanjenju, ako ne i o potpunoj eliminaciji
hemijskih proizvoda iz hrane. Takva evolucija nikako ne može biti u
interesu farmaceutskih i hemijskih kompanija koje ih prizvode.


Kao što stoji na početku jednog zanimljivog članka:

… Zamislite svet bez vitamina i minerala.
Svet, u kojem je proizvodnja i prodaja prirodnih lekova kažnjivo delo.
Trgovine, pune genetski modifikovanih proizvoda bez oznake GMO. Krave,
koje moraju biti tretirane sa genetski modifikovanim hormonima rasta sa
dodatkom antibiotika. Hranu, koja da bi dospela na police trgovina, mora
biti podvrgnuta zračenju.

Mislite, da je to scenario još jednog sci-fi filma? Grešite!

Ovo je – moguća bliska budućnost!

Evo nekih od kriterijuma koje nameće Zakon o hrani:

• uvođenje genetski modifikovanih proizvoda na globalnom nivou

• GMO kampanja se vodi od strane SAD-a i Kanade, a Evropa će morati da popusti pod njihovim pritiskom

• biće dozvoljeno da se seme „Terminator“ prodaje na međunarodnom nivou

• stižu novi genetski modifikovani životinjski proizvodi

• genetski modifikovani proizvodi više ne moraju imati oznaku GMO na etiketi

Ekološki uzgoj:

• smanjenje standarda eko uzgoja

• podrška ogromnim poljoprivrednim korporacijama sa „isplativijom“ proizvodnjom

• uvođenje različitih sintetičkih aditiva i metoda

• procesiranja u eko-proizvodnju

• prema zakonu eko-uzgajivači od sada smeju podvrgnuti svoje proizvode zračenju

• na etiketi eko-proizvoda ne moraju biti navedeni sastojci ne-organskog porekla

Nastavak...

Aditivi:

• više od 300 različitih aditiva (većinom
sintetičkih) su odobreni kao „sigurni“. Među njima su aspartam, BHA,
BHT, potassium bromat, tartrazine itd

• ne uzima se u obzir potencijalan rizik dugoročnog korišćenja namirnica sa tim aditivima

Procenat pesticida u hrani:

• dopuštaju se visoke količine više od
3,275 vrsta pesticida u hrani, uključujući i te, za koje se zna da su
kancerogeni ili poremećuju rad endokrinog sistema, na primer, 2,4-D,
atrazine, methil bromide

• ne uzima se u obzir rizik za zdravlje usled dugoročnog korišćenja namirnica sa pesticidima

Hrana i dodaci ishrani

• minimalna dnevna doza vitamina i minerala je spuštena za 75%

• postavljena je oštra granica između hrane i lekova. Nutrijenti će od sada spadati u kategoriju lekova

• dodaci ishrani će morati prolaziti
klinička ispitivanja, što je preskupo za većinu proizvođača. Ovo daje
zeleno svetlo velikim korporacijama i uništava male proizvođače.

• spuštanje minimalne dnevne doze nutrijenata će imati ozbiljan negativan uticaj na zdravlje čovečanstva



Neki upozoravaju kako je krajnji cilj Codeksa:

• tretiranje svih životinja sa antibioticima i hormonima

• 100% genetski modifikovani usevi

• hrana, podvrgnuta zračenju

• izbacivanje sa tržišta eko-proizvoda i prirodnih lekova

• svi nutrijenti (npr vitamini i minerali)
se moraju smatrati toksinima / otrovom, i biti uklonjeni iz sve hrane
jer Zakon o hrani zabranjuje upotrebu nutrijenata za „sprečavanje,
lečenje bilo kojeg stanja ili bolesti“.

• smanjenje populacije

„Ko kontroliše hranu, kontroliše ljude“
Codeks Alimentarius (zakon o hrani) je savršeni alat za preuzimanje
potpune kontrole nad hranom, odnosno ljudima.

Tokom zadnjih par decenija postali smo
svedoci masovnog gubitka genetičke raznovrsnosti, industrijalizacija
poljoprivrede stvorila je ogromne ekološke probleme, dok je
agro-hemijska industrija nastavila da dominira nad tržištem semenja –
stoga regulativa za marketing reproduktivnog biljnog materijala koju
pokušava nametnuti Evropska komisija nastavlja isti destruktivni pristup
prema izvorima hrane.

Sistem obavezne registracije i
sertifikacije će biti još više totalitaristički, restriktivniji i
regulisan do najsitnijih detalja – kakav nije bilo u prošlosti. I
naravno, malo je mehanizama zaštite ostalo u rukama država članica EU
koje sada neće moći osigurati suverenitet hrane na sopstvenoj
teritoriji.

Baštovani, mali poljoprivrednici, seljaci,
farmeri i svi oni koji žele da sačuvaju biljno seme sa svojih poseda i
koji će ga razmenjivati baviće se protivzakonitim radnjama!

Ili još gore, kao u primeru Novog Zelanda,
umesto da vlasti podstiču porodice na uzgoj vlastite hrane, oni će nam
to pravo u koliko se ne informišemo, pokušati oduzeti.

Koje je rešenje i šta se može učiniti?

Širite ovu vest. Recite svim prijateljima,
poznanicima, školskim prijateljima, saradnicima, porodicom i jednostavno
svima koje poznajete. Pišite blogove, šaljite mailove, pričajte o tome.
Vremena
je malo, ali još nije prekasno. 1994. godine su pokušali uvesti Zakon o
hrani u SAD, ali su ljudi uvideli o čemu se radi i naveliko pisali
lokalnim političarima, kongresmenima.

Trgovačkim lancima je postalo jasno da će
propasti ukoliko se uvede Zakon o hrani, pa su sami lobirali za
sprečavanje njegovog uvođenja i zajedno postigli da Zakon o hrani na
kraju nije uveden.



Velimir Gašparić

Koprivnica