Voda - zlato budućnosti

Voda - zlato budućnosti
Ivana Stanojević, 11. avgust 2007

TEČNO zlato sutrašnjice neće biti nafta nego - voda. Novi vidovi energije, sasvim sigurno, zameniće postojeće, ali alternative za tečnost koja znači život nema, niti će je biti.
Nije slučajno još 1956. godine, osnivač jevrejske države David ben Gurion izjavio:
- Sa Arapima vodimo rat oko vode i od ishoda te bitke zavisiće naša budućnost.
Tri i po decenije kasnije, jordanski kralj Husein rekao je da je „voda jedini razlog zbog kojeg će njegova zemlja ući u rat“. Nekadašnji američki državni sekretar, Henri Kisindžer, upozoravao je da će se budući ratni sukobi voditi najviše zbog kontrole nad vodenim resursima. Pojedini eksperti idu još dalje i tvrde da će zbog vode - buknuti i treći svetski rat.
Između suseda, ratovi su već vođeni. Region najvećeg rizika je Bliski istok. U njemu 90 odsto pijaće vode ističe iz nacionalnih granica, pa svaka kap vode za Turke, recimo, znači bukvalno kap manje za Sirijce.
Izraelska kontrola nad vodom u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, bomba je koja preti da eksplodira. Izraelci tvrde da Palestinci kradu vodu iz njihovih cevi i da su iskopali hiljade ilegalnih bunara. Palestinci, sa druge strane, optužuju Izrael da im, uz pomoć modernih pumpi, krade vodu iz podzemnih izvora.
Izrael je 1967. godine šest dana vojevao sa Sirijom i osvojio Golansku visoravan, na kojoj su Galilejsko jezero, izvor reke Jordan i njena najznačajnija pritoka Jarmuk. Zahvaljujući tome, Izrael zadovoljava trećinu svojih potreba za vodom. Izraelci, Jordanci i Palestinci ne prestaju sa sukobima oko vode, a zbog istog razloga, vatru su otvarali i u Burkini Faso, Maliju, Mauritaniji i u Senegalu.
I dolina Nila, to jest vodeni tok najveće reke na planeti, razlog je sporenja Egipta i Etiopije. Nil je glavni izvor vode za čak devet zemalja - Egipat, Sudan, Etiopiju, Keniju, Ugandu, Tanzaniju, Ruandu, Burundi i Kongo. Etiopija, sa čije teritorije potiče 80 odsto vode Nila, optužuje Egipat da blokira pomoć za projekte navodnjavanja. Egipat odgovara da zahtevi za promenu količine vode koja se uzima - odgovaraju „objavi rata“.
Sirija, Irak i Turska, u zategnutim su odnosima zbog voda Tigra i Eufrata. Irak i Sirija smatraju da ih Turska ucenjuje zato što preko brane „Ataturk“ može da kontroliše vodeni potencijal Eufrata i da ga koristi za političke i strateške ciljeve. Sirija se žali na Tursku i tvrdi da je takozvani Jugoistočni anadolijski projekt - niz od 22 brane i 19 elektrana na Eufratu - lišava jedinog pouzdanog izvora tekuće vode. Irak se buni zbog postojanja sirijske brane „Asad“, izgrađene 1978. godine.
Kašmirske planine već su i same predmet sporenja Indije i Pakistana, a vode koje se spuštaju sa Tibeta odavno su izvor čestih nesuglasica. O pitanju prava na korišćenje rečnih voda, Indija ne može da nađe zajednički jezik ni sa drugim susedom - Bangladešom. Ova zemlja optužuje Indiju da je branom „Faraka“, izgrađenom na severnoj granici Indije 1974. godine, promenila tok reke Gang, bez dugoročnog sporazuma.
Prema analizama eksperata, u korenu prave kataklizme u Darfuru - u kojoj je život izgubilo 200.000 ljudi, a više od 2,5 miliona izgnano iz domova - leži, pored ostalog, voda. U Darfuru je, baš kao i u svim konfliktima u Sudanu, reč o borbi za kontrolu nad prirodnim resursima, a ne o konfliktu između ratara i stočara, severnjaka i južnjaka, hrišćana i muslimana, Arapa i ostalih, nearapskih naroda. Stručnjaci upozoravaju da bi slična situacija mogla da nastane tamo gde postoje sporovi oko vode. Praktično, svuda gde iste vode koristi i od njih zavisi više od jednog naroda.
Činjenica je da je 70 odsto površine naše planete pokriveno vodom, ali je jedva petina od toga upotrebljiva za piće. Polovina velikih rečnih tokova širom Zemlje toliko je zagađena da njena prerada u pijaću vodu ne dolazi u obzir. Otežavajuća je i okolnost da 70 odsto slatke vode danas odlazi za proizvodnju hrane, pa je jasno da će uz žeđ usled nestašice vode, ubrzo stići i glad. Naročito u najsiromašnijim zemljama, jer o novcu, kojim bi platile pogone za desalinizaciju morske vode, mogu samo da sanjaju.
Upravo onaj ko bude kontrolisao vodne resurse, imaće u rukama moćno oružje, kojim će moći da vrši efikasan pritisak i tako ostvaruje svoje političke ciljeve. Ovo će, u skoroj budućnosti, dovesti do sukoba na drugom osnovu - umesto komšijskih sporenja oko raspoloživih vodnih resursa, pojaviće se bogate zemlje, novi kolonizatori. Jedini cilj njihovih okupatorskih pohoda bio bi dolazak do vode.
Razvijene države već sprovode kolonizaciju na „fin“ način. Bogati kupuju širom planete pravo eksploatacije izvorišta voda - kao što je slučaj sa našom „Rosom“ - a tamo gde to zakoni dozvoljavaju i nepovratno otuđuju izvore. Jedna od teorija, međutim, tvrdi potpuno suprotno, da sukoba oko vode neće biti. Teza o ratovanju za tečno zlato u budućnosti lansirana je, prema zagovornicima te teorije, da bi se vodi podigla cena i tako obezbedio profit onima koji njome raspolažu.
Pristup vodnim resursima toliko je neravnomeran da trećina stanovništva ima godišnje na raspolaganju manje od hiljadu kubika po stanovniku. Posledica je migracija ljudi „trbuhom za vodom“. Tako je, još 2004. godine, bilo više ekoloških nego ratnih izbeglica, odnosno 25 prema 21 milion.
Jedna neslana šala preporučuje žednima da, umesto vode, piju pivo. Baš kao što je, svojevremeno, francuska kraljica Marija Antoaneta savetovala gladnima da, u nedostatku hleba, jedu kolače. Stvarnost je, naravno, daleko od toga.

KONFLIKTI

TOKOM poslednjih pedesetak godina voda je bila presudni uzrok 507 konflikata - pokazalo je istraživanje na Državnom univerzitetu u američkoj saveznoj državi Oregon. Podaci UN govore da trećinu svih vodenih slivova koriste više od dve države. Na svetu postoje 262 međunarodna rečna sliva - u Africi 59, Aziji 52, Evropi 73, u Latinskoj Americi i Karibima 61 i u Severnoj Americi 17.

IZVORI

PODZEMNI izvori polako presušuju. U osam jugozapadnih država SAD, u ovim izvorima, koji daju petinu vode za celu zemlju, količina je, od 1950. godine, za trećinu smanjena. Razlog leži u činjenici da Amerika troši neuporedivo više vode nego ijedna druga zemlja na svetu. U delovima Arizone, kaže se u jednoj studiji, voda se iz glavnih izvora izvlači deset puta brže nego što se nadoknađuje padavinama. U Kaliforniji poljoprivreda daje oko tri odsto nacionalnog dohotka, ali troši čak 85 odsto sveže vode.

POTROŠNjA

POTROŠNjA ovog strateškog resursa stalno se uvećava - danas se troši sedam puta više slatke vode nego početkom prethodnog veka. Situacija će se pogoršavati uvećavanjem stanovništva. Već sada, godišnje umire više od pet miliona ljudi zbog neispravne vode, što je desetostruko u odnosu na broj poginulih u svim ratovima tokom jedne godine.

BOGATI I SIROMAŠNI

NAJVEĆI udeo u ukupnim svetskim resursima vode ima Amerika (43 odsto), Azija (28 odsto), Evropa (15,5) i Afrika (devet odsto). Deset najsiromašnijih zemalja, prema potrošnji vode po stanovniku su Bahrein, Jordan, Kuvajt, Libija, Maldivi, Malta, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jemen.

ZAGAĐENA

PRISTUP zdravoj vodi za piće nema milijardu ljudi, a dva i po puta više nema ni valjani vodovod i kanalizaciju. Do demografskog buma će, prema predviđanjima, doći upravo u vodom najsiromašnijim regionima sveta. To znači da će se u naredne dve decenije potrebe za pitkom vodom povećati za 650 odsto! Prema istraživanjima, oprema za prečišćavanje i novi sistemi za navodnjavanje, trebalo bi da potroše 180 milijardi dolara do 2025. godine. Sada se za te namene troši samo 75 milijardi.

PORAST

ZA proizvodnju jedne kalorije hrane potreban je približno litar vode! Kilogram žitarica „pojede“ u nastajanju i do 4.000 litara, a kilogram industrijski proizvedenog mesa i do 15.000 litara vode! Procenjuje se da će prodaja flaširanih voda u svetu, u narednih pet godina, porasti za 36, a u Evropi za 18 odsto. Najveći nedostatak vode - ne računajući krizne regione - beleže SAD (Teksas, Oklahoma, Kanzas, Kolorado, Nebraska), Španija (Katalonija), Mongolija i Južna Australija.