Otadzbinska poezija

Ђура Јакшић
Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.


Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"




Đura Jakšić
Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, -
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema -
Nogom ćeš stupit možda , poganom!
Drzneš li dalje? ... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
"Otadžbina je ovo Srbina!"

Јован Дучић
AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Јован Дучић
Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,
И црвени река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак подмуклијем гласом,
Ал над долинама док још небо букти,
Цвет водени већ је заспо над таласом.
Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
У бокору мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Два грдна Сфинкса према небу златном
Стражаре немо и безгласно тако,
Док она плаче ... А за морском платном
Уморно сунце залази полако.
И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница
Силна ко самрт, ко љубав без наде ...
Ах, не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи;
Јер ја бих плако, ја бих болно плако,
И никада се утешио не би!

Алекса Шантић
Остајте овдје

Остајте овдје!... Сунце туђег неба неће вас грејати к'о што ово грије,
Грки су тамо залогаји хљеба, где свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!, А мајка ваша земља вам је ова,
баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова
За ову земљу они беху диви, узори свјетли што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви, и за њу дајте врело крви ваше.
К'о пуста грана, кад јесења крила тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била, а мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети, врат'те се њојзи у наручје света,
Живите зато да можете мр'јети, на њеном пољу где вас слава срета!
Овдје вас свако познаје и воли, а тамо нико познати вас неће,
бољи су своји кршеви голи, но цвјетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братску руку стеже, у туђем св'јету за вас пелен цвјета,
за ове крше све вас, све вас веже, име и језик, братство и крв света.
Остајте овдје!... Сунце туђег неба неће вас грејати к'о што ово грије,
Грки су тамо залогаји хљеба, где свога нема и гдје брата није

Алекса Шантић
Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Ал страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе а не људи,
Бог је слободу дао за човека.
Снага је наша планинска река,
Њу неће нигда зауставит нико!
Народ је овај умирати свик'о,
У својој смрти да нађе лека.
Ми пут свој знамо, пут богочовека,
И силни, к'о планинска река,
Сви ћемо поћи преко оштрог кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
А кад нам мушке узмете жиботе,
И гробови наши бориће се свама!

Војислав Илић
ГРМ

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас - и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.


У зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.


1883.

Матија Бећковић
КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам ја продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.


Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зашто јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

SLAVA

Titule,počasti,prestižna zvanja,
blještavim ordenjem kićene grudi,
bezlična gomila koja se klanja,
uspješnih napretek al' nigdje ljudi.

Zaslužni bardovi pogleda stroga,
cezari sjajni lovorom zasuti,
ktitori ega dani od Boga,
kad oni besjede da raja ćuti.

I svi bi najveći komad slave,
da svojim genijem svijet zasjene,
oni su zaboga najskuplje glave
od njih će preporod Srpstva da krene.

A kad bi znali kakvo je blago
sjećanje na rov i palog brata,
ne bi im bilo toliko drago
što su se samo igrali rata.

Možda se ne bi krišom smijali
nama što pod nož mećasmo glave
da bi se ognjem Sveti grijali
predačke časti i Vjere Prave.

Ne može svako trud da naplati,
najveći junak je ostao neznan,
neki će radije i život dati
nego da dotaknu gordosti bezdan.

Mnoge su istinski besmrtne duše
znale da radi nas napišu nešto,
al' tek kad okove dušmanske skinu,
tek kad se sabljama posluže vješto.

Vojvoda Marko,Car Dušan Silni,
Vladika Rade i Knjaz Nikola
prvo bi uzeli danak obilni
sa krvavoga dušmanskog stola.

Prvo bi prin'jeli krvničke glave
na oltar Svete im otadzbine,
zato ih zemlja i Nebo slave,
zato im ime nikad ne gine.

Zato se nehajno osmjehnem često
kada me zbunjeno pitaju ljudi
zašto ne izborim za sebe mjesto
pa kažu:„Bori se,pametan budi.”

Pa evo prilike da svima kažem
da ću se,nadam se,boriti dovjek,
da savjest vlastitu nikad ne slažem,
da ljudi pokažu:„Eno ga čovjek!”

ne znam ko je autor ali je prava 8)

TaNaNa , oprosti , ne bih te htjela uvrijediti ali mislim da nije ok pisati na ćirilici jer ima i onih koji je ne znaju čitati pa to malo stvara problem . Vjerujem da su pjesme lijepe , ali što mi to vrijedi kad ih ne znam pročitati

Ovo je diskriminacija.... Neznaju svi citati... Zahtijevam prijevod....

lily ::

TaNaNa , oprosti , ne bih te htjela uvrijediti ali mislim da nije ok pisati na ćirilici jer ima i onih koji je ne znaju čitati pa to malo stvara problem . Vjerujem da su pjesme lijepe , ali što mi to vrijedi kad ih ne znam pročitati

Pa ne znam sta da ti kazem, ja sam ucila i naucila oba pisma, verujem da ima jos takvih pa recimo onda neka ostane (ako nije problem), za one koji znaju.

Ovo je na jeziku i pismu koje je u upotrebi na ovim našim prostorima...
Ako dođe makedonac koji uopšte ne zna da piše latinicu biće takođe dobrodošao...
Prema tome ako nekome treba prevod može se meni obratiti, uostalom neke pesme nemaju čara ako nisu u izvornom pismu

Lauda ::

Prema tome ako nekome treba prevod može se meni obratiti na pp, uostalom neke pesme nemaju čara ako nisu u izvornom pismu

Meni treba prijevod

Bimba ::

Lauda ::

Prema tome ako nekome treba prevod može se meni obratiti na pp, uostalom neke pesme nemaju čara ako nisu u izvornom pismu

Meni treba prijevod

I meniiiiiiiiii

Lauda ::

Ovo je na jeziku i pismu koje je u upotrebi na ovim našim prostorima...
Ako dođe makedonac koji uopšte ne zna da piše latinicu biće takođe dobrodošao...
Prema tome ako nekome treba prevod može se meni obratiti, uostalom neke pesme nemaju čara ako nisu u izvornom pismu

prijevod s ćirilice na latinicu neće promjeniti Čar pjesme jer ne prevodiš je s finskog

opet ćirilica

Bože pravde?

Učimo lagano

Ne učim,samo sam posložila 2 sa 2

СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."




STARI VUJADIN

Đevojka je svoje oči klela:
"Čarne oči, da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste
Đe prođoše Turci Lijevnjani,
Provedoše iz gore hajduke:
Vujadina sa obadva sina;
Na njima je čudno odijelo:
Na onome starom Vujadinu,
Na njem' binjiš od suvoga zlata,
U čem paše na divan izlaze;
Na Miliću Vujadinoviću,
Još je na njem' ljepše odijelo;
Na Vuliću, bratu Milićevu,
Na glavi mu čekrkli čelenka,
Baš čelenka od dvanaest pera,
Svako pero po litru zlata."

Kad su bili bijelu Lijevnu,
Ugledaše prokleto Lijevno,
Đe u njemu bijeli se kula;
Tad govori stari Vujadine:
"O sinovi, moji sokolovi,
Vidite li proklijeto Lijevno,
Đe u njemu bijeli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti:
Prebijati i noge i ruke,
I vaditi naše oči čarne.
O sinovi, moji sokolovi,
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga,
Ne odajte druga ni jednoga,
Ne odajte vi jatake naše
Kod kojih smo zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Ne odajte krčmarice mlade,
Kod kojih smo rujno vino pili,
Rujno vino pili u potaji."

Kad dođoše u Lijevno ravno,
Metnuše ih Turci u tavnicu,
Tavnovaše tri bijela dana,
Dok su Turci vijeć' vijećali
Kako će ih biti i mučiti;
Kad prođoše tri bijela dana,
Izvedoše starog Vujadina,
Prebiše mu i noge i ruke;
Kad stadoše oči vadit' čarne,
Govore mu Turci Lijevnjani:
"Kazuj, kujo, stari Vujadine,
Kazuj, kujo, družinu ostalu,
I jatake kud ste dohodili,
Dohodili, zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Kazuj, kujo, krčmarice mlade
Kod kojih ste rujno vino pili,
Pili rujno vino u potaji.

Al' govori stari Vujadine:
"Ne ludujte, Turci Lijevnjani!
Kad ne kazah ta te hitre noge,
Koje-no su konjma utjecale,
I ne kazah za junačke ruke,
Koje-no su koplja prelamale
I na gole sablje udarale,
- Ja ne kazah za lažljive oči,
Koje su me na zlo navodile,
Gledajući s najviše planine,
Gledajući dolje na drumove,
Kud prolaze Turci i trgovci."

Djura Jakšić
(1832-1878)

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.

- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom!
Drzneš li dalje!... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

Војислав Илић
(1862 - 1894)

ДОМОВИНА

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе неђу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!