Tatini sinovi opasni po društvo
Zoran GLAVONJIĆ
Vest da je Darko Lilić, sin bivšeg jugoslovenskog predsednika Zorana Lilića, pre nekoliko dana svojim mercedesom u vratolomnoj vožnji Beogradom bežao od policijske patrole, još jednom je u žižu javnosti vratila priču o deci političara i javnih ličnosti u sukobu sa zakonom. Poslednjih godina u Srbiji je sve više „tatinih sinova“ koji kao pravi kriminalci potežu pištolje i ponašaju se bahato, pa od njih zaziru i građani, ali i policija i pravosuđe.
Slučaj mladog Darka Lilića već dugo je poznat srpskoj javnosti i nedavna jurnjava sa policijom samo je poslednji u nizu sukoba sa zakonom zbog kojih njegovo ime puni stranice crne hronike, jer je ranije povezivan sa učešćem u nekoliko pucnjava u glavnom gradu.
Poslednjih godina sve više je dece pojedinih srpskih političara, biznismena, čuvenih sportista i estradnih zvezda koja su učestvovala u najtežim krivičnim delima – ubistvima i pljačkama, pokušajima silovanja i izazivanju teških saobraćajnih nesreća pod dejstvom alkohola.
Komentarišući ovu pojavu, socijalni psiholog Dragan Popadić kaže za naš program da je jedan od uzroka problema i to što su deca bogatih i moćnih vrlo često izuzeta od zakona:
„Neko ko odrasta van tih društvenih stega i posmatra sebe kao nekog ko je izuzet od socijalnih normi, veoma lako usvaja neku sliku o vlastitoj omnipotentnosti, o tome da ga ne obavezuju moralne i socijalne norme, i vidimo da veliki broj njih ustvari u životu prođe jako loše. Dakle, to što će dva-tri puta biti izuzet od zakona apsolutno ne znači da će na kraju odrasti u nekog poštenog i srećnog građanina.“
Na dugoj listi, kako ih u narodu zovu, „tatinih sinova“ koji su se ogrešili o zakon, najpoznatiji je sin bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića – Marko Milošević, koji se dovodio u vezu sa narko-poslovima, švercom goriva i državnim krijumčarenjem cigareta. Advokat Nebojša Pavlović, koji je pred sudom zastupao neke od „nestašnih sinova“, kaže da do pre 15 godina problem nije postojao:
„Odjednom je to počelo, kroz razne vidove privatizacije fudbalskih klubova, šverc cigareta, nafte i svega na šta je bio embargo. Bilo je interesantno da su roditelji u vrhu državne vlasti svoju decu upoznavali sa ljudima koji su u vrhu kriminala, i oni su onda sa njima radili određene poslove. Tako da su oni samim tim dobili i svoje uzore i svoje nove autoritete. Umesto oca, ima za autoritet nekog gangstera.“
Tako je u kriminal ušao, kaže Nebojša Pavlović, i Marko Milošević:
„Oni su živeli u Ulici Save Kovačevića. Marko je bio vrlo skroman, čak je silazio dole i prao auto pokojnog predsednika Miloševića. Kad isprlja auto, morao je da siđe dole sa crevom i sunđerom i da ga opere. Bio je skroman dečko. Međutim, kad se uhvatio s tim svetom, počeo je s njima i da se druži. Radio je sa poznatim gangsterima. Bio je i kod surčinaca i u Požarevcu je bio ime broj jedan. Lako se uđe u kriminal. Nije problem ući u kriminal. A imate moćne zaštitnike – očevi su vam članovi oligarhija. Tako da je Maki štitio i sebe i one koje je, u ime nekih svojih poslova, stavljao u prvi krug.“
Za većinu „tatinih sinova“ važi i pravilo da su skloni nasilničkom ponašanju. Momčilo Veljković, član „Otpora“, i njegove kolege, 2000. godine bili su na udaru Marka Miloševića:
„Marko Milošević i njegovi ljudi su pretukli našeg člana. Hteli su da ga iščlane iz ,Otpora‘ i da ga učlane u JUL. Mi smo došli da ga izvadimo iz kafića Marka Miloševića. Tu su se skupili njegovi ljudi s pištoljima i pretukli nas. Da zlo bude veće, mi smo završili u zatvoru. Instrumenti vlasti su se kompletno stavili na stranu dželata. I dan danas se vodi taj postupak.“
Psiholog Dragan Popadić zaključuje da se problem sa decom moćnih roditelja donekle može rešiti tek ukoliko zakon bude jednak za sve, i upozorava:
„Na svako takvo dete poznate ličnosti pretpostavljam da postoji jpš 50 drugih, nevidljivih osoba koje su na isti način izuzete iz zakona.“
Prijem 
